Boško Ristić

Gost: Boško Ristić, narodni poslanik “Zajedno za Srbiju” iz Niša

Razgovor vodio Zoran Marjanović Zoza

JV: Ovih dana bar znatiželjniji novinari u zemlji Srbiji stalno se susreću sa istim problemom. Taman zinemo da nešto pitamo, oni kažu:”Ne sad! Ne sad, sad rešavamo Kosovo i nije vreme za te stvari!” “Ali ja hoću da pitam…” “Ne sad! Gledaj! Vojvodina, deklaracija…” “ Ma, ljudi, samo da…” “ Ne sad! Vidiš da smo pred bankrotom!” Na kraju, kao vrhunski argument: “Pa, zar sad hoćeš da pitaš, kad ulazimo u Evropu?!” A ja stvarno ne znam kad da pitam šta će biti u ovoj zemlji sa regionima i decentralizacijom! Sećate se, to su one dve reči koje su pre godinu dana u predizbornoj kampanji na sva usta izvikivane! Dakle, šta će biti sa tim, a ulazimo u Evropu? I, eto, to je osnovno pitanje koje postavljam Bošku Ristiću, narodnom poslaniku u Skupštini po četvrti put, čoveku koji je sada u poslaničkoj grupi “Zajedno za Srbiju,” a znamo, dugo je bio u Demokratskoj stranci. Dakle, šta ćemo sa regionima i šta ćemo sa decentralizacijom, a ulazimo u Evropu, a ne smemo da pitamo?

Pre svega, želim da kažem da politička stranka “Zajedno za Srbiju” kao osnovu svoga programa ima samoupravu, solidarnost i evropske vrednosti. To u svakom slučaju podrazumeva decentralizaciju Srbije, a posebno drugačije uređenje Srbije od postojećeg gde bi, pored entiteta koji predstavlja Vojvodina, Grad Beograd, koji ima zaokružene institucije, ima dva miliona stanovnika, ima svoju skupštinu, ima gradonačelnika kao izvršni organ vlasti, i ostatak Srbije koji nema svoje ime, geografsko tačno obeležje, niti ima svoju administraciju, svoje institucije, tako da 55% teritorije Srbije i ⅗ građana Srbije nema mogućnost da artikuliše svoje interese kroz institucije. To iziskuje drugačije uređenje države! Znači da bi decentralizacija mogla da se sprovede, da se stvori treći region, znači, uporedo sa Vojvodinom i Beogradom, kako bi svi građani Srbije imali jednaku ustavno-pravnu poziciju. Jer, da podsetim, Ustav u članu 12 kaže da građani Srbije imaju pravo, garantuje im se pravo na lokalnu samoupravu i na pokrajinsku autonomiju. Naravno, mi sada imamo jednu autonomnu pokrajinu, Vojvodinu, koja predstavlja teritorijalnu autonomiju. To je jedna od retkih teritorijalnih autonomija u Evropi i svetu. Malo je takvih poznatih u uporednom ustavno-pravnom smislu, ali s druge strane, mi se zalažemo za decentralizaciju, za samoupravu, za višestepenu samoupravu, kako bi se politika približila građanima i kako bi građani što više učestvovali u vršenju javnih poslova.

JV: Dobro. Oprostite…

Sano još jednu rečenicu – završiću: da se građani više pitaju o načinu trošenja para iz budžeta Republike Srbije.

JV: Potpuno je jasno, to je sve deklaracija vaše stranke. A ja hoću da vas pitam sasvim praktično. U ovom trenutku, kada se mnogo toga događa na Kosovu i u vezi sa Kosovom, kada se u Vojvodini takođe događa dosta toga, kada Srbija stvarno ima veliki problem sa parama i sa budžetskom rupom, kada su stalno premijer i vicepremijer kod Ketrin Ešton i kada se iz tih razgovora sa Ketrin Ešton baš i ne čuje mnogo pominjanje decentralizacije i regionalizacije, da li je ovo stvarno trenutak za razgovore o takvoj temi, ili mi treba da sačekamo još godinu, dve tri, pa tek onda?

Srbija je rešila mnoga ključna pitanja i oko toga postoji konsenzus u najvećoj meri u parlamentu. Nikada veći konsenzus oko evropskog puta Srbije, oko saradnje sa haškim tribunalom i oko mirnog rešenja kosovskog problema. Dakle, te tri stvari su objedinile i vlast i opoziciju, tako da ⅘ parlamenta podržava tu politiku Vlade i učestvuje aktivno u stvaranju političke atmosfere da se taj posao završi u normalnim okolnostima. Samo jedan mali deo je protiv evropskog puta Srbije i protiv potpisivanja briselskog sporazuma. Vratiću se na ovo vaše pitanje: “Da li je vreme?” Vreme je uvek! Jer, s obzirom da smo se dogovorili oko ključnih pitanja u Srbiji, nužno je sada da uredimo svoju zemlju na najbolji mogući način. Na ovakav način mi imamo jednu asimteričnu podelu gde ne postoji ravnomerno upravljanje prirodnim i državnim resursima. Vi imate budžet koji je centralizovan i on generiše veću administraciju, političku raspodelu sredstava iz budžeta, jer, u partokratskoj državi, kakva je Srbija, uz dominantni uticaj političkihi partijskih lidera u Vladi Republike Srbije, koji dominantno utiču i na rad parlamenta, nije moguće obezbediti samoupravu u pogledu utvrđivanja prioriteta, utvrđivanja redosleda rešavanja problema i načina trošenja para iz budžeta. Sad se pare troše prema partijskom uticaju, prema feudalnoj podeli na ministarstva kroz rad Vlade Republike Srbije, gde se iz pojedinih ministarstava sredstva upućuju lokalnim samoupravama, pre svega, kao podrška politici lokalnih lidera koji imaju uticaj na javno mnjenje i prikupljanje glasova u predizbornoj kampanji. Dakle, smatram da treba rešavati pitanje decentralizacije jer je to jedini način da se Srbija ravnomerno razvija. Velika neravnomernost u razvoju, koja čak pokazuje da su nerazvijene opštine u odnosu na one najrazvijenije u razlomku 1: 15, dakle, 15 puta lošiji život, 15 puta je indeks humanog razvoja nerazvijenih opština u Srbiji lošiji od onih koji predstavljaju najrazvijenije delove. Po okruzima je to odnos 1:7! Mi želimo da se vodi politika koja će umanjiti te razlike i omogućiti da svi u isto vreme krenu ka Evropi! Nije moguće da bogati sever krene ka Evropi pre siromašnog juga! Upravo te velike razlike i polarizacija na bogati sever i siromašni jug stvaraju političke tenzije i to će ubuduće biti razlog koji će stvarati političke probleme! Mi želimo da se taj uzrok otkloni!

JV: Oprostite, ali sad će mnogi od onih koji vas slušaju reći: “Pa da, ali vi ste već četvrti put u Skupštini! Do nedavno ste bili član Demokratske stranke, bili ste član Predsedništva, pa što ne učiniste nešto pre toga, nego tek sada pričate ovakvu priču?” Doduše, u odnosu na vas, znam da vi tu priču ne pričate od juče, pričate je odavno.

Oni koji prate moj politički rad i aktivnost znaju da ja unazad sedam godina vrlo aktivno zagovaram regionalizaciju Srbije putem decentralizacije. Smatram da treba da se stvore regioni koji neće biti autonomne pokrajine teritorijalnog tipa, tako da ne postoji nikakva bojazan i opasnost od otcepljenja.

JV: U čemu je razlika između “teritorijalnog” i ovog drugog, recimo, “administartivnog,” “ekonomskog”, kako god?

Pre svega, u raspodeli nadležnosti. Vojvodina, koja ima jednu istorijsku poziciju, kao što je imalo i Kosovo i Metohija, ima teritorijalnu autonomiju, kažem, to je jedan raritet, ostatak iz prošlosti. Međutim, smatramo da i Vojovdina treba da se organizuje kao savremena evropska regija, kao što želimo da Beograd dobije zakon koji bi definisao Beograd kao grad – distrikt, odnosno grad – pokrajinu, tipa Beča ili Berlina, koji bi imao isto tako nadležnosti kao što ima Vojvodina u pogledu agrarne politike, ekonomije, sporta, kulture, obrazovanja, socijalne politike, a država bi sačuvala svoje atribute državnosti kroz sledeće nadležnosti: spoljna, unutrašnja politika, bezbednost, pravosuđe i monetarna sfera. Dakle, to su atributi državnosti koji garantuju svakoj zemlji teritorijalnu celovitost, a decentralizacija znači samo spuštanje  odlučivanja na niže nivoe po principu subsidijarnosti.

JV: Šta bi onda radili regioni, a što bi bilo različito od onoga što može da radi Vojvodina?

To ne bi bilo puno različito, nego bi ostali delovi Srbije dobili sličnu mogućnost kao Vojvodina, da vode agrarnu politiku, da gazduju vodama, šumama, energetskim potencijalima i isto tako…

JV: I da uzimaju pare od toga.

Isto tako, znači, moglo bi putem javno-privatnog partnerstva, putem koncesija, da se ti javni prirodni resursi stave u funkciju izgradnje upravo tog dela zemlje. Na ovaj način imate jednu neravnomernost i neravnopravnost u trošenju javnih sredstava. Vi imate budžet i agrarnu politiku koja je koncipirana ka Vojvodini, ka vojvođanskim interesima i ka velikim poljoprivrednim industrijskim kombinatima kao što je PIK Beograd ili PIK Zemun, pošto je Beograd najveći poljoprivredni grad, odnosno, poljoprivredna samouprava u državi. To ljudi ne uočavaju, ali je to tako! Poljoprivredna politika je usmerena ka podršci onih vlasnika velikih poljoprivrednih teritorija koji za razliku od dela Srbije južno od Save i Dunava, gde su parcele veoma male, gde su posedi rascepkani, uopšte ne mogu iz takve agrarne politike da ostvare za sebe benefit i za svoje porodice. Dakle, mi smatramo da budžet treba da se podeli na tri dela, jedan deo pripadne Vojvodini, jedan Beogradu, jedan ostatku Srbije, znači, južno od Save i Dunava, kako bismo…

JV: A država?

Pa, država bi imala svoje izvore prihoda. Znači, to je već u savremenim demokratijama rešeno! Znači, nema tu nikakve bojazni!

JV: A, ima bojazni! Oprostite, mnogi kažu, recimo, da mi ovde na jugu Srbije smo do te mere nepismeni da ne bismo znali da potrošimo pare, ili bi ih potrošili, ali uludo.

Pa, vidite, ja sam na jednom skupu replicirao ministru koji je rekao: “Šta da radim ako ima 170 gradonačelnika, ako ima toliko budala koji mogu da potroše budžet nenamenski ili necelishodno?!” Ja sam tom ministru odgovorio: “Mnogo je opasnije kad imamo jednu budalu za ministra koji može sve te pare da potroši sam, bez ikakve kontrole!” Mislim, to je jedna anegdota! Ne bih na to želeo da svedem našu diskusiju. Smatram da administracija mora da se reorganizuje, mora da bude manja administracija na nivou centralne države, jer se putem administracije upravo prikriva jedna velika akumulacija u sferi administracije. Velikom administracijom mi pravdamo jačanje države. To apsolutno nije tačno! Jaka država je ona koja je efikasna, koja efikasno rešava probleme građana, koja može efikasno da finansira projekte koji pospešuju razvoj svih delova ravnomerno, inače se ne bi desilo da je najgori put od Niša do Merdara! Pričamo o nacionalnom interesu, o celovitosti, o državnom interesu, zaštiti teritorija, a imamo decenijama najgori put između južne pokrajine i centra…

JV: To je zapravo magistrala koja povezuje Srbiju i Dunav sa Kosovom.

Aposlutno! Dakle, to je najgori put u Srbiji! Vi imate prugu koja nije radila godinama – voz nije saobraćao između Niša i Kosovske Mitrovice godinama i to je odnos prema tom delu Srbije. A ukoliko bi se jugoistok Srbije pravilno razvijao, smanjile bi se tenzije! Mi se zalažemo da se na nivou regija urede međunacionlni odnosi! Znači, mi se zalažemo za otvoreno društvo koje će garantovati pravo na različitost, na razlike, verske, nacionalne i svakog drugog tipa, ali isto tako zalažemo se i za podsticajnu politiku koja će obezbediti jačanje privatne inicijative i potpunu zaštitu privatne svojine. Želim ovo da kažem, da bi podela budžeta na tri dela, uz učešće građana u odlučivanju o načinu trošenja para iz budžeta obezbedilo tri puta brži ekonomski razvoj. Tako biste vi na tri mesta istovremeno rešavali prioritete!

JV: Pa, čekajte, ako je to tri puta brže i tri puta bolje, ko je taj što kaže: “Neću!”?

Oni koji kontrolišu tokove novca! Ti koji kontrolišu tokove novca su u službi ili političkih uticaja moći, ili ekonomskih uticaja moći, odnosno, tajkuna! To se pokazalo analizom poslovanja srpske privrede i analizom vršenja vlasti u različitim periodima, gde su politički centri moći skoncentrisani u partijama i u neformalnim političkim centrima moći povezanim sa ekonomskim centrima moći ili ti, bolje rečeno, tajkunima, uticali na ključne odluke u ekonomskoj politici ove zemlje koja je imala za posledicu ogromno prelivanje kapitala iz društvene ranije sfere, iz sfere društvenih preduzeća, društvene privrede u privatne džepove! Zato sada imamo ovoliko afera koje se ne bi desile ukoliko bi odluke bile donošene bliže građanima. One bi bile transparentnije, a nosioci javnih ovlašćenja i javnih funkcija bi bili pod većom kontrolom javnosti. To bi stvorilo i bolji osnov i podlogu za borbu protiv korupcije.

JV: Uoči prošlih izbora, stranka koja je bila najglasnija kada je reč o regionalizaciji i decentralizaciji, bila je, po logici stvari, stranka koja tada i nije bila stranka, Ujedinjeni regioni Srbije. Sada ima dosta pominjanja mogućnosti da se na jesen ponovo održe izbori i mnogima se čini da je upravo stranka URS ta koja je na nesigurnoj grani i na koju gađaju ove dve iz sadašnje koalicije. Dakle, verovatno sa idejom da sklone Dinkića, a da Dačić i Vučić nastave da vode zemlju, da budu dovoljni sami sebi. Da li bi takav rasplet događaja mogao da ima nekakve ozbiljnije posledice po tempo i smislenost decentralizovanja i regionalizovanja Srbije?

Decentralizacija Srbije je uslov njene dalje demokratizacije. I Evropska Unija će insistirati na decentralizovanom upravljanju sredstvima koja dolaze kao pomoć iz EU, iz evropskih fondova. Dakle, nije moguće da se iz jednog centra, da se iz Beograda dele sredstva prema partijskim kanalima i da će destinacija tih sredstava, dakle, krajnje odredište biti politički moćnici na lokalu koji su pogodni za razvoj pojedinih političkih opcija. Dali ste jednu konstataciju da Ujedinjeni regioni Srbije možda imaju problem sa opstankom na političkoj sceni, ali nije razlog tome politička ideja decentralizacije i regionalizacije Srbije, već odstupanje u praksi od tog programa. Ujedinjeni regioni Srbije se verbalno programski zalažu za decentralizaciju, ali nisu u političkoj praksi vršenja vlasti pokazali da će se za to zaista zalagati. Jer, iz ministarstava kojima upravljaju predstavnici Ujedinjenih regiona Srbije sredstva idu uglavnom u one opštine i gradove  gde su njihovi lokalni lideri, koji prikupljaju na osnovu tih sredstava i takvih projekata koji vrlo često nisu podsticajni, nego su više marketinški, glasove pred izbore. I zato smatram da Ujedinjeni regioni Srbije, i to je razlika u odnosu na ono čime će se baviti “Zajedno za Srbiju”, nisu dosledni u regionalizaciji. Mi ćemo ponuditi kroz parlament, kroz Narodnu skupštinu Republike Srbije, predlog zakona o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnoj samoupravi. Inače, to je način da svi koji se deklarativno izjašnjavaju za regionalizaciju prihvate deklaraciju kojom će se uvesti obaveza Republike Srbije da decentralizuje svoju administraciju za period od narednih 10 godina.

JV: Hvala vam veliko na ovom razgovoru.