Dr Zoran Aranđelović

Gost: Zoran Aranđelović, dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu

Razgovor vodio Zoran Marjanović Zoza

JV: Kroz dve nedelje u Nišu će biti razobličena još jedna od naših velikih zabluda. Na Ekonomskom fakultetu biće održan naučni skup “Regionalni razvoj i demografski tokovi zemalja jugoistočne Evrope”. I to nije ništa neobično, skup se drži svake godine. Ove godine će biti održan 18.put. E, to je ono što je neobično! Jer kada je držan prvi put, onda su se svi pitali: “Dobro, šta ćete da radite kroz pet godina, kad rešite problem regionalnog razvoja?” Međutim, usred jugoistočne Srbije problem regionalnog razvoja rešava se, evo, već 18. godinu i kad će biti rešen, naravno, to ne znamo. Hteli smo da nam to kaže dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu, prof.dr Zoran Aranđelović. Izvolite, gospodine Aranđeloviću, ako imate odgovor, da ga čujemo.

Dobar dan. Mi smo taman mislili kad postanemo punoletni, a mi smo ove godine postali punoletni, nećemo imati šta da radimo i na naše veliko razočaranje mi, ne da imamo šta da radimo, nego su se problemi toliko namnožili da čitava naučna javnost, ne samo Srbije, nego cele jugoistočne Evrope, da vam kažem da učestvuje, iz devet zemalja ove godine referati imaju, a iz 12 zemalja su učesnici i biće preko 150 naučnih radnika, dakle, pitam se, samo jednu, prvu priču važnu za Srbiju: Da vidimo da li ćemo mi, kroz 30 godina imati za koga da raspravljamo o regionalnom razvoju, imajući u vidu da demografski tokovi, kako sada idu, sa 37 000 manje je svake godine ljudi u Srbiji i od toga 85% Srba, pitamo se da li će kroz 30 godina imati uopšte o čemu da se raspravlja. Dakle, ja sam namerno počeo od tog pitanja, a ne od onog gorućeg razvojnog…

JV: Oprostite, ja mogu namerno da vas prekinem i da kažem: Pa, dobro, raspravljaće se o Beogradu, jer valjda kroz 30 godina više nećemo imati regione, nećemo imati provincije, sve će biti Beograd i rešen problem?

Pa, to jeste jedan od velikih problema. U stvari, demokratska vlast donosi jednu priču koja je vrlo opasna, neću reći “tužna”. Dakle, vodi se računa samo o onim delovima zemlje gde ima najviše birača! Ima ih najviše u Beogradu i uoči izbora svi dođu u ove zabiti, u ove nerazvijene krajeve jugoistočne Srbije i kažu: “Mi ćemo to uraditi, mi ćemo to popraviti!” I tako iz godine u godinu, a iz godine u godinu po jedan mali deo Beograda se ponovo formira od ljudi koji iz juga Srbije odu na sever, i drugi deo se formira od ljudi koji odu u inostranstvo.

JV: Imate u radovima koji su spremni za ovaj skup, u neke od njih sam uspeo da zavirim, iako to još nije štampano, imate recimo u njima podatak da je od 2009.godine u Beogradu broj domaćinstava porastao 6%, a da je u jugoistočnoj Srbiji smanjen 6 %. Taman toliko!

Pa, to je u stvari tačan podatak i praktično govori kakva je tendencija. Dakle tendencija je da se ide! Mi smo sada kao pod Arsenijem Čarnojevićem: Idemo sa juga, samo što je on skupljao Srbe u velikoj muci i nedaći, pa ih preselio iz južnih krajeva gde su bili napadnuti, privremeno na sever, a kasnije ih vratio. Ne sve, doduše, ali najveći broj je vratio. Međutim, mi sada idemo samo u jednom smeru! Jednosmerna ulica sa juga na sever!

JV: Kontinuirano i dugo.

I ono što je najgore, dakle, da neko ne shvati da ne volimo Beograd, Beograd je naš glavni grad, lep grad, jedan od najboljih i najlepših balkanskih gradova! Ali ja samo mogu da kažem: Možete zamisliti da kad se u Beogradu izgradi jedna ćuprija, ili ti most preko Ade, koji košta blizu milijardu evra… Kad kažete milijardu evra, ljudi ne shvataju koliko je to, ja ću da pojasnim – to je 100 puta 10 miliona evra! Ako znamo da u južnoj Srbiji imate male firme, mala preduzeća, poljoprivredna gazdinstva kojima nije potrebno ni milion evra, ni 100.000 evra, potrebno im je 20 – 30 hiljada evra da naprave proizvodnju i da krenu nešto da rade, možete da zamislite koliko je takvih firmi uništeno u tom (mostu, prim. aut). Naravno, ne kažem ja da most nije bio potreban! Ja samo kažem da je ovo bilo prioritetnije da se na jugu Srbije sagradi bar 150 malih firmi, da one znače povratak mladih ljudi, da vratimo neku školu… Usput da kažem, kakvi kod da su nam putevi na jugu Srbije, mi imamo infrastrukturu, imamo te puteve, imamo električnu energiju, imamo telefoniju, imamo veliki broj zgrada koje su van upotrebe, a imaju po 100 i više kvadrata, dakle, privatnih kuća, državnih i drugih institucija koje sada potpuno propadaju, to je jedan ogromni kapital o kojem mi ne vodimo računa.

JV: Siguran sam da ste na taj skup pozvali i ministra finansija Mlađana Dinkića i ne zato što je poreklom iz Vlasotinca, dakle iz jugoistočne Srbije, ali nisam siguran da li ste ga zvali pre ili posle izmena zakona o porezima kojima su pare uzete iz lokala, pa prebačene u penzijski fond. Dakle, hoće li Dinkić biti ovde da objasni da ćemo moći da se razvijamo i posle toga ili ne?

Skoro to da i nije najveći problem! Mislim, zvali smo ga ranije i on će doći, mislim da ima šta da kaže baš kada je u pitanju jug Srbije i kad je u pitanju i regionalni razvoj, imajući u vidu da se njegova stranka i on lično zalažu za decentralizaciju Srbijie, ali to je samo na papiru. Decentralizacija ne znači da se nacrta karta Srebije, nego da se pare, kojih inače nema… Ja ću vam reći jedan podatak, stravičan podatak: poslednjih šest meseci, od 35 firmi koje su otvorene u državi Srbiji, dakle, aam firmi koje se otvaraju, nijedna nije otvorena ispod Jagodine! Dakle, dve su otvorene u Jagodini, sve ostale su otvorene u Beogradu i u Vojvodini! Dakle, za šest meseci od 35 firmi, južnije od Jagodine nije ništa otvoreno! O čemu mi to pričamo? To znači da onih 10.000 (evra, prim.aut.) podsticaja… I drugo, znate, stvar jednostavnije se može gledati, a to znači: Ja vodim u kafanu koga hoću! Ja isto mogu da dovedem na jug Srbije tog investitora i da mu obećam! Nisu baš svi gradovi i sva mesta na jugu Srbije bez infrastrukture! Postoji Niš, u koji se skoro ništa ne investira ove godine! Postoji Vranje, postoji Surdulica, postoji jedna oaza lepote koja se zove Vlasinska visoravan! Dakle, ima sve: ima i puta, ima i struje, ima i telefonije, niko nikog nije doveo, makar da proizvodi pečurke!

JV: E, sada vas ja pitam: Pa, dobro, ko je kriv? Da li je moguće da su za sve to krivi samo ljudi koji su iz Beograda ili su naturalizovani Beogradjani, dakle, oni koji su iz provincije otišli tamo i zaboravili odakle su, ili su valjda krivi ovi ovde na jugu Srbije koji, valjda, treba nešto da rade?

Pa ne, ja pitam! Ja sam sinoć bio u Vranju u jednoj sličnoj emisiji i pošto je emisija išla uživo, pitali su građani isto to pitanje: “Ko je kriv?” Mi smo krivi! Da li se  desio sastanak…

JV: Mi smo? Mi, koji smo sa juga?

Mi odavde sa juga Srbije najviše snosimo krivicu! Da li je za poslednjih nekoliko godina bio jedan sastanak, osim ovih naučnih skupova u kome su se svi, bez obzira na pripadnost partiji, bez obzira na veru i bilo kakvu pripadnost, sakupili i kažu: “Dajte da napravimo pet projekata koji će da prohodaju u narednih godinu dana!” Osim svađa koje idu, dakle, u talasima, uoči izbora se svi sa svima svađaju, posle izbora se partije unutra svađaju dok podele svoja mesta, dok dovedu svoje ljude, a onda ti ljudi nišane Beograd ili nišane neko drugo mesto! Dakle, malo se vodi računa! Ja sam razočaran da se malo vodi računa, svi su pokušali da se naprave ekonomski saveti ili tako nešto, malo se vodi računa upravo o tome! Pazite, ako neko ne zna nešto da uradi, neka ode da pita Palmu! Ja se ne sramim! Ja ne mislim da je Palma mnogo visoko obrazovan čovek! I ne moram ništa o nejmu ni da mislim, ja samo znam da on uhvati najbolje studente, pa ih odvede u inostranstvo, da uhvati najbolje poljoprivrednike, pa ih odvede u inostranstvo da vide kako se tamo radi,  da napravi priču socijalnu da porodilje sa drugim, trećim, četvrtim detetom imaju mnogo veća davanja i da dovede bukvalno za ruku nekoliko investitora da se grade firme! Ja samo to znam! Dakle, kad pričamo mi, uopšte nije potrebna velika pamet, ne treba biti profesor univerziteta da bi se selo i kao kad domaćion pravi kuću, da se napravi dogovor kako to da se uradi.

JV: Gospodine Aranđeloviću, sad  me već provocirate da vam postavim pitanje! Bili ste i predsednik Skupštine Srbije i potpredsednik Vlade i direktor velike firme, ove ovde Duvanske industrije, prošli ste, što se kaže, sito i rešeto, pa dobro, kako objašnjavate to? Pa, valjda vidi cela Srbija tog Palmu? Pa valjda vidi cela Srbija onog iz Inđije koji takođe gore nešto radi i svi kažu: “Vidi šta je napravio!” Pa, kako reaguju svi ti, recimo, gradonačelnici na jugu Srbije?

Evo, ja ću reću jednu stvar koja je poznata. Jedan od gradonačelnika, pre nekog vremena, Niša… Mi smo napravili studiju besplatnu, ekonomski tim na Ekonomskom fakultetu sa jednim brojem profesora iz Italije, dakle, taj tim je napravio studiju koja je bila na srpskom i engleskom jeziku. Iza toga smo doveli dva investitora koja su na gradskom polju, odnosno na triangli susretanja autoputeva, to svi Nišlije znaju, gore na Komrenu, hteli da naprave dva logistička centra i nekoliko malih fabrika. Tada je u Gradu rečeno: “To su male pare, mi jurimo veće investitore!” Dakle, za nekog je malo 100 miliona evra. A ja mislim da za ovaj grad, imajući u vidu koliko je u nedaćama, u nevoljama, koliko je jug Srbije u nevoljama, da za nas 10.000 evra investicija mnogo znači. Za nas znači 50.000 evra! I drugo, izračunajte jedno domaćinstvo, moram ponovo da se vratim, kada se pominje regionalni razvoj, stalno se pominje reč “reindustrijalizacija”.

JV: Zna li neko šta je to?

To niko još nije definisao. Eno, Elektronska još uvek zvrji prazna, mnogo tih firmi…

JV: Čeka da se reindustrijalizuje.

Dakle, mi treba da pravimo razvoj industrije, a ne znamo koje industrije. A ja bih rekao da treba da se radi i reagrarizacija! Pazite, mi smo došli u situaciju, pomenuo sam molpre proizvodnju pečurki, mi uvozimo pečurke! 80% potrošnje pečuraka u Srbiji se uvozi! Pa, znate koliko je prosto da se proizvede! Dakle, treba samo organizovati da neko stalno…

JV: Da, ali oprostite, ko to treba da organizuje? Mi smo kapitalistička zemlja! Znači, mora da se javi neki preduzetnik! Neće valjda gradonačelnik da organizuje pečurke?

Ne, dosta su vremena kada je rečeno: demokratija je takva da država ne treba da se meša u privredu i druge stvari. A obrnuto, svuda u svetu se država i te kako meša. I, kad smo, recimo, kod medija, ja ne mogu da shvatim državu koja najbolje, ukinut je Radio Niš, jedan fantastični medij, vi to dobro znate, pošto ste dugo u medijima! Sada se stalno šuška: “Ukinuće se Niška i regionalne druge televizije”, a jedna Nemačka, na svakih 15 km ima radio-stanicu, na svakih 30 km ima televizijsku stanicu…

JV: Ali čiju?

Privatno, ali  to država  pomaže, a ne ukida! Dakle, mi moramo da imamo…Meni je lepo da vidim šta se dešava na severu Srbije, šta se dešava u Beogradu, ali je meni isto vrlo važno da znam šta se dešava u Knjaževcu, gde sam ja rođen, ili u Nišu, ili u Vranju ili u južnoj Srbiji.

JV: Sve je to lepo, ali Nemci imaju para, čime da pomažu! Šta ćemo mi da radimo sada kada nema para!

Ne, ovde nisu pare u pitanju, ovde je u pitanju klasična preraspodela! Kad ljudi nemaju, a vi znate, kad smo bili mnogo, mnogo siromašniji, imali su po troje, četvoro dece, oni ih ne izdržavaju tako što dvoje dece forsiraju, pa ih dobro hrane, a ostala deca umru od gladi, nego svoj deci rasporede ono što imaju! Dakle, mi imamo jednu krivu raspodelu, mi imamo priču da privatne i državne televizije u centrima moći divljaju! Dakle, uzimite neke privatne televizije koje su šurovale sa raznim strukturama vlasti koje imaju po 10 programa, po 15 programa, po 20 programa… Neću ni da ih pominjem, nije ni važno, da im ne pravimo reklamu. A da li je to moguće da u Nišu nema ni jedne televizije regionalne? Ima nekog dopisništva koje funkcioniše po principu, to takođe znate, ako neko odozgo pozove da se napravi prilog, biće napravljen, a ako ne pozove, ovaj i ne može da pošalje prilog, jer mu ga neće primiti! A mi onda treba obrnuto da radimo! Mene zanima, pa ja po primeru mog fakulteta koji organizuje ove naučne skupove, da nije medija sa regiona, ne bi se videlo uopšte da mi postojimo!

JV: I dobro, u situaciji kada svi o tome manje ili više znamo, jer se dugo o tome priča, znamo, recimo da na području teritorije Grada Beograda nema ni jedne nerazvijene opštine, da u Vojvodini ima tri nerazvijene opštine, ali da na jugu Srbije ima 28 nerazvijenih opština – sve to znamo! I vi 17 godina na vašim skupovima govorite o tome. Sada držite 18. po redu, pa šta očekujete od njega?

Pa, evo, ja ću vam navesti primer kako treba stvar da se reši. Sada se vrši racionalizacija u školstvu i ukidaju se radna mesta učitelja i nastavnika! Samo taj primer uzmite! I znate gde se ukidaju? U nerazvijenim područjima, jer tu nema dece! A stvar treba da se okrene, da se racionalizuje u Beogradu gde svi idu i ima viška đaka, a da u nerazvijenim područjuma bude učitelja i škole i za tri đaka, jer je to perspektiva, nukleus da ta tri đaka ostanu u svom mestu i sutra i da nešto rade! Mi radimo potpuno naopako! Dakle, ja ne grdim nikog konkretno – jednostavno, to je naopako i racionalizacija može od toga da počne! Znate, neki dan je pisalo u novinama “Zaobići će nas svi transporti kroz Evropu”. Pa, naravno da će nas zaobići, kad ja gledam odavde do granice sa Makedonijom 10 godina raskopana zemlja i ne može 50 km auto – puta da se reši.

JV: Hvala vam veliko na ovom razgovoru.