Dragan Petković

Gost: Dragan Petković, savetnik za evropske integracije i fondove.

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: U četvrtak su u Nišu svečano uručenii ugovori kojima zapravo počinje implementacija, odnosno realizacija projekata koje finansira EU, a tiču se prekogranične saradnje Srbije i Bugarske. Razgovaramo sa Draganom Petkovićem, savetnikom za evropske integracije i evropske fondove. Gospodine Petkoviću, šta to znači za građane, šta će građani videti od tog novca?

Videće puno toga. Srbija godišnje dobija 200 miliona evra pomoći i ovo je praktično deo tog novca. Ovaj poziv je bio reda 10 miliona dolara i tu će se implementirati projekti koji se tiču saradnje institucija između Srbije i Bugarske u narednom periodu.

JV: Zašto Bugarska?

Zato što je Bugarska naša prva komšijska zemlja. I osnovna ideja jeste da institucije koje rešavaju probleme građana u Srbiji i Bugarskoj rade zajedno na zajedničkom rešavanju problema građana, razmenjuju iskustva i praktično vide kako komšije to rade.

JV: Šta bi to moglo da bude? Hoće li građani da vide nešto? Hoće li tu da bude izgrađena neka škola, neki put? Šta bi trebalo da bude rađeno?

U ovoj fazi u kojoj se nalazi Srbija trenutno, fokus je pre svega na izgradnji samih institucija, ali svakako ima projekata koji su vidljivi za građane. Recimo, u okviru tog poziva biće izgrađen put  za Cerjansku pećinu. Opština Pantelej će implementirati taj projekat. Biće izgrađena još neka infrastruktura koja, pre svega ima za cilj da reši neke konkretne probleme građana.

JV: Pomenuli ste jačanje institucija. Šta bi to trebalo da bude?

To praktično znači da same institucije treba da rade na izgradnji kapaciteta da bi bile bolje za građane.

JV: Koje institucije?

Evo konkretno – jedan od projekata koji je finansirala EU je izgradnja uslužnog centra za Grad Niš. U Pirotu je, recimo, izgrađena jedna sala ili sportski centar. Postoje razni objekti i razna infrastruktura koja je građena od evropskih novaca.

JV: Da li mi znamo da tražimo taj novac?

Znamo u određenoj meri, ali svakako bi trebalo da radimo na tome da ga tražimo ozbiljnije i više. Praktično ova faza predstavlja jednu pripremu za ozbiljnije novce i ozbiljnije projekte koji dolaze. Pomenuli ste susedski program – u samom startu tog programa, projekti su bili reda veličine 50 do 100 – 200 hiljada evra. Sada imate projekte koji su i do milion evra veliki, a koji se , opet kažem, tiču poboljšanje uslova za život građana.

JV: Kakva su dosadašnja iskustva?

Iskustva su dobra, ali bi svakako institucije trebalo da rade da još ozbiljnije podignu svoje kapacitete, kad su u pitanju evropski fondovi. Pomenuo sam da Srbija na raspolaganju ima 200 miliona evra godišnje. To, koliko ćemo tih sredstava da dobijemo, zavisi od toga koliko su institucije spremne, kako lokalne, tako i nacionalne. Neke opštine su se bolje pripremile, neke organizacije su se bolje pripremile, neke manje, ali u svakom slučaju možemo da kažemo da proces ide uzlaznom putanjom.

JV: Koliko je jug Srbije spreman za korišćenje fondova EU?

Delimično. Jug Srbije je možda spreman za male projekte, ali definitivno nije za velike infrastrukturne projekte. Da biste dobili veliki infrastrukturni projekat, morate da imate pripremljenu tehničku dokumentaciju, morate da imate plan i viziju šta želite da uradite. Jedan dokaz da veličina nije bitna je i to da imate gradove, kao što su Pirot i Leskovac koji imaju jako veliku iskorišćenost evropskih fondova, a imate i Niš koji, s obzirom na to koliko je veliki, po meni, nezadovoljavajuće koristi evropske fondove. Imate Vranje koje, takođe, nema veliki broj projekata, ali postoji šansa da se u narednom periodu to promeni i da se sistematičnije priđe tom problemu.

JV: Negde sam čitao ranije da je Bugarska imala problem u fazi pristupanja EU, odnsno u korišćenju tih predpristupnih fondova, da nisu mogli u dovoljnoj meri da iskoriste sve to i da je dosta novca, ako možemo tako da kažemo, propalo.

Jeste.

JV: Da li preti nama ta opasnost?

Preti nam ta opasnost. Po dosadašnjoj statistici, nismo toliko ugroženi koliko je bila Bugarska, ali svakako ne trošimo ni sav novac koji bismo mogli u ovom trenutku. Da bi dobili novac od EU, prosto ne možete da samo želite taj novac. Morate da imate jasan plan, jasne projekte, šta hoćete da uradite i kako će to što radite da pomogne građanima. Svakako i proces trošenja je vrlo komplikovan i nešto na šta naše institucije nisu navikle, ali je to svakako nešto na čemu će morati da rade u narednom periodu.

JV: Da napravimo digresiju – govorili smo sada o novcu, ali da li je novac, zapravo jedino što vidimo kao korist?

Ne! Novac je alat! Opet kažem, Srbija na raspolaganju ima 200 miliona evra, što jesu veliki novci, ali ne i preveliki, ali je veličina tih para u tome što idu na prava mesta.  Praktično, tih 200 miliona evra odu tačno tamo gde je potrebno da se institucije poprave, gde je potrebno da se poboljša život građana.

JV: Ko je o tome odlučivao?

O tome odlučuje delegacija Evropske komisije zajedno sa raznim telima koje čine predstavnici ministarstava i drugih institucija Srbije.

JV: Da li tu postoji mogućnost da se po partijskoj liniji nešto dodeli? Ili da se odrede prioriteti?

Ne možete potpuno da isključite politički uticaj na donošenje odluka, ali je minimalan. Kažem da su ti novci bitni jer idu na prava mesta, pre svega zato što delegacije EK i EK vode računa o tome kako se troše ti novci. Praktično, EK pravi izveštaj potreba i gde su problemi u reformi institucija u Srbiji, naša ministarstva i naše institucije prave izveštaj i onda se tu nađe neka sredina oko toga koji će se problemi rešavati i gde će ti novci ići.

JV: Kada dođe do realizacije projekata, recimo da neka opština ili neko javno preduzeće dobije određena sredstva, postoji komplikovana procedura, pomenuli smo je, odnosno podnošenje izveštaja. Kakva je procedura kontrole trošenja tih para, odnosno postoji li prostor za korupciju?

Kod susedskog programa, koji smo pomenuli, da uzmemo za primer, jako je mali prostor za korupciju, postoje višestepene kontrole i skoro da nema prostora za korupciju. Ono što je bitno reći jeste da postoje kontrole koje nisu samo sastavljene od, recimo, srpskih stručnjaka, već su to mešovite kontrole, tu su ljudi iz Bugarske i Srbije, čak postoji i kontrola koja kontroliše njih, tako da se sve i oko potrošnje novca na papiru i oko toga šta se uradilo na terenu kontroliše, tako da je prostor za nekakve malverzacije mali .Tačnije, vi možete da napravite grešku, ali ta greška, namerna ili nenamerna, će biti uočena i ta institucija će morati da vrati novac.

JV: U razgovoru pre početka emisije pomenuli smo neke ideje, odnosno neke probleme koje muče ljude u okolini Niša, govorili smo o konkretnim primerima, kao što je Kamenički vis, odnosno situacija sa onih 10 bungalova lepih gore, pa ste pomenuli da bi to mogla biti prilika da se za takve stvari traži novac. Da li postoji šansa da mi imamo potencijal, odnosno da se neke stvari poprave, a da prosto ljudi ne znaju kako da to učine, odnosno da to mogu da učine na taj način, tako što bi tražili pomoć Eu?

Svakako. Kada je sve ovo počelo pre pet – šest godina, mogu na prste da prebrojim institucije i agencije koje su se prijavljivale na konkurse, koje su znale za ove novce. Iz godine u godinu ih ima sve više i više. Pomenuli ste Kamenički vis kao opciju i Turističku organizaciju Kamenica, čini mise. Apsolutno, ovakav poziv je i pravljen za takve organizacije i institucije. Bukvalno, oni bi mogli da apliciraju, da traže novce da urede taj prostor, da se samoorganizuju, da se samozaposle i da praktično reše neke svoje probleme koji ih muče na lokalu. Svakako bi taj projekat morao da bude dobro sastavljen, dobro sistematizovan i sa jasnim naznakama da se nešto konkretno rešava.

JV: Ja sam (recimo) predstavnik Turističke organizacije Kamenica, želim nešto da uradim. Kome da se javim? Ko bi mogao da mi pomogne? Ja ne znam, prosto nisam radio na takvim stvarima? Da li postoji neko kome bih ja mogao da se obratim, odnosno da se obrate građani koji imaju neke ideje?

Najoperativnije u ovom trenutku u gradu Nišu su organizacije civilnog sektora. Mislim da mogu da odu u bilo koju organizaciju civilnog društva i ona će im pomoći oko te ideje. Što se tiče susedskog programa, takođe postoji kancelarija u NIšu gde ljudi mogu da odu i da se informišu. Svakako, dosta materijala i mogućnosti ima i na internetu, za one koji internet koriste. Prosto, mogu da nađu primere projekata, mogu da nađu formulare, informacije i sve ostalo što im treba. Da bi takve stvari bile uspešnije i održivije, mislim da je korisno da se takve organizacije i institucije udružuju, tako da bih ja preporučio Turističkoj organizaciji Kamenica, na primer, da nađe još jednu partnersku organizaciju sa kojom dele slične interese ili, recimo, lokalnu samoupravu i da sa njom zajednički nastupi na sledećem konkursu.

JV: Postoji šala: Kada priđe Eva Adamu u raju i pokrije mu oči i kaže: Adame, da li me voliš? A on kaže: A kog bih drugog? Da li Srbija uopšte ima dilemu oko toga, ne koga voli, nego s kim bi mogla da sarađuje u smislu strateškog partnerstva, kao zemlja? Da li tu uopšte postoji dilema – Evropska Unija ili neko drugi? 

Moj lični stav koji jeste utemeljen na činjenicama jeste da EU treba da bude i jeste naš najbliži partner. Veliki je problem što se EU pominje u kontekstu haškog tribunala, rešavanja problema na Kosovu i već nekih drugih tema koje, po meni, nisu dominantno bitne kada je u pitanju naša saradnja sa EU. Veliki je problem i to što u samom društvu ne postoji dijalog o tome da li društvo treba da ide u EU, ili ne i da taj dijalog svakako bude zasnovan na činjenicama. Ukoliko bi svaki građanin dobio sve činjenice i mogao da vidi šta sve to znači, ja sam siguran da bi odluka bila pozitivna.

JV: Koje su to po vama bitne činjenice?

Zajedničko tržište, zajednički nastup… Kod nas postoji ona poslovica koja priča o tome da li je lakše slomiti jedan štap, ili 12 uvezanih. U ovom slučaju imate 8 uvezanih prutova i možete zamisliti koliko je teško slomiti jedan takav snop.

JV: Da li postoji šansa da oni koriste to što su mnogo jači od nas ekonomski, privredno i da oni nas prisiljavaju da radimo neke stvari, odnosno, što mnogi kažu, da budemo jeftina radna snaga?

Niko nas, svakako, ne tera da uđemo u EU i te refrome koje Srbija treba da uradi da bi postala članica apsolutno se ne tiču samo ispunjavanja standarda koji su u EU, već mi moramo da rešimo problem školstva i da ga sistematizujemo zbog nas, mi moramo da rešimo problem privrede zbog nas! U stvari, to su problemi koje treba da rešimo da bi živeli u jednoj normalnoj zemlji. EU je samo jedan dodatak celoj toj priči i ja mogu da kažem da smo srećni što se kod nas proces tranzicije poklapa sa procesom evrointegracija. To, u principu, znači da imamo bolju podršku zemalja iz EU, kao i tu finansijsku pomoć koja nije zanemarljiva, tih 200 miliona evra koliko je trenutno.

JV: Da se vratimo na lokalne teme. Koje su to priče koje bismo mogli da navedemo kao primer dobre ili loše prakse?

Vrlo često se EU pominje u kontekstu da neko hoće da nam uzme tržište. Jedan projekat koji je finansirala EU je projekat koji se zove “Klaster sireva – Jug”  koji je imao za cilj da okupi sve proizvođače sira i mleka na ovom prostoru, da ih ujedini da bi tako bili konkurentniji i kompetentniji na tržištu. Postoji gomila projekata koji se direktno tiču poboljšanja života i građana i biznisa i lokalnih samouprava na jugu Srbije.

JV: Šta se desilo sa Klasterom sireva?

Klaster sireva radi dalje. U toku je implementacija još jednog projekta koji takođe finansira EU, a koji se zove Eko – milk. Nastavlja da živi. Prosto, jednoj takvoj instituciji treba vremena da bi počela da radi punim svojim kapacitetima, ali prvi koraci su napravljeni i ide se dalje. Ja očekujem da za jedno pet – šest godina to bude jedna vrlo reprezentativna institucija koja će biti u prilici da brani interese lokalnih proizvođača sira i mleka.

JV: Šta za Srbiju znači ovaj famozni datum koji očekujemo od EU?

Datum pre svega znači prelazak sa političkog na ekspertski nivo, ako mogu tako da kažem. Nakon dobijanja datuma, pregovore praktično vode stručni ljudi iz Beograda i stručni ljudi iz Brisela, a ne političari. I onda imate ljude koji se razumeju i rade ono što bi trebalo da rade. Svakako, sve je to opet podložno nekakvim političkim pritiscima, ali nije dominantna politička uloga, kao što je to slučaj sada.

JV: Po vašoj proceni, ako bismo za godinu dana zakazali isti ovakav intervju, da li bismo mogli da pričamo o tome da smo iskoristili priliku koja nam je pružena?

Iskreno se nadam. Po dosadašnjem iskustvu, proces pridruživanja traje otprilke nekih sedam godina, kada se i završava sledeća evropska budžetska godina. Ja iskreno očekujem da mi već za sedam godina, kada se bude završila sledeća budžetska godina, budemo na pragu da postanemo članica EU. To neće značiti samo da smo mi bogatiji, već i da smo pametniji kao ljudi, i kao narod i svako od nas ponaosob.

JV: Hvala vam na razgovoru.