Ivana Vračkić

Gost: Ivana Vračkić, Sekretarijat za omladinu i sport – Niš

Razgovor vodila: Jovana Adamović

JV: Nekoliko tinejdžera preminulo je poslednjih dana od predoziranja drogom. I ako nije novost da deca danas umesto užine kupuju marihuanu i da je ovo ozbiljan problem koji nas muči već godinama, Ministarstvo zdravlja je tek nedavno formiralo komisiju za borbu protiv narkomanije u školama. O ovom problemu ja danas razgovaram sa Ivanom Vračkić iz Sekretarijata za omladinu i sport iz Niša. Dobrodošli u studio Južnih vesti.

Dobar dan.

JV: Za početak da krenemo sa ovim najnovijim informacijama koje su se pojavile u medijima, a to je da je čak 4 tinejdžera u poslednje vreme preminulo od predoziranja ekstazijem, to je nova sintetička droga koja se pojavila. Koliko vi imate informacija o tome i o toj situaciji koja se dogodila na severu Srbije?

To nije nova droga, ekstazi se upotrebljava prilično dugo na našim prostorima. Ono što jeste verovatno novo ali ograđujem se jer nemam konkretne činjenice za to, jeste to da sada sastav te droge uopšte nije samo droga. Aktivna supstanca MDM-a. Već neke druge supstance koje mogu biti mnogo više opasne nego što je sama droga. Razlog za to je što se ekstazi, a i većina tih sintetičkih droga, radi u laboratorijama, privatnim, ilegalnim, bez ikakve kontrole, mi apsolutno neznamo šta se nalazi u tim tabletama i koja je moguća posledica. Ono što mogu da kažem da je na našim predavanjima, u razgovoru sa mnogim ljudima, kada mi razgovaramo, mi stalno pravimo paralelo između toga šta je to kada uzmete nešto a ne znate šta je. Recimo, ako želite da sluate neku muziku, uzmete neki CD, vi pustite na bilo koji način i vi čujete šta je to. Ovde je provera moguća jedino ako unesete u sebe. A tada može biti kasno. Posledica toga jesu ove 4 smrti, koliko je bilo, što je stravično ali nije nepoznato, jer je pre možda nekih 10 godina u Britaniji 100 slučnih smrti bilo u jednoj godini, upravo od upotrebe ekstazija.

JV: Ova droga kao takva nije novost kod nas ali tek nakon smrtnih slučajeva smo imali intervenciju države, odnosno formiranje te komisije. Da li je država mogla da spasi ova 4 života? Da li je mogla ranije da reaguje sa komisijom ili sa sličnim akcijama?

Ja mogu da kažem da za mene svako ko radi jedan korak koji se približava nekim preventivnim aktivnostima koje mogu da dovedu do spasenja života mladih ljudi je sjajan. U tom smislu bih ovaj korak okarakterisala kao jako dobar. Da država želi da preuzme nešto. Sa druge strane ne mogu a da ne kažem da je to problem za koji mi znamo već godinama i da je neophodna konstantna akcija države na način da jednostavno ne reagujemo kada već dođe do problema. Nego da problem pokušavamo da rešimo pre nego što do njega dođe. I da to radimo u kontinuitetu. Ako se bavite prevencijom jedno morate da imate u vidu a to je da je kontinuitet prioritet u prevenciji. Volela bih da svi oni koji me danas slušaju mogu da pogledaju kako je Island uradio. Šta je on uradio, kako je njihova država, njihov koncept kako su napravili. Ima jako puno država koje su na neki način postigli neke rezultate u prevenciji upotrebe cigareta, alkohola ili droga. To je upravo ono što mi zagovaramo unazad svih 20 godina koliko se bavimo prevencijom. A to je jedna opšta atmosfera koja neće da omoguću mladom čoveku da potraži bilo kakvu drogu, alkohol ili drogu.

JV: Kakva je danas atmosfera? Da li su oni svesni šta rade uzimajući drogu? Šta rade sebi? Šta čine sebi?

Dokazalo se, prevencija zasnovana na dokazima, stoji na stanovištu da je znanje itekako važno, ali nije presudno. Ono što mi zasigurno znamo jeste da imamo jako puno mladih ljudi koji mnogo dobro znaju koliko su droge opasne, štetne, koliko može da dođe do tragičnih situacija, kao što je ovo. Ali da ipak ulaze u rizik. Postoji nešto jače što mož da vas dovede do toga da ipak, pod nekim okolnostima, pod određenim situacijama vi se odlučite da uzmete drogu. Ako danas kažete nikad to neću da uradim, a to ne znači da nećete za nekih mesec dana da promenite svoje mišljenje. Naročito u adolescentskom periodu. Stavovi u tom periodu su nestabilni i promenjivi. I zavise od jako puno faktora. Ono što se danas smatra i zagovara to je ta okolinska prevencija, koja znači da mi pravimo uslove da mlad čovek bude zadovoljan atmosferom i situacijom u kojoj živi. I da nema potrebe za tom nekim veštačkim protezama kako bi napravio sebi zabavu. U tom smilslu je potrebno jako puno neverovatnih sadržaja koji bi mladima omogućili uslovno rečeno zdraviji život. ali zanimljiviji život koji isključuje upotrebu droga.

JV: Može li ta novoformirana komisija da omogući da se smanji? Koliko je ona dobra za prevenciju sada kada se sve ovo dogodilo?

Ja želim da pohvalin napore Vlade da želi da napravi korak ka rešavanju problema. Međutim, kakve su moje informacije ta komisija postoji već prilično dugo i samom izradom nacionalne strategije, koja je još 2009. napravljena, samim tim dokumentom i akvionim planom imamo predvišeno šta treba da se radi. U tom smislu ova komisija možda može da pomogne već one postojeće stvari. Samo bih želela da kažem da je izuzetno važno da u toj komisiji sede stručni ljudi koji znaju šta je prevencija zasnovana na dokazima. Ja bih mnogo volela da vidim na koji način je neko odlučio da čitavu prevenciju zasniva na zastrašujućim porukama. To je dokazano ne fektivno. Čak sa neke strane može biti kontraproduktivno. Zašto, zato što u periodu adolescencije, jendnostavno mladi ljudi često teže onome što znamo kao negativno herojstvo. Ja želim da dokažem da sve što je opasno mogu samo heroji i da sam ja taj. Na taj način ta poruka jednostavno nije efektiva, zastrašujuća poruka nije efektivna. Sa druge strane zastrašujuća poruka ima temperalni efekat, deluje trenutno. U trenutku kada vi prikažete neki film ili date neki zastrašujuću informaciju ona će u tom trenutku da deluje. Ali to će da bude vrlo kratko, vrlo brzo kada se, kada stvori neke okolnosti ta poruka neće mnogo uticati na odluku da li da se uzme droga ili ne. Sa druge strane okruženje u kome se mladi ljudi nalaze je neverovatno važno i značajno. Znamo da informacije koje mladi ljudi primaju najlakše se usvajaju ako im se pružaju, ako im pružaju njihovi vršnjaci. Ili osobe kojima oni veruju. Koliko sam shvatila ovde se radi o konceptu da će policajci pružiti informacije, mi ne možemo da složimo oko toga jer mislimo da policija ima izuzetno značajnu ulogu u prevenciji, ali pre svega u suzbijanju, odnosno u onome što se tiče same ponude. Kada govorimo o prevencijama govorimo o 2 sektora o dve paralelne stvari, koje se istovremeno dešavaju. A to je ponuda i potražnja. Dakle, policijski posao jeste da smanjuju ponudu a potražnju da radi cela lokalna zajendica.

JV: Mislite da oni ne bi bili dobri da edukuju mlade?

Mislim da to nije dobro. Nije to moje mišljenje, to je prevencija zasnovana na dokazima dokazala. Imate masu različitih istraživanja, koji su radili na tom planu i gde se jasno vidi da to nije efektivno. To može da vude kao neka obična stvar, koja se desila u školi. Ali mislim da se troše ljudi i resursi za nešto što ne donosi baš neke rezultate.

JV: Mislite li da je dobra ideja, to je jedna od ideja ove komisije, koliko sam ja upoznata sa tim, da vode decu na mesta gde se narkomani leče i da razgovaraju sa njima, da vide kako oni izgledaju? Mislite li da je to dobra ideja?

Prevencija zasnovana na dokazima, opet moram da kažem, strogo zabranjuje spajanje zdrave populacije sa zavisnicima. Ili sa zavisnicima u odvikavanju. Zavisnici u odvikavanju i bivši zavisnici mogu da budu itekako korisni za ovo društvo. Ali samo kod onih koji su već u problemu. Oni imaju svoje mesto i mogu da naprave značajne rezultate kod onih koji su već na lečenju ili u nekim rehabilitacijskim programima. U situaciji kada se radi o mladom čoveku koji do sada nije imao nikakvih iskustava sa upotrebom droge, cigareta, alkohola ili slično jednostavno dokazi su da to nije efektivno.

JV: Šta bi po vašem mišljenju trebalo učiniti? Postoji nekoliko stvari koje smo već pomenuli i koje nisu, to što vi govorite, nisu dokazi. Šta bi po vašem mišljenu bilo dobro da se radi? Ono što vi radite više od 20godina. Možete li da date neki primer šta bi to moralo da se radi i da se ta situacija promeni.

Ja stvarno moram ponovo da nagrasim, ako nisam već u nekom pripremnom razogovoru, kako je Island napravio. To je opšte poznato i u literaturi, mislim da je bilo dosta članaka koji su mogli da se pronađu na tu temu. suštiuna je u tome da je problem zavisnosti upotrebe droga, duvana i alkohola problem zajednice. To je nešto što svi mi treba da shvatimo. To je i moj problem i vaš problem i možda problem ove žene koja čisti ovde i problem direktora ove škole i problem gradonačelnika. Svi podjednako snosimo odgovornost za rešavanje ovog problema. Ako tako posmatramo stvari onda imamo šanse da napravimo uspehe. Savko u tom domenu će naći sebi ulogu. Ako napravite edukaciju u školama o tome često govorimo. Edukacija mora da se napravi tako da je cela škola uključena. da bukvalno svi znaju od direktora do vratara da se danas ili u toj nedelji ili u tom mesecu sprovode neke aktivnosti. Da svi imaju jednu istu poruku koja će da znači da posroje neke druge vrednije stvari nego što je sama upotreba droge. I to na način da svako, opet, kako da vam kažem, svi govore jednim jezikom. Kada ja dam tu informaciju da i vi isto to kažete medijima, da to isto kaže gradonačelnik, da to isto kaže i direktor škole. Taj sistemski rešen koncept ima smisla. Sa druge strane to može da izgleda vrlo jednostavno. Mi znamo da je mladim ljudima potrebno neverovatno puno izazova i moramo da otvaramo mogućnosti gde ćemo mlade ljude aktivirati i zainteresovati za neke druge stvari koje nisu upotreba droge. Mi smo godinama unazad, naš deo, grupa za prevenciju bolesti zavisnosti u okviru Sekretarijata za omladinu i sport, pored vršnjačke edukacije, što bi značilo samoinformisanje i znanje, radili smo u letnjem periodu besplatne radionice za srednješkolce. to su radionice glume, novinarstva, plesa, slikarstva, svih oblasti. To su bile besplatne stvari. To je država, naša lokalna samouprava je to finansirala da bi naši mladi ljudi bili u situaciji da kvalitetno provedu svoje slobodno vreme. Ja verujem da i vi, kada prođete kejem i kada vidite koliko mladih ljudi koji sede oko flaše piva, ne osećate se dobro. A ti isti takvi mladi ljudi itekako mogu da se zabave na svim ovim nekim drugim aktivnostima. Svi govore kako sport jeste važan, to jeste tačno ali to ne znali sport kao sport, da vi morate da budete profesionlani sportista. To znači rekreativni sport. Otvaranje mogućnosti i pružanje jedne lokalne zajednice, jedne države, za neverovatno veliki broj aktivnosti koje mogu da budu besplatne i dostupne mladim ljudima. Ono što se takođe pokazalo kao značajno jeste da vi imate mentorstvo, da vi imate osobe koje su značajne u životu mladih ljudi. Mi danas kada govorimo kako mlad čovek provodi jako puno vremena i u školi i kod kuće, vi znate da vam je potrebna neka osoba iz tih relacija koje će dati informacije i stalno pratiti kakve potrebe ima mlad čovek. Kada mi kažemo pratiti, to ne znači da roditelji treba da pretražuju džepove, ne kažem i da ne treba ali to ne treba da bude sistem policajca. To treba da bude sistem poverenja i jednog odnosa da vi treba da napravite jedan zdrav odnos u porodici. Vi imate mogućnost i da kada postavite pitanja na tu temu dobijete odgovor koje možda iskren.

JV: Koliko je odnos u porodici zapravo krivac, na neki način, za to što se veliki borj mladih ljudi odlučuje da proba ili da koristi drogu?

To je odlično pitanje. I hvala vam na tome. Kako mi danas u poslednje vreme, kada govorimo o prevenciji, mi najčešće kažemo sve je u porodici. To je rečenica koju ja često čujem. Čak i od mojih kolega stručnjaka koji se bave, govore o tome da je porodica ta koja je dovela do toga da neko uđe u problem droge. Ja ću vam reći da porodica jeste važna, krucijalna ali nije jedina. Opet govorim o tome da ceo sistem mora da bude uključen. Ako je dete u školi odgovornost je škole, nastavnika, profesora, svih koji tamo rade. U školama na zapadu vi imate profesore i nastavnike koji kvalitetno vreme provode sa svojim đacima, studentima, koji su van edukativnih oblasti, onog što jeste obaveza. Proveode na bazenima, igraju bilijar, u teretani, kompletno vreme koje je učenik u školi oni sa njima i sa tom decom idu i provode to vreme. Ta uključenost i profesora i nastavnika je itekako važna. Sa druge strane meni je itekako važno jer je opšte poznato da u ovoj situaciji nije mnogo moguće jer su profesori i nastavnici prilično neaktivni da bilo kakve aktivnosti koje se tiču nečeg drugog što nije sama obrazovna funkcija jednostavno ne žele da to rade. Nisu motivisani za to. Sa druge strane imamo roditelje koji su stalno u jednoj trci za obezbeđivanjem egzistencije. I oni objektivno nemaju dovoljno vremena da se posvete i deca su tu negde između. Taj ceo proces uopšte nije čudan, ništa nije čudno što se dešava. Ovde nam je potrebna jedna atmosfera da je dete prihvaćeno, da li je porodica, da li je škola, da li je zajednica kada izađe na ulicu, da je prihvaćeno. I da je neko stalno tu pored njega, ko mu daje neke mogućnosti, koga motiviše na nešto, na neke uspehe, na neke vrednosti i neko ko će zaista da mu predstavi život na jedan drugačiji način. Ovako su oni prepušteni sami sebi.

JV: Da li očekujete da ova komisija može to da učini u budućnosti?

Na ovaj način kako je koncipirana ja bih zamolila komisiju i svakog ko rukovodi tom komisijom i ministra, da zaista posavetuje struku i da angažuje stručne ljude koji se znaju šta znači prevencija zasnovana na dokazima. Jer ništa to nije novo, ništa to nije izmišljeno, svuda u svetu se sprovodi a na ovaj način, ovako, ja ne mislim da može doći do nekih značajnijih rezultata.

JV: Ivana, hvala vam puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta a moje ime je Jovana Adamović.