Josip Petković

Gost: Josip Petković, trener R.K. „Železničar“ iz Niša

Razgovor vodila: Ljubica Jocić

JV: Pre godinu dana postojao je samo na papiru, sada je vicešampion Srbije, osvajač nacionalnog kupa i ima obezbeđeno učešće u EHF kupu i regionalnoj SH ligi. U takmičarskoj sezoni ostvario je 31 pobedu uz samo 2 remija i 5 poraza. Jednom rečju RK “Železničar” iz Niša. O svemu ovome što je pratilo klub i na terenu i van razgovaram sa trenerom Želje gospodinom Josipom Petkovićem, dobrodošli u studio Južnih vesti i čestitke na svemu ostvarenom.

Hvala bolje vas našao.

JV: Obično se kreće od početka a ja bih krenula od kraja. Da li preovladava zadovoljstvo zbog najuspešnije sezone u istoriji kluba ili razočaranje zato što je titula izmakla za 1 gol.

Moram da budem iskren i da kažem da je veliko zadovoljstvo kada se ovo završilo i kada se podvukla crta, da smo tu gde jesmo. Možemo da žalimo i žalimo, čovek hoće da bude iskren, sigurno mora da žali za onim što je bilo na dohvat ruke. Nije se to dogodilo, drugi su odradili malo kvalitetnije neki posao, iskusnije. Nema potrebe da se više vraćamo na to. Jednostavno, mi smo ove godine, pre svega klu, klub je iznad svih nas, igrači i ja smo napravili to da se u Nišu ponovo igra dobar kvalitetan rukomet, da su ljudi prepoznali. Utakmica protiv Vojvodine koja je odlučivala da li ćemo ili ne da idemo u SH ligu i pokazala kakav je Niš grad. Niš je rukomentni grad. Tako da zadovoljstvo je sigurno svih nas, svih iskrenih ljubitelja rukometa, ima i onih koji celog života ništa ne rade samo kritikuju. Toliko ih je malo da njih treba zanemariti. Ovo sada je praznik za sve nas ali i obaveza više da nastavimo a radimo ovim tempom, ako je ikako moguće i malo bolje.

JV: Doneli ste 2 pehara, jedan u kupu regiona i jedan u kupu Srbije. to je sedmi u klupskoj istoriji Tada ste u finalu i polufinalu pobedili Metaloplastiku i Vojvodinu. Dve ekipe, što ste vi ranije govorili su najkavalitetnije uz vašu. Koliko je bilo teško do tog trofeja?

Veoma teško. Prvi razlog je Vojvodina je bila domaćin. Kompletno je ušla u program osvajanja i kupa i prvenstva. Kada to kažem mislim i na onu veoma bitnu stranu, finansijsku stranu. Maksimalno su pokrili sve što treba da se uradi, mi smo tamo otišli i odradili najbolje što smo znali i umeli u tom trenutku. I što je najbitnije bili smo zdravi. Kompletna ekipa je bila spremna da se osupre Vojvodini i u tome smo uspeli. Ja ovog trenutka tvrdim, i stalno to ponavljam, 2 ekipe koje igraju najbolji rukomet u Srbiji su Železničar i Metaloplastika. Vojvodina po meni ima najkalitetniji sastav ali ono što ja moram da kažem da u mnogo kvalitetnije utakmice bile sa Metaloplastikom, dinamične, nego sa Vojvodinom. Vojvodina kao tim ima neke druge prednosti, ima veoma iskusnu ekipu, za razliku od moje ekipe. Ima nekolicinu dobrih, iskusnih igrača ali i nekoliko mladih i baš su skup dobrih, kvalitetnih igrača i dogodilo se to što se dogodilo. Što se mene tiče posao je završen i sada je moja glavna preokupacija kako zadržati one ljude koje ja lično. Pošto sam ja lično, ja nisam selektirao kroz mesec ili dva ovu ekipu. Ova ekipa je od avgusta strašne promene pretrpela. 7, 8 igrača je otišlo, nisu zadovoljavali određene kriterijume, dopunjavali smo sastav i sada od ovoga što Železničar poseduje, ja kao trener bih želeo mnogi od njih da ostanu. Šta će i kako da bude, stvarno ne znam.

JV: Vi ste najznačajnije trenerske dane proveli, više u inostranstvu, pre svega u Makedoniji, gde ste radili i u muškom i u ženskom rukometu, klubskom, reprezentativnom. Sada ste doživeli da se, vratili ste se u svoj grad, doživeli ste kao trener jednu veoma uspešnu sezonu i to posle pauze. Koliko vam je ta pauza uopšte dala motiv? Sami ste rekli na početku da vi te igrače koje ste zatekli niste poznavali.

Nisam ja, sem dvojicu ili trojicu niške dece poznavao. Imena im nisam znao. Kada sam prihvatio imao sam određene garancije i to je za mene kao iskusnog trenera. 15 godina ja nisam u Srbiji radio. To je za mene bila velika sreća što sam išao tamo i što sam na neki načim to mogao, i što se tiče mene završio na jedan dobar način. Ja nisam znao ali sponzor koji je rešio da pomogne Železničaru da se uopšte takmiči, puno toga je dao. Gledajući onu finansijsku stranu. I izabrap čoveka koji će da bude spona između njega i kluba meni poznatog. Čoveka koji itekako zna sve ono što sam ja uradio. Koji puno toga zna o rukometu, jednostavno našli smo se. On kaže Joška ja sam tu, biće to i to u klubu, ostalo je na tebi, znam šta ti možeš, sigurno meni veruješ. Ja sam razmislio i što ne bih pokušao. Bio sam ubeđen da ne mogu loše da odradim posao, kao i do sada gde sam radio i ovde preslikao. Sa mnogo većim iskustvom, sa svim što sam ja. Ovo ovde je bilo laganije nego ono tamo. Kada odeš van svog grada, van svoje zemlje, sve se gleda pod lupu. Ali na jedan veoma poštoen i korektan način. Svuda gde sam radio je bilo gazda, klub. Nema ništa između. I mnogo lakše, on ti da zadatak, plati te za to i ti se trudiš da to odradiš. Ja sam se i ovde tako ponašao. Govorimo od starta, avgusta meseca, počeli da pravimo, drugi su pravili selekciju. Odmah da kažem, ni imena nisam znao igračima. Drugi su pravili selekciju ali kada sam ja počeo da radim onda su se tu vršile određene korekcije. Dođe neko kao veliko pojačanje a posle 10 dana vidim da on treba da ide nekim svojim putem. Dođe neko kao perspektiva, ja vidim da to nije čovek sa kojim ja treba da sarađujem u nekom dužem periodu. Treba da ode negde na kaljenje, da potvrdi to da li vredi ili ne vredi. I sve je to tkao išlo fino, bez velikih trzavica. Pošto me ljudi znaju kakav sam, meni je taj posao bio olakšan. Niko ne sme da se meša u ono što radim, niti sam ikada u životu dozvolio niti ću ikada to da uradim. Mogu okolo, van terena, priče, jedno, drugo, treće ali kada na teren dođem tu je priča završena. Za bilo kog. Ma bilo kako da se zove i bilo koju funkciju da ima u klubu. Tako je bilo, pustili su me da radim, ja sam, mislim, na jedan pošten, korektan način vratio.

JV: Železničar naredne sezone očekuje igranje u regionalnoj SEH-a ligi, koja je takmičenje odličnog kvaliteta i sa velikim rukometnim imenima. Šta treba da uradi Želja da bi bio konkurentniji, nego što su bili srpski klubovi prethodnih sezona? Znamo Vojvodina i Dinamo su završili na poslednjem i pretposlednjem mestu.

Da je sreće da možemo da uradimo to što je Vojvodina uradila od februara meseca. Oni su išli u tu SEH-a ligu, nisu se pokazali, samim tim što su bili zadnji sve je jasno. Nisu ozbiljno shvatili ono što se događa. Velika je sreća za srpski rukomet. Ja odgovorno tvrdim, pošto znam te ljude, znam ljude koji vode SH ligu. Ja sam igrao i srednjeevropsku ligu i sve ostalo. Velika je sreća za srpski rukomet što su uopšte dozovlili da i ove godine Srbija ima 2 predstavnika. Da je sve normalno, neke simpatije prema našoj zemlji, Srbiji, nijedan normalan ne bi dozvolio da 2 poslenja i pretposlednja ekipa igra daljeu SH ligi. Imaju oni poverenje. E sada to poverenje ljudi koji vode SH ligu, treba da se opravda.

JV: SH liga je ozbiljno takmičenje koje ne dozvoljava ni pomeranje hale. Da li je tako? Gradonačelnik Niša Darko Bulatović je najavio da će vam dati još veću podršku i za uslove. Kako sa te strane imate podršku?

Da budem iskren do kraja. Ja kada sam krenuo, niti sam ja Darka znao kao čoveka, šta ja imam sa tobom, gradonačelnik radi svoj posao. Ja sa plitikom nemam dodirne tačke. Ja sam čovek iz sporta, vezao sam se za Kitevskog, u njega sam imao neograničeno poverenje. I to je tako išlo dobro. Mi mora da kažemo, od samog starta, kada su krenule utakmice, kada smo dali dobar, pozitivan signal svima u Nišu. Gradonačelnik Bulatović je bio čovek koji je neizmerno pomagao. U svakom pogledu. Nisu samo finansije u pitanju. Davao je podršku kada su bile utakmice na ivici nervoze, kada se lomilo. Mi u prva 3 kola nismo bili u prvih 4. Bila je Zvezda. Ali mi smo izgubili taj jedan bod i posle sve živo pobedili. Kako smo mi pobeđivali tako je i raspoloženje raslo, tako je sve ono što treba da prati. Trenažni proces, uslovi, sve to bilo dobro. Ja sam mogao mirno da radim. U svemu tome gradonačelnik i većnik za sport Kačar su mnogo toga dobro uradili. Ja sam im zbog toga neizmerno zahvalan. Ne bih ja imao svoj mir, pored onog, moje garancije sa čovekom sa kojim se dugo godina znam. To je jedna priča ali to nije dovoljno za to što je trebalo da se uradi. E kada smo kompletirali, kada smo svi bili na istoj liniji, onda je preostalo samo da se radi dobro i da nas bog pogleda i da nas prati. Da ono što radimo da nam se vrati kroz utakmice. Sve se to vratilo i ja kao čovek mogu da kažem da sam prezadovoljan ali i zabrinut. Ono što je sponzor uradio no nove godine, do neba smo mu zahvalni svi mi u klubu. Ono što je gradonačelnik uradio i šta je sve napravio od nove godine za klub, to je za divljenje. Ali je sada sve to završeno. Oni su svoj posao uradili i ja sam svoj posao uradio. Oni zadovoljni, ja zadovoljan. A šta dalje? Zašto to kažem? Moja velika želja, a to nije već moj posao, da i dalje imamo dobrog, kvalitetnog sponzora, da grad, ovo što radi gradonačelnik i ljudi sa kojima on sarađuje. Sada imamo i novog predsednika, od marta meseca, Igora. Jedan čovek, ambiciozan neviđeno. Vredan, radan, svugde stiže i sve je to u redu. Ali bez para ništa u životu nema. Mora da se zna da SH-a liga traži, ne para, da budem vrlo jasan. Ne para za ne znam bilo šta, jednostavno za igrački pogon, za kadar, igrački, jer SH liga ništa ne košta klubove. SH liga kaže takmičite se mi vam sve plaćamo. I to je lepot božija. Ali da ti neko plaća da se takmičiš, treba da budeš tamo konkurentan. A ne da ti neko plaća da se takmičiš, da ideš avionom tamo gde treba da ideš i da dođeš i izgubiš 15, 20 razlike. To je bruka i sramota. Ja ne znam kako bi mogao sve to da istrpim.

JV: Sezona se završila pre nekoliko dana, da li i kada bi trebalo da krenu pripreme za novu? Pošto vas čeka mnogo ozbiljnija sezona.

Počeće sigurno ranije nego uobičajeno. Kraj avgusta ili početak septembra je krajnji rok kada ta liga počinje. Ta liga je mnogo dobro zamišljena. Mnogo ima klubova iz lige šampiona koji su direktni učesnici, nema kvalifikacija, nema ništa. I onda šta se događa. Njima je u interesu da septebar, oktobar, ta liga funkcioniše kroz dobre, kvalitetne, zdrave utakmice, da ne moraju klubovi da idu bilo gde da igraju, da traže protivnika. Ima SH ligu, milina božija. Kada dođe priča u ligi šampiona on je već spreman. I tako mi ćemo ranije krenuti ali sada mora da se zna kako, sa čim. To je suština. Ja ne sumnjam da će veliki rad i trud da se uloži kada je u pitanju, pre svega predsednik kluba Igor. Da će velika pomoć biti od gradonačelnika, kao i do sada bila. Ali ako nema da se podupre, sa sponzorom, a ja bih najsrećniji bio da bude čovek koji je bio do sada. Jer je pokazao svoju veličinu. Da li će biti? Ne znam. Jer, onda će biti sve dobro. Ako ne, onda će ispasti posle tolike godine rada i toliko titula i toliko dobrog ove godine, onda ćemo doći u situaciju da dušmani, dušebrižnici počnu da ogovaraju, Joška nema pojma, evo doveli ovoga nema pojama. Zna se kako to već ide kada pored onih što mnogo vole kada se nešto lepo događa i oni koji sami sebe mrze a kamo li druge.

JV: Potvrda vašeg dobrog rada stigla je pozivima u reprezentaciju Srbije. I u seniorsku, u nedelju protiv Portugalije trebalo bi na terenu da vidimo Mladena Krsmančića, Stevana Sretenovića i Andriju Mađara. Još petorica su na spisku mediteranske reprezentacije i vama je ponuđeno mesto selektora mediteranske reprezentacije. Vi ste odbili taj poziv, koji je bio razlog?

Ja na nagovor mog kolege, sadašnjeg selektora, zvao me je i rekao Joška od tebe nema bolji u Srbiji, ja priznajem. Kada je on to rekao, priznao pošteno, ovog trenutka nema, ajde prihvati. To je skup kvalitetnih igrača, nešto iz seniorske i nešto onih perspektivnih koji treba u dogledno vreme da zauzmu mesta. I ja sam rekao da. I to se dogodilo, posle Vojvodine ja kažem ovo je prenaporno. Zovem i kažem ja ovo ne mogu da radim. Nisam u godinama kada treba da pravim karijeru, moja karijera je izgrađena, zna se ko je Joška Petković. Drago mi je da su rekli sada on treba da dođe da pomogne, da neki mlađi trener pođe samnom. Pošto ima mladih trenera koji treba da uče. Ima i onih koji sve znaju i zato nam tako ide kako ide. Ja sam onda rekao ne, ne mogu. Ja sam selektirao igrače, ja sam napravio tu selekciju za mediteranske igre, mnogo respektabilnu selekciju. Ali sam onda rekao ja ne mogu. Ja sam profesionalni igrač i moram da idim šta kako, predsednik kluba radi svoj deo posla, ljudi oko njega rade svoj posao. Ja čekam taj pravoguonik. Ali dok ja dođem do tog pravugaonika, do rukometnog terena oni meni mora da obezbede minimum onoga što je normalno da ja funkcionišem kao trener. Da funkcionišem i da čistog obraza ja i klub i pre svega grad izašemo u SH ligu. A ne sredinom jula kada počnu pripreme, a ono što sam rekao i sada ponavljam, a nema šanse da ostanu ovi igrači. Određeni broj već želi da se uhlebi u inostranstvu, takvo je vreme kod nas došlo. Daš 2 gola i misliš da si za inostranstvo. Posle mesec, dva te isteraju i praviš probleme i sebi i klubovima. Ali to će da se dogodi u našem klubu. Nije mala stvar od anonimusa, a mi smo to napravili ove godine i imati 6 čoveka, kakva nam je takva nam je reprezentacija, a nije loša, reprezentativnog kalibra. Od 21 igrača imamo 6 iz Železničara. to klubovi u Srbiji mogu da sanjaju. To je potvrda sve dobrog što smo radili. Udarena je tačka, lepo je bilo, svima je lepo bilo šta dalje. Šta dalje i to je veliko pitanje za mene ovog trenutka. Ja neizmerno verujem ljudima sa kojima sarađujem. Gradonačelniku neizmerno, Kačaru neizmerno, ali samo verujem u ono što se konkretno dogodi. Za sada je to tako. Obavljeni su razogovori sa igračima, taj, taj taj, treba da razgovaraju sa vama da se popričate lepo, da im ne ostavite mogućnost da kada deca odu sada ili su otišli jutros, petorica su otišli sa reprezentacijom. trojica su ovde, trojica, četvorica idu svojim kućama zašto da prave troškove, to je stan, to je hrana. Nije to malo. Nije to malo držati klub. Sve i da ostave prostor momcima kažu, sutra, prekosutra, za 5 dana, 7 koliko su oni spremni da čekaju. Niko neće da čeka, pogotovo sada kada je klub napravio to što je napravio, svako od njih sebe malo drugačije gleda. Gleda se na ogledalo pa kaže ja sam to i to uradio. To je prirodno i normalno. I treba da se to po meni hitno rešava. Kako će, daj bože da bude dobro na zadovoljstvo svih ljubitelja rukometa, svih ljudi u Nišu koji vole sport.

JV: Za kraj. Koliko Želja može naredne godine u Evropi, SH ligi i u domaćim takmičenjima?

Ako se uradi to što sam ja planirao. A ne zavisi od mene, taj deo. Ni slučajno RK Železničar neće biti zadnji u SH ligi. Ako se dogodi to što sam ja izrazio kao želju, da se malo ojačamo igrački i na drugim nivoima da se pojačamo. treba tu neki trener da dođe, da uči, da radi. Neće Joška da radi do veka u ovom klubu. Nije mu nužda. Ali sada je za mene veliki motiv ovo što smo napravili. Onda će biti dobro. Ako se to ne uradi ne znam našta će sve da se svede. Ja sam realan čovek, sada kada bih vam rekao biće sve super ali da mi je želja da još budemo bolji, sigurno. To je ono što ja ovog trenutka mogu iskreno i pošteno da kažem.

JV: Hvala vam na gostovanju. Gledali ste emisiju 15 minuta a moje ime je Ljubica Jocić.