Maja Mitić

Gost: Maja Mitić

Razgovor vodio: Milan Zirojević

JV: Nišvill pomera granice ove zemlje ali pomera i svoje granice i granice umetnosti. Kao uvertira za ovogodišnji muzički festival i ove godine se održava Nišvill jazz teatar. Sa nam je danas umetnička direktorka ovog festivala Maja Mitić.

Dobar dan.

JV: Dobar dan. Šta možemo da očekujemo od Nišvill jazz teatra ove godine?

Možemo da očekujemo jer imamo 16 predstava sa 4 kontinenta. Da vidimo savremeni izraz. Svaka predstava nosi u sebi određenu muziku, što je i zadatak. Ja sem što sam umetnička direktorka ja sam i selektorka festivala, već sama zadatost koju ja imam od osnivača festivala i diektora Nišvila gospodina Ivana Blagojevića je da predstava nekako moraju da se oslanjaju i povezuju sa džezom. Što u formi, što u svojoj etici, što u tematici koju džez neguje. Znamo da je to jednakost slobode, tolerancija, moraju da imaju i muzički deo. To nužno ne znači da to bukvalno mora da bude džez muzika, jer se i sam džez oslanja na klasičnu muziku ali je to ono što savremeni teatar nosi. I počinje u isto vreme kada i džez. To je sam kraj XIX i početak XX veka, kada se pojavljuje Merkud u Rusiji, kada se poajvljuju razni umetnici koji stvaraju u celom svetu. Koji u svojoj režiji i dramaturgiji koriste improvizaciju, dramaturšku montažu, gde nema linearne priče dramaturške, nego može biti, kao u džezu, uskokovita. Muziku imamo u nekim predstavama, živa muzika, izvođači su i muzičari i glumci, u nekim imamo snimljenju. U tom smislu se predstave savremenog teatra ali to su i dramse predstave i plesne predstave i predstvae pantomime. Ove godine imamo predstavu iz Šangaja, Legenda o beloj zmiji, koja neguhje savremeni izraz koristeći kinesku operu kao tehniku.

JV: Vi ste i selektor festivala. Kako ste birali predstave? Koliko ste imali, ovih 16, koliko je bilo tih koje ste selektirali pa ste došli do ovih 16.

Ja dosta gledam predstave. I putujem, ja sam sama glumica i koreograf. Tako da ja koristim svaki izlazak iz zemlje, bilo gde da se nađem, privatno ili poslovno da pogledam još poneku predstavu. U Beogradu pratim sve, u Novom Sadu u celoj zemlji pratim predstave. Što se tiče naših, međutim ovo je internacionalni festival, ja moram da gledam i druge stvari. Šangajsku sam gledala na videu. Prosto dozvolim sebi da vidim šta mi se desi od tematike te godine u većem broju predstava. Onda se odlučim da ve te predstave objedinim, a bude neka zajednička tema. I zato i prošle i ove godine imam podnaslov,odnosno temu festivala. Ove godien je Sanjaj plavo, prosto sam htela tako subverzivno da dam naslov festivalu 2018. Deluje snovito ali ja smatram da nešto što se projektuje u nekoj umetničkoj kreaciji ili u snu ili u želji da se nešto ostvari nužno može da promeni na bolje okolnosti u kojima živimo. Tako da predstave su ozbiljne predstave angažovanog teatra koje se bave u jednoj nežnoj i finoj formi vrlo ozbiljnim temama. Da am primer, nečega što je moža blisko gledaocima sa ovih područja. To je predstava Narodnog pozorišta u Beogradu, nama dolazi predstava Bolivud Maje Pelević, kao autorski projekat. Ona je pisala taj tekst, ona je dramaturškinja i režirala. Predstva se bavi kritikom siromaštva, odnosno situacijom siromaštva i kritikom netoleratnosti prema Romskoj populaciji. A sve je u formi mjuzikla, kostimi su veoma veseli, u cvetovima su imaju neko malo ostrvo, srebrno i zlatno, sve je napravljeno veoma snovito a u stvari tematika kojom se bavi i ono što predstava hoće da postigne je društveno angažovano.

JV: Prošle godine je ostala Gernia u centru pažnje festivala. Koja ima neki revolucionarni zanos ili simbol. Ove godine je to Bolivud, deluje kako neki iskorak u neku drugu tematiku, ljudi povezuju Bolivud sa razigranošću, predstvava, kažete, daje kritiku društva. Da li je to pravac kuda ide džez teatar, u angažovanost?

Videćemo šta umetnici budu radili sledeće godine. Recimo, Bolivud je selektiran i za Bitef ove godine, to je jedina predstava iz zemlje koja će biti na Bitefu. Ivan Medenica je imao svoje razloge zašto je uzimao tu predstavu. U njoj se bavi nekim otuđenjem i nepoštovanjem čoveka u današnjem svetu. On je našao tu vezu, jer to jeste tematika. Morate da dođete 4. u 20h u Narodno pozorište u Nišu i da pogledate tu predstavu. Ja sam se toliko smejala a posle plakala posle predstvae, jer je priča predstvae o jednoj zemlji gde nema više posla dolazi Bolivud kompanija da snima film i cela zemlja kupuje kvarcne lampe da malo potamni da bu glumci mogli da rade, da zarade, da prežive, a ostali građani te zemlje da budu statisti. Dovoljno je to da vam kažem, na šta se aludira i na koga se aludira. Sada da ne prepričavam predstavu, predstava je božanstvena. Verujem da je kod Medenice bilo to otuđenje. A kod mene je bilo to da to jeste snovito i da je napravljeno sve u tako jednoj finoj snovitoj formi a bavi se ozbiljnom temom siromaštva, nepoštovanja umetnosti, nepoštovanja Roma. Forma je muzička, imamo 3 muzičara na sceni i 6 glumaca, puno se peva. Ja ne mislim da je Bolivud ono što se izdvojilo ove godine. Kada smo pravili dogovor kako ćemo da reklamiramo, pa smo ajde kao prošle godine Gernika, Gernika, ja kažem pa ne možemo tako ove godine da radimo. Zato što ove godine je zaista ono što je osnovno i glavno 16 predsava sa 4 kontinenta. to mogu da nam zavide mnogo ozbiljniji i stariji festivali od Nišvila, koji je krenuo u ovako velikoj formi od prošle godine. Ivan Blagojević je uvek zvao neku predstavu, bio je dečiji program svako popodne, bilo je 2, 3 predstave. 15, 16 predstava je ozbiljan festival. Ja moram a kažem da ono što otvara festival 3. avgusta je predstava Orfej i Euridika, teatra Loma sa Krita. To je ozbiljna predstava koja se bavi, kroz muziku i taj podzemni svet, znamo priču o Orfeju i Euridici, u stvari lepotom življenja i skretanjem pažnje kao u Gernici, na male, važne stvari u životu, koej neke društvene okolnosti mogu da nam promene. Moram da izdvojim predstavu, koja je za mene veoma važna iz Nju Orleansa predstave Imondo bizar. To je trupa, 2 trupe, koprodukcija je u pitanju koja že 5. u 19h kod Salona 77 u Tvrđavi promeniti još 3 prostora u Tvrđavi. Oni se bave jednom temom, koja je za njih, veoma važna a to je da Lujizijana posle velikog uragana Katrin gubi teritoriju. Nju Orleans je ispod nivoa mora, napravljen je ljudskom rukom taj jedan zid i kada je bila Katrina i kada je voda ušla ona je to sve zagadila. To je kroz pesmu, oni svi sviraju i pevaju, sve su glumci, koji su osposobljeni, mogu da sviraju i pevaju, oni će nas voditi kroz prirodu i govoriti o toj temi. Opet, forma je snovita a tema je gubljenje teritorije ili zagađenje zemlje. Pogotovu, tu je jedna priča utkana i biće film koji je jedna od umetnica iz grupa napravila dokumentarni 4. uveče ispred Oficirskog doma u 10:30h uveče. Ona je, oni ne vole da se kaže, Indijanka, oni to kažu prva nacija. Počeli su sada a zagađuju i te rezervate koje su ima dali. To već dugo rade sa ispitivanjem, tako da ja bi i tu predstavu izdvojila. Ne mogu da ove godine da kažem ova predstava jer imamo 4 koje su jednako važne, atraktivne, pošto se Nišvil dešava uglavnom napolju, sem kineske predstave i Narodnog pozorišta u Beogradu koje su prosto zbog potreba predstava tražili da budu u zatvorenom prostoru.

JV: Ceo grad je pretvoren u jednu pozornicu.

Da ceo grad. Tako treba, zar ne? Javni prostor može da bude i prostor za umetnost.

JV: Tako su i u staroj Grčkoj krenuli.

Da, mi imamo taj amfiteatar koji je prelep, zaista je divan. Zato što je pogled, bekstejdž ta reka, svetlo kada se upali daje ekstra svetlo, onda se vide zidine tvrđave. Međutim kada kažem javni prostor, ja zaista mislim, imamo predstave i na mostu. Imamo predstave po gradu. Ovo je program, nalazi se u mnogim kafićima i na raznim mestima u Nišu, Beogradu, ne znam gde su podelili naši volonteri.

JV: Tu imamo i neke konferencije, razgovore, kako ste ih nazvali. Razgovori umetnika, strategija opstanka, razvitka savremenog teatra. Vi ste, tako da kažem, pozorišni stručnjak, kako vi vidite danjašnje pozorište u Nišu i u Srbiji? Da li vidite učmalost pozorištne scene?

Nažalost vidim. I onda sve teorije da NVO sektor, za koji ja uvek navijam, zato što smatram da je to gerila i smatram da mladi ljudi, pogotovo kada krenu mogu vrlo jednostavno da urade, na ulici da urade. Onda imamo situaciju da u Beogradu najbolje predstave se dešavaju u Narodnom pozorištu u Beogradu. Znači da ipak to zavisi od ljudi. I do ljudi koji vode kuću, koji imaju umetnički direktor drame Željko Kobučija je imao dovoljno sluha da pusti Maju Pelović, koja je vrlo radiklana i politički, veoma osvešćena i koja se bavi angažovanim temama da joj da mogućnost da uradi svoju predstavu u Narodnom pozorištu. Onda smatram da bi ta aleternativna scena koja postoji kod nas, zato ja i zovem i institucije i male trupe. Zatp što msilim da kvalitet predstave ne određuje način organizacije, nego način rada na jendoj predstavi. Onda dobijamo kvalitetno umetničko delo koje korespondira sa publikom. Nije bitno samo uraditi predstavu, obući kostime. Sada to je jako teška rabota. Vi možete sve elemente da imate a da predstava ne profunkcioniše. Jedini način koji vidim je u toj brojnosti, da se što vipe daje, da se radi i onda će se pojaviti jedan kvalitet, e onda na njemu ćemo moći da gradimo dalje. Međutim, to je jako teško zato što je budžet za kulturu ove godine 0.4%. Dok je u Makedoniji 4%. 0.4% budžet kulture cele naše zemlje je previše mali da bi mi mogli da govorimo o ozbiljnoj vidljivosti nacionalnog indentiteta. Znamo da male države kro kulturu i sport.

JV: Zašto je kultura toliko nebitna, budžetski?

Mene pitate? Verovatno ljudi koji se time bave u visokim strukturama ne prepoznaju to kao diplomatiju jedne zemlje. Diplomatija jedne zemlje je da imate predstavu koja komunicira kako u Leskovcu, tako i u Nju Orleansu. Da bi ta komunikacija imala tu vrstu komunikacije ona mora da se rai bar 3, 4 meseca. Ona ne može biti urađena za 40 dana.

JV: Očekujete li da ćete imati publike? Da li su građani željni pozorišne predstave u ovom današnjem vremenu.

Moje iskustvo od prošle godine je da je publika bila 10+ u Nišu. Ja sam osećala, sada smo proširili festival, pa traje duže. Prošle godine je bio samo 4 dana, pa smo imali po neke večeri po 3 predstave. Ja sam onda trčala od jedne, do druge, do treće. Ta vrsta pažnje, kako je publika pratila i Gerniku i onaj šator na Nišavi gde je Duško Radović radio predstavu, koju sam ja reklamirala od 1 do 101. Što je za mene i bila ne samo dečija, već je vrlo bila vizuelna predstava i da ne pominjem šta je bilo prošle godine. Publika ne da je željna nego da je to nasušna potreba da se nešto tako vidi u ovako velikom gradu. Vi imate nacionalni teatar, tu se i dese neke dobre predstave. Ne budu sve dobre ali budu neke dobre. Imate neka gostovanja ali je ovo potpuno savremeni izraz i međunarodna predstava.

JV: Jedan od nadimaka ovog festovala je južnije od Bitefa.

Tako nekako ispada.

JV: Da li se ovim Niš stavlja na pozorišnu scenu? Znamo da Bitef kada je osnovan bio u svetskim okvirima najinovativniji festival. Da li ovo može da bude južni Bitef?

Moram da kažem da bih volela a se to desi. Mi smo vrlo kvalitetni bili prošle godine, ove godine da bi bili zaista južno od Bitefa, što ćemo sigurno biti moramo da imamo makar 5 godina, da nam se da mogućnost, da vidimo i onda ćemo sve bolje i bolje. Skok od prošle godine do ove je ogroman. Zaista kažem sa 4 kontinenta. Postoje neke trupe koje ne možemo da dovedemo, moramo i da platimo. Moramo da imamo i neki malo veću budžet. Mi još uvek radimo sada, ja sam mnogo godina provela u Dah teatru i puno sam putovala po svetu. Uvek neko od kolega, koje poznajem, dolazi i pravimo neke vrlo frendli dogovore. Neke ljude plaćamo po cenama koje traže. Pravimo nekako, balansiramo taj budžet da bi imali kvalitetan program. Ja imam sjajne ideje ali mi treba mnogo veći budžet.

JV: Vi ste pionir. Da li se oećate kao Mira Trailović ili Jovan Ćirilov kada su osnivali?

Osećam se ako je Ivan Blagojević Tito. Osećam se privilegovana zato što se nalazim na početku i formiranju nečega. Mnogo je lepo biti na početku. Ja sam na jendoj ozbiljnoj bazi, višedecenijskom festivalu, koji je stalno rastao i pravio odličan kvalitet i sve bolji i bolji i sve veći i već. Privilegovana sam da radim sa čovekom poput Ivana Blagojevića koji je zaista vizionar a pritom je veliki radnik. Sa druge strane znam da je Mira bila veoma darovita ali je u to vreme imala mnogo ozbiljniju pomoć od države koja je prepoznavala tada da je važno napraviti takav festoval, koji će biti baza za sastanke nesvrstanih. Jer je okupljala presek međunarodne zajednice. Kažem, srećna sam i zahvalna zato što se nalazim na početku festivala koji se oslanja na jedan ozbiljan festival.

JV: Hvala vam gospođo Mitić na gostovanju.

Hvala i vama.

JV: Uz poziv da pogledate predstave, gledali ste emisiju 15 minuta a moje ime je Milan Zirojević.