Slađan Vučković

Gost: Slađan Vučković, Handicap International

Razgovor vodila: Sanja Janačković

JV: 7. maja pre tačno 14 godina u Nišu je od kasetnih bombi poginulo 15 civila, među njima i jedna trudnica. Samo pet dana nakon toga, kasetne bombe bačene su i na Duvanište. Srećom, tamo nije bilo poginulih, već samo ranjenih. U Srbiji je tokom bombardovanja 1999. od kasetnih bombi poginulo 40 civila, a njih 160 ranjeno. I pored stradanja koje su ovde nanele kasetne bombe, Srbija je jedina država u regionu koja još nije potpisala međunarodnu konvenciju o zabrani kasetne municije, iako je to učinilo 112 država. O tome razgovaramo sa Slađanom Vučkovićem, bivšim deminerom pri Vojsci SRJ, sada zagovornikom zabrane kasetne municije. Gospodine Vučkoviću, i sami ste žrtva kasetne bombe, stradali ste na radnom mestu. Kako se to dogodilo?

Hvala vama što imate strpljenja da me slušate. Ja mogu da govorim sa dva aspekta – i kao profesionalac i kao žrtva. Nastradao sam na Kopaoniku tokom čišćenja terena od kasetnih bombi, 25.aprila 1999. tokom NATO agresije. U tom trenutku, ja mislim da bi to bilo (važno reći) kad predstavljam sebe, okrenuo mi se ceo život! Pazite, nisam nastradao samo ja, nastradala je cela moja porodica. Međutim, ono što bih ja voleo da vam kažem, (to je) da sam ja bogat čovek! Verujte! Imam zdravu porodicu – imam suprugu, imam ćerku i sina. A imam i dva anđelčića – unuku od tri i po godine i unuka od dve godine. Pitali su me više puta da li boli (to što sam izgubio obe ruke, prim.aut),  da li ne boli… Boli! Alii ne fizički! To je duševna bol! Jako mi je teško kada pričam da mi je ćerka tada, 1999.godine, imala 10 godina, a sin pet. Ja nisam mogao da ih pomilujem po glavi, nisam mogao da im pružim ruku… I sada, ja unuke u ruke nisam uzeo, nisam siguran da bih to mogao.

JV: Sada, 14 godina nakon tog događaja, vi se bavite zagovaranjem zabrane kasetne municije. Vi ste ban – advokat. Šta su ban – advokati, koji je njihov cilj i zašto ste odlučili da to radite?

Handicap International je organizovao jednu grupu od nas možda 7-8, pa se to isfiltriralo u Beogradu. Ja sam među prvima bio tamo. Ljudi kada govore na diplomatskim konferencijama, to bude suvoparno, statistički podaci… Nema tu nekih (životnih) činjenica. Onda su mene nekako ubedili, jer ja 8 godina nisam hteo da skinem proteze, niti da govorim o tome, da ispričam svoju životnu priču na konferenciji u Beogradu, koju je otvorio Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova, i to je onda bio bum!

JV: Šta je vaš cilj?

Cilj je da objasnimo stvari. Znate, kada neko sa zapada, Nemačka, Francuska, Amerika, Kanada ili ne znam gde, sluša vesti i čuje o nekoj Srbiji, on uopšte nema pojma gde smo mi i šta smo i šta je bačeno (tokom rata i bombardovanja)! Ali kada vidi žrtvu iz Iraka, Avganistana, kada vidi žrtvu iz Srbije i kada vidi da smo svi mi ljudi,onda se uznemiri javnost i onda se vrši neka vrsta pritiska! Zato ste vi kao mediji vrlo bitni da nam date podršku i da date nama reč.

JV: Vi na taj način zapravo pokušavate da podstaknete našu državu da i ona potpiše konvenciju o zabrani kasetne municije? Diplomatski proces za zabranu kasetne municije počeo je još 2007. u Oslu. Tada je Srbija bila jedan od inicijatora te konvencije, čak je učestvovala i u izradi teksta konvencije, ali je ipak nije potpisala. Šta se tada desilo?

Kada je krenula ta aktivnost, Srbija je imala svoje predstavnike, nažalost, ne na svim konferencijama. Bilo je malo više tih konferencija i u Dablinu je postignut sporazum da se potpiše ta konvencija, tu je bila predstavnica naše Vlade, koja se složila sa tim. Ali ne mogu da vam odgovorim na pitanje zašto Srbija ne potpisuje (tu konvenciju)!

JV: A šta su rekli? Da li ste dobili neki zvanični odgovor od države s obrazloženjem zašto je odbila da potpiše, iako je inicirala tu konvenciju?

To je pitanje na koje svi zajedno moramo da tražimo odgovor – mi, žrtve, vi, mediji, kao sedma sila, moramo da stalno animiramo ljude i stalno tražimo taj odgovor i tek kada nam neko kaže, mi ćemo znati (zašto nije, prim.aut.)  Jer je sramota da Srbija jedina u okruženju nije potpisala konvenciju. Zašto i šta donosi konvencija Srbiji, to ljudi neće da shvate i ne znaju.

JV: Da li je bilo zvaničnih odgovora?

Ne. Više puta smo pokušavali i nikada nismo dobili nikakav odgovor. E, u nezvaničnim razgovorima je bilo nekih (odgovora), koje ne bih sada da pominjem. Međutim, šta dobija Srbija? U Velingtonu na konferenciji je prvi put, a ipak je Konvencija o zabrani kasetnih bombi ugovor, možemo ga tako slobodno nazvati, o naoružanju, tu su u članu 5 prvi put “provučene” i žrtve. I po tome, nisu žrtve samo ljudi kao ja (koji su direktno stradali od kasetnih bombi, prim.aut.), već su žrtve i članovi njihovih porodica. Oni su indirektne žrtve, a to su i članovi zajednice.

JV: Srbija bi se potpisivanjem te Konvencije obavezala da pomogne tim žrtvama – direktnim i indirektnim?

Apsolutno! Da! Hteo sam i da vam ovo kažem – podsetimo se (ljudi koji su nastaradali) na imanjima kod Stare Pazove u Vojvodini, pa onda dvojice izuzetnih stručnjaka koji su poginuli na Kopaoniku, pa čoveka koji je poginuo na keju na Nišavi (svi nakon završetka bombardovanja, prim. aut.), pa je nađena kasetna bomba (na krovu Instituta za patologiju u NIšu)… Da li smo mi sigurni da ih nema još? Ja ne znam! E, Konvencija predviđa da zemlje potpisnice imaju obavezu da pomažu da bi se očistile teritorije kontaminirane kasetnim bombama, koje se, kada padnu na zemlju, mogu nazvati i nagaznom minom.Meni je interesantno to da se Albanija deklarisala kao zemlja bez nagaznih mina. U Bosni i Hercegovini se čisti i u Hrvatskoj, sve uz pomoć donacija jakih zemalja. Kažu neki, Srbija ima (teritorije zagađene kasetnim bombama), ne zna šta će! U članu 21 Konvencije o zabrani kasetne municije pominje se interoperabilnost. To je malo nejasna reč, ali objasnili su šta to znači – da nećete da proizvodite, skladištite, transportujete i upotrebljavate (kasetnu municiju)… Tako da tu Srbiji ništa ne bi bio problem!

JV: Prema podacima do kojih ste došli, da li sada Srbija skladišti, eventualno proizvodi kasetnu municiju?

Da skladišti – to znam! A da li proizvodi – nisam siguran.

JV: I ona bi se potpisivanjem Konvencije obavezala i da se oslobodi tih zaliha kasetne municije, u roku od osam godina od potpisivanja?

Da!

JV: Da li je to možda razlog što Srbija ne želi da potpiše? Možda zato što ne želi da se odreken te municije? Da li je to možda razlog?

Upravo to smo malopre rekli – na to pitanje daće nam odgovor iz vlasti Republike Srbije. Ja na to pitanje ne znam odgovor, stvarno ne mogu da odgovorim! Nemam ni podataka…

JV: Koliko bi potpisivanje te konvencije moglo da pomogne u čišćenju terena u Srbiji od kasetnih bombi?

Ne znam da li smo to već pomenuli, ali pominju se cene od 0,80 do 1,20 evra po kvadratnom metru, pa puta 25 000 kvadratnih metara, a negde sam pročitao i 1,50 do 2,00 evra…

JV: Toliko košta čišćenje terena?

Toliko košta. I sad pitam: da li je (život) onog našeg čovek koji živi gore kod Merdara, u blizini Kuršumlije, koji je išao da seče drva, jer od toga živi, (jeftin)? A kad je izbio požar (tamo), onda su našli sredstva, očistili i našli 69 kasetnih bombi, ako se ne varam. Možda 68… Šta je taj čovek mogao (da uradi), koji u životu nije video kasetnu bombu? Da li je to skupo? Onda se ponovo pitam ja: da li je ljudski život najvažniji na svetu (ili ne)? Ljudski život je najbitniji i treba da očistimo Srbiju!

JV: Desilo se da u bombardovanju Duvaništa niko nije nastradao. Međutim, godinu dana nakon toga je čovek, okopavajući svoju baštu, motikom slučajno zakačio kasetnu bombu i poginuo. Da li su civili u Nišu i dalje ugroženi od kasetnih bombi?

Kasetna bomba je tako dizajnirana, kao podmukli ubica, da  12 do 14 % izbačenih iz kontejnera namerno ostane (neeskplodirano) na toj teritoriji. Drugo, nije precizna! 6 000 metara je, merili smo, od aerodroma do Duvaništa, tako da Amerikanci mogu da lupetaju samo da su gađali aerodrom, pa su promašili. Za 6 km – to nije tačno! Dizajnirana je i tako da je privlačna za decu! Imamo bombu BL 755 koja je ljubičasta, tirkizna i decu izaziva, a ova BLU 97 je žute boje. Drugo, pravi se koktel bombi i to se desilo u Šumatovačkoj.

JV: Dakle, ne možemo da budemo sigurni da je i taj predeo oko Šumatovačke, Nišave, gde su padale kasetne bombe sada potpuno čist?

Ja bih voleo da neko od predstavnika vlasti kaže: sigurni smo i čisti! Ja sa ove tačke i pozicije nemam pravo, niti mogućnost da kažem to.

JV: A eventualnim potpisivanjem konvencije, Srbija bi imala pristup fonodvima iz kojih bi se finansiralo dodatno čišćenje? I da li bi to moglo dodatno da ubrza čišćenje?

Apsolutno ste u pravu! Onda bi bilo tog novca, 0.80 ili 1,20 evra po kvadratu. Taj prokleti novac… Da se sve očisti i onda bi neko zvanično mogao da kaže: Srbija se deklariše kao zemlja bez nagaznih mina, kasetnih bombi, bezbedni smo svi. možemo slobodno da šetamo našim šumama, kejom pored Nišave i u voćnjak svoj da uđemo, deca da nam idu slobodno u školu, da ne bude kojim slučajem u oluku…

JV: Hvala vam.