Slavica Đokić

Gost: Slavica Đokić, direktor Doma “Duško Radović” u Nišu

Razgovor vodila Sanja Janačković

JV: Niš je među prvim gradovima u Srbiji uveo vaninstitucionalne oblike socijalne zaštite za decu ometenu u razvoju i njihove roditelje. Jedna od ustanova koje su za to zaslužne je Dom “Duško Radović”. U njemu se, osim dece bez roditeljskog staranja, u Maloj domskoj zajednici nalaze i deca ometena u razvoju, bivši štićenici Kuline, a Dom nudi i uslugu „Predah roditeljstvu“ koja podrazumeva privremeni i kratkotrajni smeštaj dece sa smetnjama u razvoju. Sa direktorkom Doma Slavicom Đokić govorićemo o tome hoće li se ti projekti održati. Gospođo Đokić, šta omogućava usluga „Predah roditeljstvu?“

Usluga  „Predah roditeljstvu“ u Domu postoji od 2009.godine, najpre kao projektna usluga od strane resornog ministarstva i tada smo išli u partnerstvu sa još dve nevladine organizacije. Nosilac projekta je bilo Udruženje samohranih majki iz Niša, a drugi partner je bilo Udruženje MNRO, odnosno, oni se sada zovu Udruženje sa mentalnim invaliditetom. Usluga  „Predah roditeljstvu“ je dugo spremana pre te 2009.godine, spremana, u stvari planirana sa roditeljima dece koja su sa smetnjama u razvoju, konkretno sa Udruženjem MNRO, sa sekretarom i predsednikom Udruženja, odnosno predsednicom, pošto je predsednica Udruženja gospođa Gordana Živić, a sekretar Udruženja je gospodin Jovan Bogdanović. Sa njima smo pravili neke planove kako bi to izgledalo kada bi se deca koja su sa smetnjama u razvoju, a odrastaju u biološkim porodicama izdvajala, odnosno privremeno zbrinjavala u neku od usluga, na neki način, da bi se i roditelji mogli da odmore i da predahnu od tog 24-satnog čuvanja i nege deteta sa smetnjama u razvoju. Ono što je posebno važno, kada je u pitanju “Predah…” to je da su se po prvi put roditelji takve dece osmelilil da svoju decu ostavljaju, pre svega, na celodnevni boravak, znači deca dolaze u 09 ujutru, odlaze u sedam uveče, i tu su sa vaspitačima, nudi im se set aktivnosti, od onih “organizacija slobodnog vremena”, do socio – edukativnih, psiholoških radionica, kreativnih, izleti, odlasci u grad, šetnje do, bukvalno, prihvata deteta na neki duži period od celog dana, a to znači 24 sata, najviše pet dana u toku meseca može dete da boravi i na taj način nekako i roditelj, a i samo dete je bezbedno, na sigurnom je, a roditelj je opušten i može da zadovolji neku osnovnu potrebu, na kraju krajeva, ne samo osnovnu, nego i potrebu za većom društvenom aktuelizacijom. Može da se uključi i u ostala društvena zbivanja, kao što je tip “seminar”, a na kraju mogu da… Čisto jedno spremanje kuće, jedno sređivanje stana, krečenje, spremanje zimnice, neki posao koji vam traži da budete budni i kad ste aktivni u tom poslu, ali da budete i negde pripravni kad vam je dete tu, vi dete koje je sa smetnjama u razvoju možete da dovedete u uslugu “Predah…”, ono ostane ceo dan ili duže od toga, to je dogovor između nas i roditelja, i vi ste potpuno opušteni i završavate sve druge aktivnosti. Šta znači deci? Deca su tu doživela jednu kompletnu individualizaciju. Pojedina deca su tu prvi put krenula sa ispoljavanjem solidarnosti među ostalom decom, sa svojim roditeljima, sa ispoljavanjem afiniteta prema nekim konkretnim stvarima. Znači, kompletna individualizacija sposobnosti i kapaciteta deteta i očuvanje ili napredak onih sposobnosti koje dete sada ima.

JV: Od početka projekta, usluga je bila finansirana iz budžeta projekta. Kakva je sada situacija sa finansiranjem?

I sada je usluga projektno finansirana. Finansirano je 2009. iz projekta Ministarstva, kasnije iz projekta UNICEF-a i Ministarstva, a sada se projektno finansira iz sredstava lokalne samouprave sa ciljem da to postane u narednoj godini zvanična usluga u lokalnom sistemu socijalne zaštite, odnosno da postane usluga koju će definitivno finansirati Grad Niš. Postoje male poteškoće što se tiče, ovoga puta, finansiranja iz sredstava Grada. Ali na našu sreću, ovih dana smo dobili obećanje da će sva zaostala naša potraživanja i svi naši zaostali, da kažem, dugovi što se tiče usluge “Predah…” bar biti prepolovljene do 10.juna. Znači, dobićemo prvu tranšu do 10.juna, to je nekih 150 do 170 hiljada, dobićemo do 10.juna od Uprave za privredu i održivi razvoj.

JV: Taj novac iz Grada nije stigao od decembra prošle godine, je li tako?

Pa… Da, da, da.

JV: A ipak uspevate da se snađete i da sve to održite?

Uspevamo da se snađemo i uspevamo da, u stvari, nekako to zvuči paradoksalno, ali i za ono što ste već potpisali ugovor vi morate da tražite, da pitate… Svesni smo situacije da sredstava nema! Kako ih nema ni u budžetu Republike, nema ih ni u budžetu Grada! Sve to ide po jednoj vertikali, ali, prosto, deca ne mogu da vas čekaju. Ja sam zadovoljna i sa ovim obećanjem da će to biti do 10.juna. Znači, 10.jun je nešto što nam daje, onako, svetlo u tunelu da ćemo obezbediti sredstva i da ćemo, nadam se, posle tog 10.juna ići onako kako je ugovorom pisalo da će ići svakog meseca, na nekom mesečnom nivou je to oko 80.000, neće biti problem kasnije.

JV: A koliko porodica koristi ovu uslugu u Nišu?

Dnevno imamo u proseku od 18 do 20 deteta, uglavnom se kreće tu – 18, bude ponekad i manje, jer, pazite, to  je prosto na doborovoljnoj bazi. Bude ih ponekad i 15, ali cifra nikada nije išla ispod 18 korisnika na dnevnom nivou. Do sada je bilo, pored ovog jednog noćenja, dva noćenja koje sam vam rekla, bilo je još dva zahteva za noćenjem i ono čime se mi, na neki način, da kažem, ponosimo i što nam daje pojačanu motivaciju, to je da i ostali roditelji koji u svojim porodicama čuvaju i podižu decu sa smetnjama u razvoju, čuju za tu uslugu i javljaju nam se. I izuzetno su zadovoljni!  Imamo jednog roditelja koji je, prosto, devojčicu doveo samo da bi se socijalizovala sa ostalom decom i svojim vršnjacima, jer je u kući upućena isključivo na mamu, tatu i ostale srodnike. Ne kažem da nije socijalizovana, da nije uključena u druga socijalna dešavanja oko svoje porodice, ali, prosto, dete traži ono što pripada njemu! Što kažu, svako ide svom jatu! I oni su posebno zadovoljni, a nama je posebno drago da može takva jedna usluga da bude na taj način promovisana. Da komšija od komšije čuje, da se sazna, da tamo u “Dušku Radoviću” dete može to, to i to da primi i da se sami roditelji javljaju.

JV: Dobro. Dakle, očekujete da će finansijska situacija biti bolja i da će sve to biti održivo…

Naravno,naravno.

JV: A kakva je situacija sa Malom domskom zajednicom i sa decom u njoj?

Sa Malom domskom zajednicom je to od prošle godine krenulo, takođe projektno. 25.aprila su nam prvi korisnici iz Kuline stigli u Malu domsku zajednicu. Projekat se završio novembra. Onda nam je Ministarstvo produžilo malo projekat, negde do februara. Mi smo se sad u apriliu javili ponovo jednim projektom prema resornom Ministarstvu – sektoru osoba sa invaliditetom, tražili smo malo više para, dobili smo malo više manje, dobili smo mnogo manje, ali je nama bitno da se u Maloj domskoj zajednici sa tim parama projektnim koje će sada u junu mesecu da legnu, ugovor je potpisan, nosilac projekta je Pokret “Treće doba”, opet je uslov bio da nosilac projekta bude NGO sektor i odobrena su nam samo sredstva za negovateljice. Dobili smo 819.000 za neki period od devet meseci, za tri negovateljice.

JV: Da li je to dovoljno?

Za tri negovateljice je dovoljno, ali tri negovateljice standardno ne pokrivaju potrebe Male domske zajednice. Standard i normativ koji je skoro usvojen, pre nekih desetak dana izašlo je u Službenom glasniku, upravo za uslugu domskog smeštaja za decu  sa smetnjama  u razvoju i decu bez roditeljskog staranja, posebno za decu  sa smetnjama u razvoju koja su sa prvim stepenom podrške, to znači deca sa teškim i težim smetnjama u razvoju, kao što su u Maloj domskoj zajednici, standard predviđa šest negovateljica i četiri vaspitača. Naše negovateljice još nisu ušle i nisu obuhvaćene sistemom, znači, usluga sama nije ušla u sistem socijalne zaštite i to predstavlja neku kočnicu da možete da taj  kadar planirate i kroz pravilnik o sistematizaciji i organizaciji u radu. Ako vam nije ušlo u sistem, ako nemate sredstva, vi ih samo projektno možete da angažujete ili da finansirate iz nekih drugih sredstava, da li iz donacije ili iz materijalnih troškova, ali u svakom slučaju, stalni izvor finansiranja  za negovateljice nemamo.

JV: Početkom godine započet je projekat sa Staamtološkim fakultetom koji omogućava deci iz Male domske zajednice besplatnu popravku zuba u specijalno opremljenim ordinacijama. I, recimo, eto taj problem sa odlaskom kod stomatologa je na taj način rešen. A kakva je situacija sa drugim zdravstvenim pregledima? Da li tu imate problema?

U Maloj domskoj zajednici negde je osnovni princip rada socio – humani pristup u radu sa decom, što znači dete posmatrati kao i svako drugo dete, ne obazirući se, u stvari, vodeći računa o njegovim poteškoćama i njegovim smetnjama koje ispoljava u razvoju,  ali zadovoljavati njegove potreba kao da je najfunkcionalnije  dete u lokalnoj zajednici. Praktično, na taj način idemo ka onom vrhovnom cilju inkluzije i uključivanje dece u sve društvene tokove i zadovoljavanje i obezbeđivanje njihovih potreba po svim sistemima. Znači, negde nas nije Ministarstvo prepoznalo kao ustanovu koja  treba da ima i zdravstveni kadar u Maloj domskoj zajednici.

JV: A bio bi vam potreban i te kako?

Pa, s obzirom na ovaj osnovni postulat u pristupu u radu sa decom, isključena je priča prisustva zdravstvenog kadra u ustanovama socijalne zaštite. Postojali su tu od ranije neki  problemi vezani za već postojeći zdravstveni kadar u ustanovama socijalne zaštite, pa su se sredstva teško prenosila jer sredstva za zdravstvene radnike koji su u ustanovama socijalne zaštite idu iz RFZO, a naše Ministarstvo plaća svoj kadar. I to su neka dva izvora finansiranja  koja stalno treba usklađivati. Opet priča: ako ne tražite, onda nemate, a da plaćate, da Ministarstvo za socijalna pitanja plaća kadar koji je zdravstvene struke, odnosno zdravstveni kadar, nema osnova, jer, prosto ste neko ko je upućen na strogo strukuriran kadar: psiholozi, pedagozi, socijalni radnici, logopedi, specijalni pedagozi itd. i onda je ovo nekako, da kažem, jedna karika koja će verovatno u kasnijem  periodu, ide se na deinstitucionalizaciju i ostalih  ustanova u sistemu, pa će se verovatno možda model preneti i na druge. Naša deca u Maloj domskoj zajednici imaju svog izabranog lekara i mi ih vodimo kod doktora, mi ih vodimo na preglede, vodimo ih u Dom zdravlja, vodimo ih na specijalističke preglede, dajemo im mogućnost da budu tretirani kao svi ostali građani, što je po meni dobro, pozitivno! A, opet, s druge strane, imajući u vidu poteškoće koje ta deca imaju i smetnje koje se ispoljavaju , recimo, prilikom prevoza može da se dogodi da dete ima epi – napad u toku samog prevoza. Ako nemate odgovarajuću zdravstvenu pratnju tom detetu, vi samo možete da mu pomognete u tom trenutku da se eventualno ne povredi. Tek onda kada ga dovedete do  Doma zdravlja, mogu da mu daju pravu pomoć.

JV: Recite mi za kraj kratko, šta je ono što Domu najviše treba i šta bi, eto, mogli ljudi da doniraju?

Šta nam najviše treba? Pare!  Svima! Dakle, definitvno je negde finansijska situacija koja se oseća u samoj državi, reflektuje se, kažem opet, po toj vertikali, čak i na ustanove koje su, eto, kao Dom što je, malopre sam vam rekla, miks dom. Mi nemamo samo  Malu domsku, nemamo samo “Predah..”, imamo decu bez roditeljskog staranja koja su u klasičnoj domskoj zaštiti i imamo decu koja su u stanju urgentnog smeštaja kroz  prihvatnu stanicu i prihvatilište.  Mi funkcionišemo, praktično, sa gotovo istim sredstvima, da nije ovih projektnih sredstava, mi bismo funkcionisali sa istim sredstvima kao i kada smo imali samo decu bez roditeljskog staranja i sada kada su nam došla deca u Maloj domskoj zajednici. Znači, negde što nam je najurgentnije, to je, ili da se sami negde angažuejmo, što definitivno i činimo, angažujemo se, radimo na projektima, trudimo se da privučemo dodatna sredstva, ali svakako ono što je neophodno, to su finansijska sredstva za finansiranje dodatnih kadrova koji su nam neophodni za funkcionisanje.

JV: Hvala, gospođo Đokić. Moje ime je Sanja Jančković. Gledali ste “15 minuta!”