Srđan Aleksić

Gost: Srđan Aleksić, advokat

Razgovor vodio Zoran Marjanović Zoza

JV: U sredu, 15 maja u Strazburu, zbiće se ono što čak i mašta Laze Kostića nije mogla da predvidi. Odigraće se, valjda, poslednja runda borbe države Srbije protiv boraca koji su ginuli za tu istu državu Srbiju. Takvo čudo valjda je moguće samo u ovoj zemlji. Videćemo da li postoji još negde. U svakom slučau, srpski borci rata 1999.godine i srpska država od 1999. pa nadalje, pa ma kakva god da je do današnjeg dana, protiv njih. Borce zastupa Srđan Aleksić, advokat, čovek koji je inače poznat u Nišu i kao gradski većnik,  kome ja želim dobar dan i pitam: Kako komentarisati ovo čudo? Ima li to još negde u svetu, da država ustane protiv boraca koji su se borili za nju?

Ovako – nekada država može da načini grešku i zato je sud da zaštiti državu od same države, tj. od administarcije, od onih koji vode državu. U konkretnom slučaju, 15.maja imamo pred velikim većem u Strazburu raspravu.

JV: To veliko veće, izvinite, to je nešto mnogo ljudi?

Jeste. Radi se o 17 sudija sa predsednikom suda. To su sudije koje će ocenjivati prvostepenu presudu, a prvostepena presuda je u korist boraca. Tu je bilo sedam sudija, njih šest su bili “za”, a jedan “protiv”, koji kažu da je Republika Srbija obavezna, znači Vlada Republike Srbnije je obavezna da u roku od 6 meseci od dana pravosnažnosti presude isplati ratne dnevnice svim učesnicima rata 1999. godine, zaključi sporazum i o tome predstavnik države, agent koji zastupa našu državu u Strazburu, Slavoljub Carić, obavesti Savet i ministre Evrope da je došlo do sporazuma kako bi se dalje Srbija približila Eu, oko dobijanja datuma itd.

JV: Što – šta iskusan novinar može da shvati. Eto, da je došlo možda do greške, da je država pogrešila. Ali, država u ovom slučaju, ako greši, greši već 12 – 13 godina, od 1999. na ovamo. U međuvremenu su se menajle vlade, menjale političke stranke na vlasti, i niko nije našao za shodno da sa borcima nađe pametnije rešenje, nego sudsko?

Pa, ovako. Ja sam od 2004. godine u ovom predmetu i pokušao sam pred svim domaćim sudovima, od Osnovnog, Višeg, čak Apelacionog i Vrhovnog suda, da zatražim mišljenje, da tražim da objasnim da se radi o dugu, da država nije isplatila ratne dnevnice, ne svima (znači, jedan deo je isplatila, ostalo nije isplatila). To smo dokazali i presudama u Beogradu, imate preko 150 presuda i 2008. i 2005. godine, gde su usvojeni tužbeni zahtevi, da sud u Nišu, kojem sam  prezentirao takve presude, uopšte nije uzeo u obzir takvo činjenično stanje. Kada smo iscrpeli pred svim domaćim sudovima, uložili smo sva pravna sredstva, preostala nam je ustavna žalba Ustavnom sudu i predstavka u Strazburu. Ono što je interesantno, posle predstavke, posle prvostepene presude u Strazburu, Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i kaže da je došlo do povrede prava na pravično suđenje, član 36-32 Ustava, i vraća, znači, daje mogućnost učesnicima rata 1999. godine i mojim borcima, tužiocima, da ponovimo postupak i to pred sudom dokažemo. Ono što je bilo, po meni, nepravilno, nezakonito, da čak prvostepeni sud nije hteo ni da se upusti u raspravljanje, već je jednostavno na prvom ročištu došao do stanovišta da se radi o starom potraživanju, da je u pitanju šteta i da je rok zastarelosti tri godine, što apsolutno tvrdim da nije tačno! Dostavio sam presude i drugih sudova u Beogradu, jer smatram je i Niš u Republici Srbiji, nije u nekoj drugoj državi, da u Republici Srbiji mora da važi zakon u svim gradovima, da bude jednak za sve i da sud čini propuste. Ono što je sud u Strazburu, 28.novembra 2012. usvojio prvostepenu presudu i rekao da je došlo do diskriminacije, da je povređen član 14 i član 1 prava na imovinu Suda za ljudska prava u Strazburu. Mi smo dokazali da je Vlada Republike Srbije, januara 2008. godine zaključila sporazum sa borcima Topličkog okruga, radi se o 7 opština, pod plaštom socijalne pomoći, da se radi o socijalnoj pomoći, i da su oni, na ime učešća u ratu, na ime isplate ratnih dnevnica, dobili u to vreme izmedju 200 i 250.000 dinara, to je između dve i po i tri hiljade evra, da kada su isplaćivane te ratne dnevnice, isplaćivane su svim učesnicima rata, bez socijalne karte, (jer vi ne možete dobiti socijalnu pomoć, ako nemata socijalnu kartu), da je na računima pisalo “isplata ratnih dnevnica”  i posebna izjava je bila potrebna, da overite, da se odričete tužbenog zahtreva, ili ako imate presudu, da odustajete od toga. Sve to govori da je država na jedan nezakonit način isplatila… Diskriminisala ostale građane, tj. isplatila borcima u Topličkom okrugu, a borci Nišavskog okruga su ostali uskraćeni da im se isplate ratne dnevnice.

JV: Oprostite, ja sada moram da vas pitam, budući da ste vi član Srpske napredne stranke, zar ne, da ste kao takav, gradski većnik u Nišu, dakle funkcioner u vlasti, lokalnoj, ali u vlasti, da li je moguće da se danas, na čelu države, u postojećoj vlasti u državi, nalaze bar trojica ljudi, Nikolić, Dačić i Vučić, koji su svojevremeno, 1998/99. pozivali da idu u rat, koji su tvrdili da “tuđa čizma neće..” itd, to svi znamo, a da danas, posle toliko godina, oni ne stanu u zaštitu tih istih boraca? Zar je moralo da se ide u Strazbur, zar je morala cela Evropa da gleda to šta smo uradili? Zar baš ta trojica ljudi nisu mogla da kažu borcima: “Dodjite da se dogovorimo da napravimo vansudsko poravnjanje?”

Očigledno da administracija koja zastupa Republiku Srbiju u Strazburu nije takvog viđenja. Taj problem treba posmatrati sa sasvim jedne druge strane. Ja smatram da pitanje boraca mora da se reši. Strazbur ima 8.500 predstavki…

JV: To su ove koje vi zastupate?

Tako je, tako je… Automatski, kada povučemo tih 8 i po hiljada predstavki, mi padamo u jedan normalni pravni sistem, jer te predstavke govore da nešto sa pravnim sistemom nije u redu. I tu mislim, verovatno zbog problema koji su trenutno sada, nije došlo do redukovanja.. Ovi funkcioneri, konkretno u državi koji, verovatno su zaokupljeni drugim stvarima… Ali ja smatram da ipak prava boraca… Mi moramo učiniti sve da ispravimo tu grešku, a tu grešku, evo, palo je to na mene da ja to pred Strazburom dokažem da borci imaju pravo na dnevnice, da tu diskriminaciju koja je počinjena poništimo, da svi građani Republike Srbije budu jednaki pred zakonom, imaju sva ta prava.

JV: Oprostite…

Samo da, ja se izvinjavam, samo da vam kažem, nekad sud štiti državu od same sebe. To je ovde slučaj, konkretno ovde slučaj. Kada neko ko… administracija vodi pogrešno, ili kada ne uvaži, ili zbog bilo kojih drugih stvari, sud ispravlja grešku…

JV: Drugim rečima, Strazbur čuva Srbiju od Srbije.

Tako je.

JV: Vrlo neobična situacija! Hajde samo da pojasnimo malo da bi korisnici informacija Južnih vesti znali da priča o ratnim dnevnicama nije izmišljena priča. Ona ima pravni osnov. Donet je pravilnik o ratnim dnevnicama – kada?

Pravilnik o ratnim dnevnicama donet je 1990.godine. U to vreme, general Ojdanić je doneo i tačno odredio iznos ratnih dnevnica. Sporovi koje smo mi pred sudovima sudili, dobili su jedan deo iznosa, a to je za 12 sati, a ljudi su bili u ratu 24 sata. I tih 12 sati su bili sporni. I taj iznos koji su dobili borci Topličkog okruga, taj iznos od 200 – 250 hiljada u to vreme, to je izmedju dve i po i tri hiljade evra, to mi isto potražujemo. To nam je osnov za naše potraživanje pred sudom u Strazburu.

JV: Drugim rečima, ratne dnevnice postoje od početka ratova na tlu bivše Jugoslavije.

Tako je.

JV: A kada je počeo rat na Kosovu 1999.godine, onda je načelnik štaba vrhovne komande Kopnene vojske poslao akt svim jedinicama – kakav?

Poslao je akt svim jedinicama da sav rezervni sastav, ja govorim o rezervnom sastavu koji zastupam, ima pravo na isplatu ratnih dnevnica. Dnevnice u to vreme su se kretale između 120, 150, 180 dinara, ali svaki čin, da li ima čin, da li je rezervni sastav, kapetan itd, komandni kadar, imao je konkretno koliko njegova dnevnica dnevno iznosi.

JV: Kad se sve to završilo i kad smo se povukli s Kosova onako kako smo se povukli, kao pobednici ili poraženi –  nevažno, borci su počeli da postavljaju pitanje dnevnica i to se iz godine u godinu  usijavalo, čini mi se.

Ovako, prve dnevnica su isplaćene u vranjskom Okružnom i u to vreme Opštinskom sudu 2001.godine, jedan moj kolega je vodio taj postupak, potom je došlo 2004. godine, kada smo mi pokrenuli postupak u Nišu, onda je sud jednostavno odbio tužbene zahteve, pa su borci u to vreme pregovarali i dogovarli narednih pet godina i čekali smo do 2009. godine kada više nije bilo mogućnosti da se putem pregovora reši.  2009.godinr podneli smo tužbe pred istek roka od 10 godina, jer tvrdim, one presude koje imamo, sad i Ustavni sud u svojoj odluci kaže da je došlo do povrede prava na pravično suđenje. To su one presude u Beogradu koje su usvajane i koje se odnose na dug. Znači, morao je sud, da svaki tužilac bude saslušan, predstavnik države, da tužena strana dostavi koliko je kome isplaćeno dnevnica, koliko iznos… Mi ne tvrdimo da nije isplaćeno ništa, isplaćen je deo, ali taj ostatak, morao je veštak da utvrdi veštačenjem i na kraju da se tačno utvrdi koji je taj iznos, jer nisu svi učestvovali jednaki broj dana. Neko je imao 50 dana, neko je imao 35 dana, neko je imao 25 dana, i za taj broj dana njemu slede ratne dnevnice.

JV: Dobro, ali tu su se događale i naučno fantastične stvari. Naveliko se pričalo o tome da su, čini mi se u Kraljevu, isplaćene dnevnice ženama ratnika!

Sigurno!

JV: Čak je jedna kazala da je od straha, od stresa što joj muž nije tu, dobila poremećaj menstrualnog ciklusa.

Verovatno. Taj stres koji su doživeli, tužili su, dobili su. Borci zbog toga negoduju i smatraju da oni koji su dezertirali nemaju pravo da njihove porodice traže naknadu štete, a da oni koji su učestvovali, oni koji su se odazvali pozivu, oni koji su bili patriote na poziv otadžbine,  120 % je bilo odaziva, veliki broj dobrovoljaca je bio… Oni ne traže novac, oni žele da budu jednaki, ravnopravni pred zakonom. Znači, država mora da omogući da svi njeni građani imaju jednaka prava.

JV: Država je u više navrata pokušavala da stavi do znanja da je to zastarelo potraživanje.

Pa, sigurno, država je tražila način da, kako da kažemo, ospori to potraživanje, ali po meni neosnovano, nezakonito, jer Zakon o obligacionim odnosima je jasan – to potraživanje zastaruje za 10 godina. I ne može se raditi ni o kakvoj šteti, ako vi meni date jedan deo, a ostatak ne date! To se radi o dugu! I nikakva šteta, već je dug! To je pokušao i Osnovni sud u Nišu u to vreme i Viši sud, ali napokon, odluka Ustavnog suda to demantuje i kaže da je došlo do povrede prava na pravično suđenje. To smo dokazali.

JV: U međuvremenu su borci u 7 opština u topličkom kraju, dakle, Blace, Prokuplje, Kuršumlija, Bojnik, Lebane, Žitorađa, Doljevac, dobili ratne dnevnice, a na uplatnicama je pisalo “ratna dnevnica”, a država to tumači kao socijalnu pomoć.

Pa, sigurno je država, u to vreme su bili predsednički izbori, možda je nekom bio potreban neki glas, našli su načina da nekako ispalte, jer su u to vreme bile i demonstarcije i blokade granice itd, sukob s policijom i sve to, nateralo je predstavnike vlasti u to vreme da zaključe sporazum, smire situaciju. Obećano je, kako kažu borci Nišavskog okruga, da će i njima biti isplaćeno, no to, međutim, nije isplaćeno. Ništa nam drugo nije preostalo, nego da ih ja na sudu zastupam, i da dođemo do ovde gde smo danas.

JV: Vi zastupate njih 8 500, ali ako oni dobiju 15. maja u Strazburu spor definitivno, onda će to važiti za preko 100 000 boraca?

Sigurno. Onako kako je prvostepena presuda koja kaže: Svi učesnici rata 1999.godine imaju pravo na isplatu ratnih dnevnica. Važi se za celu Srbiju.

JV: Oni imaju pravo, a ima li država para?

Mi znamo u kakvoj se situaciji država nalazi, znamo da je teška finansijska i ekonomska situacija, ali mi nudimo predlog rešenja. Mi ovde, konkretno govorim za borce Nišavskog okruga, ne postoji porodica, ne postoji borac koi ne duguje za struju, za porez… Mi predlažemo kompenzaciju. U međuvremenu, onako kako smo informisani, stara devizna štednja je rešena, ostaje za mesec dana, dva da se reši kompletno… Imamo i taj predlog, da nađemo model. Postoji predlog da neko ko želi da se zaposli, neko ko želi da investira u neku proizvodnju da se oslobodi carina, uvoza… Mnogo načina i mnogo predloga koje ćemo mi ponuditi kao rešenje. Mi ovde konkretno ne tražimo samo, već nudimo rešenje. A to zavisi od druge strane, kad nas bude pozvala za pregovarački sto. Ja sam siguran da će biti usvojena, potvrđena prvostepena presuda, imaćemo pravo na isplatu ratnih dnevnica i sešćemo za pregovarački sto i ponuditi naše predloge. Očekujem da u ovom sporu ne bude pobeđenih, ni pobednika ni gubitnika, već da zajednički rešimo to pitanje i da zaboravimo sve ono što je bilo ružno do pre 13 godina.

JV: Ostaje nam dakle još samo da razmišljamo o tome, vredi li i koliko boriti se za Srbiju. Patriotski je reći: Da, vredi! A kad nešto to ometa, s tim treba raščistiti. Hvala vam veliko.

Hvala i vama.