Saša Živić

Gost: dr Saša Živić, pomoćnik dirktora Kliničkog centra Niš

Razgovor vodio Aleksandar Stankov

JV: Niški Klinički centar opslužuje jugoistok i jug Srbije i ima ukupno 28 klinika, instituta i zavoda. Kako radi ovaj zdravstveni centar najbolje znaju pacijenti koji često imaju i šta da zamere. Moje ime je Aleksandar Stankov, a sa mnom u studiju je Saša Živić, pomoćnik direktora niškog Kliničkog centra. Gospodine Živiću, da krenemo od onoga što je najbitnije za pacijente – kako stoje stvari sa neophodnim medicinskim materijalom? Ima li dovoljno konca, ima li dovoljno citostatika? Znamo da su to najčešče primedbe bile.

Da, ja bih se složio… Prvo, zahvaljujem se na pozivu. Ima pacijenata koji mogu da zamere, ima još više pacijenata koji mogu da pohvale. Dakle, ja uvek imam taj pristup stvarima kojima se bavim, a evo, trenutno se bavim ovim poslom, pomažem generalnom direktoru docentu Radovanoviću u vršenju te odgovorne dužnosti. Zaista odgovorna dužnost koja se radi u trenutku kada država zaista nema dovoljno para, kada je sistem snabdevanja svih zdravstvenih ustanova, pa i Kliničkog centra u Nišu u jednoj velikoj reformi. Dakle, u jednom “zjapu” procesa snabdevanja. Inicijalno je bilo predviđeno da samo prvih pet meseci KC u Nišu snabdeva sopstvenim sredstvima, a da iza toga dođe snabdevanje centralizovano, iz Republičkog fonda. Sada je došlo do promene odluke tako da ćemo mi vršiti snabdevanje KC do kraja godine. U tom “zjapu” između tendera koji smo raspisali za prvih pet meseci i ovih tendera koji sada slede za 7 meseci, postoje praznine, dakle, postoje vremenski periodi kada zaista nema optimalni broj lekova, optimalna količina konaca, stentova itd. Kako to pokušavamo da rešimo? Pa, pokušavamo da rešimo na dva načina. Prvi način je interventnom nabavkom onoga što trenutno nedostaje. Dakle, odgovorno tvrdim da se problemi u snabdevanju mere danima. Dakle, onog trenutka kad identifikujemo taj problem, da jedan određeni lek nedostaje, mimo zakona, dakle, sad smo zakonski obavezani da nabavljamo isključivo procesom javnih nabavki, dakle, uz neku odgovornost koja je vrlo lična docenta Radovanovića ili moja lična, krećemo u tu direktnu pogodbu – dakle, od snabdevača tražimo lek, plaćamo ga i tako obezbeđujemo neophodni materijal. Druga mogućnost je da, ukoliko to u kratkom vremenskom roku ne obezbedimo, to uradi sam pacijent. Imamo veoma efikasnu službu naplate tih troškova, tako da bih hteo da kažem da, s obzirom na ogroman broj pacijenata koji svaki dan stižu u Klinički centar, da je zaista jako mali broj ljudi koji na neku vitalnu važnu intervenciju ili vitalno važni lek čekaju više od nekoliko dana.

JV: Ali te izmene u procesu nabavke opreme, koje ste najavili će ti sprečiti, biće drugačije?

Pa, narednih sedam meseci… Pitanje je, problem je suštinski. Dakle, da li je ovakav zdravstveni sistem uopšte održiv? Očigledno je da država, posle svih ovih godina gde vidimo da se nije dovoljno vodilo računa o dinaru, nema dovoljno para. I sasvim je sigurno da Klinički centar ne dobija onoliko para koliko bi njemu trebalo. Mislim, ne mora čovek da bude neki veliki stručnjak, pa da zaključi, ako dobijete obaveštenje da će količina para koja se iz budžeta obezbeđuje za niški Klinički centar, u 2014. godini, mi smo sada već počeli da radimo planove za 2014.godinu, biti jednaka količini para koja je iz 2012. Onda, evidentno da problemi postoje. Jer, ako imate isti budžet dve godine kasnije, gde su lekovi  i sanitetski materijal znatno poskupeli, onda realno imate problem u snabdevanju. Ja odavno to pričam, pošto ja imam neko iskustvo u Kliničkom centru, da, na žalost ili na sreću, menadžment bilo koje zdravstvene ustanove će se poznavati po tome koliko je spreman da zaradi. Bojim se da ide vreme gde nećemo moći da se oslonimo da isključivo zavisimo od budžeta, nego ćemo morati da nalazimo zakonski dozvoljene načine da obezbeđujemo sebi dodatna sredstva koja će omogućiti ono što je smisao Kliničkog centra, a to je da pruža vrhunske zdravstvene usluge ovom delu Srbije.

JV: A da li je zdravstveni sistem kriv i za liste čekanja? Znamo da se na određene specijalističke preglede čeka i više od pola godine.

Ja bih tu hteo da kažem nešto kao pojedinac, a iza toga ću reći nešto kao pomoćnik direktora Klinićkog centra. Ja sam, nažalost , imao priliku da se dugo lečim u inostranstvu i mogu da vam kažem odgovorno da se, na primeri i u Velikoj Britaniji na veliki broj specijalističkih pregleda čeka šest meseci ili više. Dakle, mi imamo jedan atavistički pristup koji ide u rano komunističko doba da je sve moguće, da je sve dostupno. Naravno da, na primer, ako imate saznanje da trenutno u Nišu postoje samo dva dečja nefrologa, znači, to nije problem samo Niša, postoji 4 ili 5 u Beogradu, a usluge dečje nefrologije čeka, na primer, više stotine dece, naravno da će morati neki da sačekaju. To je objektivni problem. Liste čekanja su… Dakle, to govorim kao pojedinac, da je to jedna praksa u svetu. Ono što mogu da kažem kao rukovodilac Kliničkog centra: Prepoznali smo taj problem, to zaista jeste problem, velike gužve koje se, pre svega stvaraju krajem meseca kada se na većini klinika vrši to famozno zakazivanje. Mislim da smo tu, pre svega uz pomoć “Telekoma”, bolje komunikacije s pacijentima, bolje komunikacije sa domovima zdravlja, na pragu da taj problem rešimo. Dakle, na velikom broju klinika, to je recimo sada Urgentna medicina, Dečja interna klinika, itd, već postoje kol – centri koji će omogućiti da se vrši, što bi se reklo, neprekidno zakazivanje, dakle da izbegnemo te velike gužve prilikom zakazivanja i da probamo da u najvećem broju slučajeva dodatnim angažmanom lekara čekanje zaista na specijalistički pregled ne bude više do mesec dana. Koliko ja poznajem zakon, čini mi se da, ukoliko se ne pruži određena usluga pacijentu u roku od mesec dana, da on ima pravo da uz adekvatnu potvrdu tu pomoć potraži u privatnoj zdravstvenoj ustanovi. Naravno, kakav bi ja to direktor bio kad bih dozvolio da na taj način trošimo pare. Tako da ćemo se potruditi da to zaista bude izuzetno. Ja isto molim pacijente da imaju tu vrstu razumevanja… Naši pacijenti vrlo često biraju lekare. Pa tako, ako imate, recimo četiri pulmologa, onda hoću samo kod jednog! Naravno, jedan nije u stanju da to reši, imaju svoje preferencijale…

JV: Da li imamo dovoljno lekara u Kliničkom centru?

Pa, vidite, po nekim standardima Instituta za javno zdravlje “Batut”, to je vrlo blizu onoga što je potrebno. Neko moje mišljenje… Naravno da za nivo zdravstvene zaštite, kakav jedan humanizovani sistem zdravstvene zaštite, a zaista u Srbiji sistem zdravstvene zaštite jeste duboko humanizovan, zbog toga što je to jedini sistem zdravstvene zaštite u Evropi gde je dostupnost lekara apsolutna! Dakle, vi imate praksu GP, dakle, lekara opšte prakse, na zapadu. Dakle, vi prvo imate problem… Da mi sad razgovaramo u nekoj Engleskoj, onda bi bio problem da li ja moram da čekam na pregled mog lekara opšte prakse dva meseca, pa onda on zakazuje kod lekara specijaliste! Kod nas je, na sreću, i pedijatar i ginekolog i čitav niz specijalnosti u stvari na prvoj liniji odbrane. To su izabrani lekari. I u tom smislu, mislim da ovaj sistem koji je, dakle, preživeo tu tranziciju na neki način i koji ima ambicije da bude apsolutno human, za takav model treba malo više lekara! Ali, trenutno je situacija takva da zaista, bez odobrenja Ministarstva zdravlja, mi nismo u stanju da primamo nove lekare.

JV: A kakva je situacija sa opremom? Imamo li dovoljno uređaja?

Tu, takođe, postoji jedna zabluda! Ja često možda iznosim neke stvari koje se čine da nisu istinite ili makar nisu uobičajene, a to je: Veći je problem sa ljudima, nego sa opremom! Dakle, mi imamo jedan strašan problem – ne samo da se teško primaju mladi stručni ljudi… Mi imamo problem da pojedine medicinske grane već desetak godina nisu primile mlade lekare. Pojedine discipline odumiru! Na primer, najmlađi pedijatar u porodilištu ima 55 godina! To je vrlo težak i odgovoran posao! Recimo, mnogo je bolja situacija na neurohirurgiji! Dakle, čini mi se da je jedno 10 – 15 godina tapkanja u mestu, u stalnom traganju za nekim novim optimalnim modelom zdravstvene zaštite, da je sada dovelo do toga da mi više imamo problem ko će to da radi, nego na čemu će da radi. Ono što je dobra vest za Nišlije i za jug Srbije jeste da je stvarno angažovanjem pre svega docenta Radovanovića, stigla veoma vredna oprema! Mogu da se pohvalim, ja stvarno mislim da je to za hvalu, da smo jedini u Srbiji dobili jedan moćni aparat za zračnu terapiju vredan 280 miliona! Dakle, čini mi se, koliko ja imam informacije, da je to jedan od aparata jedinstven u Evropi! Ne znam gde ga još ima. Na primer, u Srbiji najskuplju drugi akcelerator, aparat za zračnu terapiju, vredi 120 miliona.

JV: Hoći li ti aparati da se nalaze možda u novoj zgradi Kliničkog centra koji je u planu?

Ja se iskreno nadam da da! Eto, to je, iskreno, uz neke magnete koje smo već dobili… Dakle, to su nabavke koje idu iz Ministarstva zdravlja, odnosno iz budžeta Republike Srbije i dobra stvar u ovoj konstelaciji snaga jeste da naš direktor zaista ima dobru prohodnost i da svojim angažmanom, naravno, on je više u Beogradu, nego u Nišu, uspeva da obezbeđuje te vitalne aparate za nas.

Dakle, ono što smo takođe uspeli kao jedini KC u Evropi, angažmanom ne samo aktuelnog menađžmenta, nego i ranijih, dakle, direktora, počev od 2000. godine, jeste da da smo jedini u Srbiji uspeli da dobijemo investiciju za novi klinički centar. To je ono o čemu ste me vi pitali, investicija… Dakle, pare su obezbeđene, nisu to fiktivne pare, investitor je Evropska investiciona banka, pare su 40,2 miliona evra. Odgovorno tvrdim da je to najveća investicija koja je u zadnjih četvrt veka ušla u Niš.

JV: Kada možemo da očekujemo realizaciju?

Juče je bilo otvaranje tendera, naravno da je to ogroman posao i da će konkurisati samo najveće firme.  Otprilike je neka naša intencija bila i  molba Ministarstvu koja je usvojena da trećina izvođača bude iz Niša, odnosno sa Juga Srbije, a da druga trećina može da uđe u neke konzorcijume, jer za većinu posla biće potrebni zaista konzorcijumi i mislim da je to važno s druge strane jer, čini mi se, da smo mi strašan zamajac niškoj posustaloj privredi, posebno građevinskoj operativi, ja tu vidim veliku šansu za našu građevinsku industriju. Rok izgradnje je dve i po godine, po strogim kriterijumima evropske zajednice, s kontrolorima iz EU, dakle dva objekta, jedan stari koji već poznajemo, na poljani ispred Zavoda za hitnu medicinsku pomoć od 14 000 kvadrata i gotovo identičan, odmah pored njega, spojen toplom vezom, od 14 000 kvadrata. Dakle 28 000 kvadrata trebalo bi po tom planu da bude gotovo krajem 2015.godine.

JV: Pomenuli ste i ranije rukovodstvo. Evo, skoriji događaji su bili takvi da je i krivična prijava podneta protiv bivšeg direktora Srbobrana Trenkića. Sadašnja uprava je pozvala nadležne institucije da pregledaju sve papire, uslovno rečeno, Kliničkog centra u Nišu i njegovo poslovanje. Zbog čega takva odluka?

Pa, zbog toga što se ova garnitura trudi da sve što radi, radi transparentno. I zaista, ja sam srećan što radim u takvoj grupi ljudi kaaj zaista ima jedan veoma nizak stepen ličnog interesa. Naravno da i prethodne garniture nisu radile drugačije. Ako mene pitate kao Sašu Živića, ne kao pomoćnika direktora KC, mislim da ta krivična prijava za 4.000 evra uglednom niškom profesoru, koji je dugo i uspešno rukovodio Kliničkim centrom, je po meni na staklenim nogama i nije potpuno smislena! Ako znamo kakve optužnice, evo čitamo danas u novinama, koje su reda veličine nekoliko miliona evra, dakle, nabavka, gde se tužite za jednu sumu koja zaista predstavlja, onako, da kažem, možda ”kuriozum” neki… Ne mislim da je to vredno tako velike medijske pažnje. Ja sam uveren da profesor Trenkić iz te krivične prijave može da izađe bez velikih problema.    

JV: Jedan kuriozitet je vazan za lekare niškog Kliničkog centra, a to je da svi vole politiku. Evo, imamo gradonačelnika Perišića i vaš imenjak i prezimenjak dr Saša Živić je pomoćnik gradonačelnika, vi ste bili angažovani politički, sad ne znam kakav vam je status… Otkud to i da li tu postoji sukob interesa, kod lekara koji se bave politikom?

Pa, dobro… Naravno, vidite… Da ne uvredim ja sad neka ostala zanimanja, ali uvek je ta lekarska profesija bila deo neke elite srpske, ako taj termin uopšte postoji. I kroz istoriju mi znamo da je veliki broj lekara zaista se bavio raznoraznim poslovima, pa i politikom. Mislim da nije tu ništa specifično, ni čudno, posebno ne u aktuelnim srpskim političkim okvirima, pošto smo, realno, mi pretpolitičko društvo, to je moja teza. Dakle, da bismo mi razvili političku elitu, moramo da sačekamo… Naravno, to neće biti za moga života! Dakle, politička elita se stvara dugotrajnim, sistematskim radom, edukacijom, učenjem itd. Dakle, to kod nas danas ne postoji. Mi danas imamo regrutovanje političara kao pre 15 – 20 godina. Ja to zovem “plimama”! Znači, plima nanese neke prominentne ljude koji su u tom trenutku, koji se bave nekim poslovima koji imaju širi javni i društveni značaj. Oni nekako prirodno, bez iskustva, ili sa iskustvom, postaju vodeće političke figure.

Ne bih rekao da postoji sukob interesa, ako ste lekar i političar. U nekim situacijama, ja kažem, opet vraćam se na Klinički centar i na docenta Radovanovića, mislim da je to čak sretna okolnost ! Jer, naravno, u jednom sistemu koji, eto sad, pošto ja nisam u politici, pa ja smem da pričam i nepolitički, koji realno nije samoodrživ. Znači, zdravstveni sistem nije samoodrživ! Ako bismo mi hteli da svi ljudi u Srbiji imaju kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, jednostavno to sa ovom količinom para nije moguće. I onda, ne samo zbog toga što se mi nalazimo u redakciji Južnih vesti, nego i zato što sam ja rođeni Nišlija, i ne samo rođeni, nego Nišlija u duši, onda od zaiste te jako ograničene količine para, umetnost je uzeti veći deo za grad koji pripadate. Tako da ja uživam u toj situaciji tako da, na primer, Klinički centar u Beogradu doći će u tu izgradnju za dve ili tri godine, ili ne dobije akcelerator, a mi to dobijemo. Tako da u tom smislu mislim da nije sukob interesa i da u ovom političkom trenutku to čak može da bude dobro.

JV: Hvala vam na gostovanju.