Štrajk u Finskoj

Autor

Stanislav Stanković

Rođeni Nišlija koji živi u Finskoj. Tamo završio i doktorske studije, na Tehničkom Univerzitetu u Tampereu. Radi na Univerzitetu. Bavi se naukom.

Rešio moj univerzitet da štrajkuje. Da, da, dragi čitaoci i ovde u ledenoj Skanidinaviji, zemlji meda i mleka zeman došo, valja štrajkovati.

Mi smo sve do sada, kao što dolikuje, bili uredno državna ustanova i primali novac direktno iz budžeta. Sada se, međutim naša mudra vlast dole u Helsinkiju dosetila da izvede sledeću foru. Nas će od sada da plaća kvazprivatan, paradržavna fondacija, u kojoj je država, gle čuda, najveći (jedini) deoničar. Navodno nam je čvrsto obećano da će se ista količina novca koja se izdvajala iz budžeta za te potrebe, od sada slivati u fondaciju. Naravno, svakom pravom sinu naših naroda i narodnosti, odmah je jasno da je po sredi neki marifetlu.

Caka je naime, to da je Univerzitet kao budžetski korisnik bio oslobođen raznih poreskih davanja, a sada smo jelte, „privatna“, da ne kažem komercijalna institucija od koje država naravno ubira porez. Što je bilo neto suma, sad je bruto suma, a mi ostadosmo skraćeni za 20%.

Da muka bude još veća, više nam nije država svakom pojedinačno poslodavac, nego fondacija. što sa sobom povlači i novo potpisivanje kolektivnih ugovora. A novi ugovor podrazumeva i nove uslove.

Pregovori sa novim poslodavcem su zapeli čim su i počeli, a naš sindikat se dosetio štrajka.

Kasno Marko na Kosovo dođe…

Ja kao i svako dobro dete komunizma član sindikata, nadao sam se valjda biće ona marmelada u belim kofama (svinjska mast?!). Vidim ozbiljno štrajk zakazan, cirkularni mail, uredno na finskom i engleskom. Kažu ma biće neko na svakim vratima da vraća ljude kući. Ako si član sindikata treba da štrajkuješ, ako nisi ne moraš, ako opet imaš baš neka neodložna posla ne moraš ni tad. Ja sam lepo reko da blokiramo ulaz u diskont pića preko puta, koliko alkoholičara ima po ovom kvartu ima vlasti smesta da primete.

Kako ja da štrajkujem kad šefa vidim jednom u dve nedelje. Da mu pustim mail, da zakažemo sastanak, pa da mu u zakazano vreme uletim u kabinet i dreknem „Moša! Nema sastanak! Štrajk!“.

Neće žaba u vodu. Neću ja da budem štrajkbreher tu neki valjda.

Poučen iskustvima iz otadžbine pitam dal da ponesem transparent neki. Da lepo uredno ispišem na jedan hamer, Dačo Lopove Vraćaj Pare, i pitam jel ćemo da štampamo umrlice sa likom ministra prosvete i da mu nosimo krstaču. Kažu ne bre, nije takav štrajk. Reko dobro, vi mi recite da ne ispadam posle varvarin. Kad ono finski štrajk, uredan, unapred pripremljen i strogo kontrolisan. Dali smo im zvanično upozorenje, petnes dana pred štrajk. Štrajk, je inače jednodnevni štrajk upozorenja. Na sva vrata i spolja prema svetu i unutra po zgradi izlepljeni papiri s odštampanim zahtevima. Dva A4 papira sitno kucanog teksta, ko Martin Luter i njegovih 95 teza. Reko, ljudi, ko će bre ovo da čita. Ako nemožeš da sročiš u dve rečenice zbog čega štrajkuješ džaba sve. Lepo da stavimo „Hoćemo Naše Pare!“. Lepo, srpski jasno.

Međutim, džaba mi svo srbovanje. Sedam dana pred ptrajk sindikat se pišmani. Tačnije poslodavac se pišmanio. Kao pristali su na naše uslove. Barem do naredne prilike, za dve godine kad se ugovori ponovo revidiraju.

Tiha voda breg roni. Očigledno da sitem ovde radi tako da je dovoljno da se štrajkom ozbiljno pripreti i da se pregovori poguraju s mrtve tačke. Bez previše halabuke. A valjda i ti pregovori, to se ozbilno misli da se stvarno pregovara, a ne mlati prazna slama.

Ruku na srce, štrajk lučkih radnika koji je Finsku zadesio par dana kasnije, je bio mnogo ozbiljnija stvar. Potrajao je bogami desetak dana. Ali to je već ozbiljna industrija i tu su ozbiljne pare u igri. No ni tamo niko nije morao sebi da otfikari palac ili štrajkuje glađu.

Mada sevale su i ovde pesnice po štrajkbreherima.