Dan kada nismo pobedili

Autor

Dejan Stojiljković

Pisac i novinar.Autor bestselera "Konstantinovo raskršće" i brojnih drugih romana i proznih zbirki.Potpisuje više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od scenarista TV serije "Senke nad Balkanom".

U nedelju, 9. maja, ceo svet slavi pobedu u Drugom svetskom ratu ali Srbija, kao po starom dobrom običaju, i po tom pitanju mora biti izuzetak. Novinske stupce poslednjih dana pune napisi o svojevrsnom „skandalu“ vezanom za činjenicu da na pobedničkoj paradi u Moskvi Crvenim trgom neće prodefilovati pripadnici Vojske Srbije, tačnije onoga što je od te vojske ostalo nakon famozne i sramotne, ali demokratske „reforme“.

Ta čast je, naime, rezervisana samo za pobednike.

Ovo je mnoge iznenadilo a bogami i razočaralo. Stolećima se Srbin kune u brata Rusa, uzda se u njega i u majku Rusiju, nazdravlja votkom i rakijom dok pijan peva „Volga, Volga“ i sanja o podmoskovskim večerima i velikom pravoslavnom bratstvu dva srodna naroda… Ni Niš po tom pitanju nije neki izuzetak. Imamo mi ovde solidno grupicu intelektualaca i umetnika koji će vam izvaditi oko viljuškom ako slučajno kažete bilo šta negativno o baćuški Rusu.

Kulturna razmena je na nivou, troše se državne pare na putovanja i „kulturnu razmenu“, gusla se o slatkom pravoslavlju, Velikoj Srbiji i još većoj Rusiji, divi se filmovima Nikite Mihalkova, peva u čast Grofa Vronskog, na trafici – zlatni Rusi, od Tolstoja do Grina.

I pored svega, ista ta Rusija koja je izdala Karađorđa i koja 1999. nije poslala svoje avione da nas brane od Milosrdnih Anđela, lupila nam je još jedan šamar, čisto da nam pokaže gde smo i šta smo i šta oni u stvari misle o nama. Svakom pametnom je jasno da ta vekovna srpska opčinjenost Majkom Rusijom i uzdanje u njenu snagu i moć jeste samo još jedna u nizu naših istorijskih zabluda koja najviše podseća na razmetanje slabašnog školskog štreberčića bratom iz velikog grada koji je majstor kung-fua i vozi kavasaki. Kao što to uvek biva, štreberčića ugaze školske barabe, ali on, lečeći modrice, i dalje živi iluziju da će se veliki bata jednog dana pojaviti i sa siledžijama obrisati patos.

Istina je da je Rusiji bratska Srbija draga onoliko koliko za to ima interesa.

U ovom trenutku taj interes se da izraziti i brojkama. U prva tri meseca 2010. između naše dve bratske zemlje izvršena je razmena u iznosu od 623,9 miliona dolara. Naravno, na teret Srbije, jer se većina tog iznosa odnosi na uvoz iz Rusije. Dakle, Rusi se ne razlikuju mnogo od Engleza, Nemaca, Novozelanđana, Filipinaca i drugih nebretskih, nepravoslavnih, neslovenskih naroda… Oni nas, naime, vole onoliko koliko im se to isplati.

No, vratimo se značajnom datumu, Danu pobede.

Neki ovaj dan, pogrešno nazivaju danom pobede nad fašizmom. Primetićete ovu faktografsku grešku i nepoznavanje elementarnih istorijskih činjenica često u našem javnom životu.

Reč „fašista“ je od plišane petooktobarske revolucije postala odličan način da diskreditujete protivnika ne iznoseći nikakve argumente.

Truća se o aktivnom antifašizmu, o fašistima infiltriranim u naše redove, ponovo su u modi partizanski akcioni vesterni (sada se ne zovu tako, već „antifašistički filmovi“), u trenutku dok ovo pišem, ide najava za „Sutjesku“ na RTS 1. Neko mlađi i manje informisan, pomisliće da je i japanski car bio fašista, zbuniće ga činjenica da je to što se dešavalo u Nemačkoj bio nacizam (prema kome su Nemci u poslednje vreme prilično omekšali, što uopšte nije dobro), a biće još zbunjeniji da su fašisti u stvari bili samo u Italiji i Španiji (koja je, gle čuda, i pored famozne pobede ostala fašistička i posle Drugog svetskog rata). Ali termin je našao svoju (pogrešnu) upotrebu u nas, i tu više nema pomoći.

Sa tim u vezi, treba se zapitati kad smo, kako i gde mi pobedili te fašiste i zašto i u čiju čast slavimo famozni Dan Pobede? Istorija je neumoljiva učiteljica i ona kaže da je ovu zemlju u Drugom svetskom ratu oslobodila Crvena Armija. A Rusi su to, razočaraću ostrašćene rusofile, opet učinili iz interesa jer smo im se našli na osvetničkom putu za Berlin. U Srbiji su u to vreme bila dva pokreta otpora, koji su umesto borbe sa okupatorom više voleli da se međusobno kolju, Draža je imao devizu „Još nije vreme“ a Tita i njegove satrape je više zanimala „revolucija“ od puke borbe sa Nemcima. Kada je to i pokušavao da radi, Švabe su njegove partizane redovno razbijali k’o Bugarsku skupštinu. Treba dakle, biti realan i priznati da su nam pobedu donele trube maršala Tolbuhina a ne Bata Živojinović, Prle, Tihi i četa tifusara kako se to lažno predstavlja u opet aktuelnim „antifašističkim“ bajkama. Draža je u trenutku te pobede već bio otpisan od Saveznika, a Tito je u Beograd ušao tek nekoliko dana posle njegovog oslobođenja.

Nije ništa mnogo drugačije bilo i sa ostalim gradovima, uključujući i Niš, scenario je uglavnom bio isti: Rusi ginu, jurišaju i oslobađaju, naši „oslobodioci“ tu služe kao neka vrsta pomoćnih trupa jer šta će prekaljenoj Crvenoj armiji pomoć neobučenih, skrpljenih jedinica čiji pripadnici imaju malo ili nimalo iskustva u borbi? Nakon što Ruje oslobode grad, nađe se neki komesar da na čelu kolone u isti ujaše na belom konju. O tome koliko je famozna partizanska vojska bila slaba, neorganizovana i amaterska dovoljno govori tragična (i nepotreba) epizoda Sremskog fronta, ali to je već tema za drugu priču…

Ipak, bilo je nečega u čemu su „pobednici“ i „oslobodioci“ iz naših redova bili veoma dobri.

Naime, nakon što su im Rusi oslobodili zemlju i gradove, oni su se veoma revnosno postarali da pobiju sve „neprijatelje“, „izdajnike“ i „profitere“, nije im bilo premca u pljački i otimačini, montiranim procesima i streljanjima nevinih po kratkom postupku.

Niš je veoma rečit primer za ovu delatnost „pobednika“.

Rusi sve to odlično znaju. Jer od istorije umeju da nauče malo više od nas. Zato i nema Srpske vojske na Crvenom trgu 9. maja. Mi nismo nikog pobedili, naročito ne fašiste i naciste. Mi smo jedino uspešno pobeđivali same sebe.

Mada, moglo je eventualno da se nađe neko rešenje, pa da Šutanovac u Moskvu pošalje Batu Živojinovića, Ljubišu Samardžića, Dragana Nikolića, Voju Brajovića, Aleksandra Berčeka, Zlatu Petković i ostale naše čuvene borce protiv fašizma. Pa da oni tamo, pred Putinom i Medvedevim, a Tadiću na ponos, gaze strojaka po Crvenom Trgu.

Tako bi, verujem, bili zadovoljni i naši i rusofili na državnim jaslama, a i naši levi antifašisti što krkaju pare od prodaje magle po NVO sektoru. A što je najvažnije, ostala bi netaknuta iluzija o velikoj, bratskoj, pravoslavnoj, antifašistikoj, pobedničkoj ljubavi između dva naroda.