Zvanje ili znanje, pitanje je sad
Srđan RadićStudent geografije, pokreće ga aktivizam. Bavi se web novinarstvom i copywritingom. Najviše sledi i poštuje razum, i veruje u profesorski poziv. Tragač za istinom i pesmom. Osnivač i urednik Nis-Musica.
Tokom sazrevanja susrećemo se sa svakojakim izazovima i problemima. Breme odrastanja i suočavanja sa stvarnošću, nameće srednjoškolcima i studentima u Srbiji, neke nove „šekspirovske“ dileme.
Biću direktan, bez okolišanja. Obrazovanje jeste veliki problem u Srbiji, i premalo pažnje se posvećuje rešavanju istog. Ovim pisanijem ukazujem na sveprisutnu marginalizaciju veoma značajne teme, koje se „veliki“ sete samo u neke njima važne čase.
Uvođenje Bolonjskog sistema, (naravno) ne prolazi kako je zamišljeno. Sprovođenje se svodi na improvizaciju i ćef, slobodno mogu reći samovolju i moć. Ipak treba biti realan, „ono što koči“, pirevina plodne oranice kadrova, seže i pre dolaska Bolonje na ove prostore.
Uvek postavljam pitanja, i do danas nisam uspeo da razumem i prihvatim odgovore na neka od njih. Zašto politika mora, tako duboko i čvrsto, biti povezana sa obrazovanjem? Kako je moguće da se i dan danas profesori i nastavnici upisuju „preko veze“ i po političkoj liniji?
Posledica je mnogo. Sistematski se uništavaju generacije torturom pojedinih profesora, gubi se volja za učenjem, a što je još tužnije i grđe, učenici i studenti idu linijom manjeg otpora i gledaju da izvijugaju kako bi najlakše prošli kroz školovanje.
Aman, nije svako za profesorski poziv! Ako neko zaista voli nauku, neka se bavi naučnim radom, primenjenom naukom, neka radi u naučnom institutu itd. Zar zaboravljamo da nije znanje samo znati veći i preneti?
Biti kvalitetan profesor je umeće, ljubav, dar, želja i velika posvećenost poslu.
Trenutni prosvetni kadrovi imaju pozamašna primanja, ali i dalje ne rade svoj posao kako treba. Kolege sa svih fakulteta se žale na otuđenost profesora od nastave, nezainteresovanost, nebrigu, samovolju, nizak kvalitet predavanja, manjak prakse … … … Zašto? Zaista pokušavam da shvatim i smislim kako da ih nateramo; konkurencijom, privatizacijom, kontrolom, protestima nalik na 1968. godinu?
Molim sve koji sada odmahuju glavom štiklirajući stanje stvari kao manje važno, da dobro razmisle šta rade. Sa 15-16 godina dete je u stvari mladi čovek. Preko 6 sati svakoga dana srednjoškolac provodi sa prosvetnim radnicima. Oni su njegova porodica, od koje usvaja znanje, pokuplja manire, ugleda se, stvara vizije. Profesori su, svaki psiholog će potvrditi, model ponašanja učenicima.
Dakle, svakim trenutkom i rečenicom prosvetni radnik utiče na dete, odnosno čoveka koji će kasnije kako-tako biti deo sistema svakodnevnog života. Trenutno u Srbiji imamo nekoliko desetina hiljada potencijalnih mašinaca, hirurga, pravnika, ekonomista, učitelja… Stručnih? Posvećenih zanimanju i znanju? Željni zvanja? Plate? Dokazivanja u struci?
Univerzitetski dane zamišljam okružen kreativnom sredinom, punom poleta. Svakog dana vidim izazove, nove projekte, radionice, seminare, terenske nastave, prakse u budućim firmama/ustanovama. Divim se mentorskom radu svojih asistenata i profesora. Svi do jednog pošteno i časno rade svoj posao. Celim svojim bićem se trude da prenesu znanje i od nas naprave stručnjake, poznavaoce odabranog poziva.
Organizacija prosvetne ustanove pokazuje zavidan nivo, obaveštenja i sve neophodne informacije su na dohvat ruke; sajt (online oglasna tabla), mejl. Šalterski službenici ljubazni i informisani, profesori prizemni i pravedni tako što traže i jedino vrednuju znanje, bez mita i korupcije, zamlaćivanja, zastrašivanja i iživljavanja nad studentima.
Da li je ovo san? Može li ovo biti stvarnost i u nas Srba?
Tvoje je sinko, da učiš i budeš spreman kad te profa nešto pita.
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
6Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Srkiju svaka čast na ovom vrlo istinitom i poučnom članku (bogami, od njega se manje nije ni očekivalo!) – potpuno se slažem sa njegovim mišljenjem.
Danas svi krive mlade ljude i optužuju ih za lenjost i nemotivisanost, a zaboravljaju da su oni takvi postali mahom zbog loših uticaja raznih nazovi profesora (onih koji su to samo strukom, a ne i životnim pozivom) tokom ključnih godina u svom životu.
Dok društvo kolektivno ne shvati da je problem bolje sprečiti nego lečiti (ponekad, nažalost, ovo drugo nije ni moguće), deca će, mesto u ljude, mahom izrastati u biljke.
Srdjane, znasi sam kako stoji :). Kada bi se Bolonja sprovela „po propisu“, stotine profesora bi ostali bez posla. Ne znam da li sam ti spomenuo dok smo pricali nekada, ali na mom fakultetu (znas vec koji je) svaki smer ima sa svakog smera po par predmeta, tako da se desava da neki studenti moraju da uce stvari koje im ni u jednom trenutku u ovom zivotu nece zatrebati. A nismo vise srednja pa da ne znamo sta ce nam zatrebati u zivotu.
Desava se da pojedine katedre imaju 15 proefsora i 2 asistenta.
Najveće količine novca EU nevladinom i vladinom sektoru namenjene su za obrazovanje i edukaciju. Problem je nemanje projekata odnosno ideje. Nivo znanja građana Srbije je na nivou učenika četvrtog razreda. Prosek. 50% odraslog stanovništva nalazi se na elementarnom obrazovnom nivou ili ispod njega; završena srednja škola je najčešći vid obrazovanja kod oba pola (41%), dok je sa visokom stručnom spremom samo 6% stanovnika. Nemojte izgubiti iz vida da je zemlju napustilo preko 350000 građana uglavnom visoko obrazovanih.
Dakle, da je sistem obrazovanja kao na zapadu, profesori bi konkurisali projektima kod ministarstva, a time i kod fondova EU namenjenih za obrazovanje i nauku i studente edukovali kroz teoretski, ali i praktični deo. Negativni autoriteti nažalost kroz negativnu selekciju i favorizaciju sputavaju kvalitet ili ga koriste za ostvarivanje svojih ambicija. Asistenti su isto što i radnik u doba feudalizma. Na vama mladima je da se borite, a na nama starijima koji baratamo materijom da Vam pomognemo s jedne strane, a s druge svojim primerom na fakultetu damo do znanja nevernim tomama da Bolonja može da funkcioniše i da odnos profa-student nije odnos gazda-poslodavac.
Samo napred. Mlada Srbija za novu Srbiju!!!
Srđane, oduševljena sam što uopšte razmišljaš na tu temu, a pored toga u mnogome se slažem.
Stvar bih ja predstavila ovako: profesori moraju da zasluže poštovanje učenika, a učinici moraju da pruže šansu profesoru da to poštovanje zasluži. Taj odnos treba da se oseća dok profesor nastupa u amfiteatru (ili gde već), da učenici očekuju nešto od njega, očekuju da ih nečemu nauči, a ne samo da na kraju puste spisak, pa prebroje gamad.
Nije, bre, svako za profesora.
Apsolutno!
Samo postoji jedan konstantan i neizbezan problem, u narodu poznatiji kao tzv „vrh piramide“ do kog verovatno i nece stici ovo razmisljanje a kamoli zainteresovati…
tako da se ili mirimo sa trenutnom situacijom ili molimo Svevisnjem za CUDO!!
Srki brate moj,svaka cast!! doslo je vreme kada ce nas ceo profesorski kadar pasti kao Bastilja 😉 podrzavamo te u svemu sto si reko!! svaka cast!! pozdrav