Strašna sudbina dece narkomana

Od ukupno 38 dece koja svakodnevno dolaze u niško svratište za decu i omladinu od 10 do 19 godina Nišu, njih 17 prodaju seksualne usluge ili su intravenozni korisnici droga što znači da su pod najvećim rizikom da se zaraze HIV virusom.

Najmlađi narkoman ima 15 godina! Oko dvadesetak mališana iz tog broja, građani svakodnevno gledaju na ulicama grada kako peru šoferšajbne na ulicama, prose i pomažu oko raznošenja smeća iz tržnih centara.

Strašne sudbine devojčica i dečaka jedne od kuća iz centra grada saznajemo od Miodraga Ðorđevića, koordinatora projekta “Siguran put”, organizacije “Centar za pomoć deci”, koji kaže da su te maloletne osobe van institucionalnog sistema tako da se na sve načine snalaze za obroke. Ðorđević dodaje da centar sve radi u saradnji sa policijom i nadležnim institucijama kao i da u Nišu postoji još oko 100 dečaka i devojčica sa sličnim rizičnim ponašanjima.

– Svaki adolescent ima stravičnu životnu priču jer su napušteni od roditelja, rođaka, a često nisu ni prijavljena na listu matiène službe. Strašno je što neki od njih komercijalizuju seksualne usluge da bi došli do novca za drogu tako da se nekada odluče i na neku kriminogenu radnju kao što su obijanja trafika ili automobila. Posle 11 godina rada sa decom ove kategorije mogu da kažem da su oni za 15 godina više strašnih stvari doživeli nego neko ko je ostario. Sa njima se mnogo pažljivo mora raditi jer su nepoverljiva prema ljudima. Njih svakodnevno po gradu karakterišu pogrdnim rečima tako da im mi prilazimo s prijateljske strane kako bi ih doveli u svratište. Tu ih nahranimo, a pošto smo potpisali ugovor sa Domom “Duško Radović” da koristimo jedan deo prostorija, tamo mogu da se okupaju ili ošišaju – objašnjava Ðorđević.

On kaže da je prvo pitanje dece koja svrate u ovaj dom “da li ćete nas na silu odvesti u dom”? Na projektu je angažovano jedanaest ljudi i dva terenska radnika.

Pedijatar Biljana Marković koja je ispred Doma Zdravlja uključena u projekat kaže da deca, zavisnici često koriste psihoaktivne supstance.

– Nije lako raditi sa decom koja često koriste i udišu miris lepka jer im je to najjeftinije. Ima raznih sudbina tako da postoji gej populacija meðu tom omladinom. Imamo i devojčice koje su bile predmet prodaje u takozvano belo roblje. Mnogi od njih nemaju ni zdravstveno osiguranje, ali mislim da će po novom Zakonu o zdravstvu biti uvedeno da ga imaju i korisnici svratišta – priča Marković.

Jedan od terenskih radnika ističe da je teže prići deci koja prose od onih koji peru šoferšajbne.

– Deca koja prose su izmanipulisana jer imaju gazdu za koga rade tako da ih je teže dovesti u svratište. Jedan manji broj dece u Nišu spava na ulicama. Sa ovima koji uzimaju droge moramo pažljivo raditi kako drugu decu ne bi nagovorila na isto. Pojedini se odluče nešto i da zarade poštenim radom, ali s tim parama od fizičkog posla odmah kupuju opijate. Na žalost radimo sa dečkom koji se drogira već četiri godine i koji je na mnogo toga spreman zbog droge – kaže ovaj trener.

Boško Aleksić, član projektonog tima svratišta kaže da terenski radnici obilaze sva mesta gde se okupljaju ova deca.

– Ako im jedan sat odvučemo pažnju računarom, jedan sat predavanjima, jedan sat provedemo u razgovoru sa njima, praktično smo ih tri sata zaštitili od zloupotrebe koje ulica nosi sa sobom. Nažalost, za sada nismo u mogućnosti mnogo da pružimo deci. Još uvek opremamo prostor, ali ono što smo im ponudili su pomoćni obroci, igre na računaru, konekcija na Internetu, gledanje televizijskog programa. Dajemo im mogućnost da se bave nekom društvenom igrom, trudimo se da ih odvedemo na neku pozorišnu predstavu ili negde gde nisu mogli da odu sami – kaže Boško Aleksić.