Godišnja nagrada Nišvila Mirku Šoucu

Kompozitor, aranžer, pijanista, dirigent i pre svega jedan od najboljih džez harmonikaša u evropskim i svetskim razmerama Mirko Šouc, dobitnik je ovogodišnje nagrade za životno delo Nišville jazz festivala.

Šoucu će ova nagrada tradicionalno biti dodeljena na otvaranju ovogodišnjeg izdanja Nišvila 12. avgusta u niškoj Tvrđavi.

Ostaće zabeleženo da je Mirko Šouc još šezdesetih godina prošlog veka proglašen najboljim evropskim jazz harmonikašem na takmičenju solista radio orkestara Evrope u Minhenu – i to u jeku slave čuvenog holandskog harmonikaša Arta Van Dama.

Kako sam Šouc kaže, tajna njegove originalnosti, kada je reč o sviranju jazz harmonike je upravo to što nikada nije pretereno slušao harmonikaše već su na njega presudni uticaj imali klaviristi Oskar Piterson i Erol Garner, ali i duvači poput Čarlija Parkera, Džej Džej Džonsona, Stena Geca, gitarista Barni Kesel…

Mnogi naši najistaknutiji džez muzičari (Lala Kovačev, Đino Maljoković, Čedomir Urošević, Dragoljub Kitić, Franja Jenč, Nikola Mitrović Mimo, Dragan Davidović Caki, Milivoje Mića Marković, Ivan Švager, Zvonimir Skerl, Aleksandar Korać…) su svoja prva iskustva i uspehe (a pre angažmana u velikom džez orkestru RTB) stekli upravo u ansamblima koje je vodio Mirko Šouc. U bogatom opusu ima i tri vanserijska džez albuma sa sopstvenim kompozicijama, aranžmanima i dirigentskim vodjstvom, na kojima je solista na harmonci, čembalu, i melodici.

Mirko Šouc (rođen 1933. godine) profesionalno se bavi muzikom već sedam decenija, a kompozitorskim radom 55 godina. Prve profesionalne javne nastupe imao je već kao petogodišnjak, prvo u beogradskoj Osnovnoj školi Kralj Petar I, zatim jednom nedeljno u beogradskom “Rodinom pozorištu” i na Kolarcu (solistički i sa “Harmonikaškom kapelom Mirka Šouca”).

U to vreme je nastupo i u Novom Sadu, Makrskoj, Splitu, a kao čudo od deteta 1939. godine svirao je (za materice) u Kraljevom Dvoru (Kralju Petru II), a celu svečanost direktno je prenosio Radio Beograd.

Za vreme, i neposredno posle Drugog svetskog rata izdržavao je porodicu svirajući u kafanama. Nižu muzičku školu (odsek klavir) završio je za četiri umesto za 6 godina, a na Muzičkoj akademiji diplomirao na nastavničkom odseku sa klavirom kao glavnim predmetom (klasa Milice Marijanović i Marka Tajčevića) sa prosečnom ocenom 9.70 i 10 na diplomskom ispitu.

Još od studentskih dana, odnosno od susreta sa Stevanom Markićevićem (1951), koji ga uvodi u taj svet i čijem se sastavu priključuje, Mirko Šouc se, i kompozitorski i izvođački sve više okreće džezu. Sa ansamblom Stevana Markićevića ali i sa svojim sastavima redovno je svirao na koncertima, igrankama i emisijama uživo Radio Beograda. Po završetku akademije punih deset godina vodio je Zabavni ansambl pod svojim imenom, a kasnije Zabavni Ansambl RTB, kao i Zabavni i Narodni orkestar ove kuće i dirigovao preko 100 predstava u Pozorištu na Terzijama. U SOKOJ-u je evidentirano preko 200 njegovih kompozicija različitih muzičkih žanrova i približno isto toliko aranžmana i koautorskih radova. Komponovao je džez, zabavnu, dečiju, muziku u duhu starogradskih pesama, muziku za film, radio i TV drame i serije, a njegove kompozicije i aranžmani nagrađivani su na mnogim festivalima.

Član je udruženja džez muzičara od 1953 god, a član Udruženja kompozitora Srbije od 1955 godine. U Radio Televiziji Beograd radio je od 1961. godine do penzionisanja 1991. godine.

Kako sam kaže, kruna njegovog opusa je ipak kćer Vesna Šouc – profesorka Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu i cenjeni dirigent i van granica države.

Apsolutni sluh

Mirko Šouc ima urođeni apsolutni sluh, odnosno sposobnost prepoznavanja tonova samo slušanjem, odnosno, bez upoređivanja sa drugim instrementom.

To je još na prijemnom ispitu za nižu muzičku školu kod njega otkrio profesor i direktor zemunske škole Ditlov koji mu je odsvirao akord D7 i reko mu da ponovi (odnosno, da otpeva tonove koje čuje), a Šouc mu je “izverglao”: “d, fis, a, c” – odnosno, naveo sve tonove koje mu je profesor odsvirao istovremeno.

Međutim, apsolutni sluh (perfect pitch – kako to kažu Englezi) nosi i svojevrsno prokletsvo koje je Mirko
Šouc prvi put osetio kada je trebalo da polaže javni ispit iz klavira u nižoj muzičkoj školi na klaviru naštimovanom za polustepen niže. Jednostavno njegov sluh nije mogao da istrpi to što on svira Mocartovu Sonatu u C-duru, a čuje H-dur, pa je uplakan istrčao sa scene – i opet dobio najveći aplauz i peticu – bez odsvirane note. Jer, isti onaj profesor Ditlov je, shvativši o čemu je reč, izašao pred publiku objasnio da đak ima apsolutni sluh i uz pomoć zvučne viljuške dokazao da je klavir pogrešno naštimovan.