Pirotski trgovac naterao Turke da mu se poklone

Dovitljiv, sposoban i pismen, Hrista Jovanović iz Pirota je, prema predanju, bio toliko dobar trgovac da je isto maslo Turcima prodavao dva puta. Zahvaljujući bogatstvu koje je stekao, budućim generacijama ostavio je jednu od najraskošnijih kuća XIX veka koja odiše balkansko-orijentalnim stilom.

Bila je to prva kuća na sprat u okrugu za čiju je izgradnju Mali ili Čučuk Rista, kako su ga zvali zbog niskog rasta, morao da dobije dozvolu od turskih vlasti, jer je takvo zdanje moglo da bude privilegija samo Turaka.

Pošto je, nakon što se 1830. godine u Pirot doselio iz sela Zavoj, pokazao koliko je spretan trgovac, s Turcima je tesno sarađivao, tako da nije bilo teško da takvu dozvolu obezbedi.

Od 1840. godine, na predlog pirotskih čorbadžija i Turaka, počinje da radi kao „kalauz“, odnosno da ubire porez u stoci i maslu za vidinskog pašu. Još neko vreme je radio za potrebe Usein-paše u pirotskom okrugu, a kasnije se osamostalio – kažu kustosi pirotskog Muzeja Ponišavlja koji ovo zdanje koristi od 1947. godine.

Mali Rista je trgovao maslom, stokom i kožom, govorio srpski i turski, zbog trgovačkih poslova putovao u Leskovac, Niš, Vidin, Sofiju i Carigrad. Ne zna se sa sigurnošću da li je ovakvu kuću video na nekom od svojih putovanja ili je doveo majstore koji su je napravili kao spoj mašte i iskustva. O njima, nažalost, podaci ne postoje.

Tekst urezan na spratu najbolje očuvanog spomenika tradicionalne arhitekture svedoči da je kuća dovršena 1848. godine. Bila je namenjena Ristinoj porodici, deci i supruzi čije ime nigde nije ostalo zapisano, već se u Ristinim spisima pominje samo kao „žena mi“.

---

Prizemlje za porodicu, sprat za goste

Kao i u ostalim pirotskim građanskim porodicama XIX veka, i kod Jovanovića je važilo pravilo da ukućani sede u prizemlju. Sa leve i desne strane nalaze se sobe za spavanje, a pored krstastog hola iža i ognjište, kao i ostave za brašno, posuđe, naćve za hleb, bučka, kobilka, stari mlin za kafu…

Porodični život odvijao je ovde oko ognjišta. Domaćin bi sedeo u čelo, žene sa strane, a deca za posebnim stolom – pričaju kustosi muzeja.

Uz drvene stepenice koje vode na sprat nalazi se i Ristina radna soba sa jako niskom tavanicom. Priča se da je izgrađena tako sa važnim razlogom – da bi Turci morali da se saginju kada u nju ulaze i simbolično se poklone.

I dok je prizemlje bilo namenjeno za porodična okupljanja, sprat je služio gostima. Autentične slavske stolice i danas stoje na centralnom delu prostranog hola sa ognjištem, baš kao i onda kada je Rista dočekivao ugledne goste.

Hol na spratu se prostire na još dva dela – levi, gde je muška soba ili divanhana, i desni, na kom se nalazi ženska soba.

Te dve sobe su potpuno suprotne jedna drugoj. Muška gleda ka ulici, ženska ka unutrašnjosti. U muškoj imate veće prozore i više svetla, u ženskoj je tamnije. U muškoj postoji uzdignut stepenik, u ženskoj toga nema, a i njihovi su divani viši da bi sedele krotko i da se ne bi suviše dugo odmarale – priča portparol Muzeja Ponišavlje Nenad Jovanović.

Osim ovih, na spratu se ređaju redom sobe zanimljivih naziva i različitih namena – krevet soba sa ukrasnim pirotskim ćilimima u kojoj je spavao grazda Rista, kandil-soba, golema soba, trezor soba i sar’k soba.

U trezor sobi je Rista čuvao dragocenosti, ali je, kako kaže legenda, ona imala još jednu namenu. Pošto se nalazi uz gostinsku sobu, Rista je, kada bi Turci kod njega prespavali, ulazio u trezor da čuje šta pričaju i otkrije šta smeraju – kaže Jovanović.

Takozvana „sar’k“ soba dobila je naziv po turskoj reči za kapu ili šešir. Služila je za isključivo za odlaganje garderobe zbog čega ima i plakar ugrađen u zid.

U kandil-sobi je ka istoku stajao ikonoluk gde je u vreme praznika gorilo kandilo.

Ono što je za crkvu oltar, to je kućni ikonoluk za bogatu hrišćansku porodicu – objašnjava Jovanović.

U ovoj kući živeli su Ristini naslednici koji su uzeli prezime prema njegovom imenu – Hristić.

Golema soba ima nameštaj rađenim po uzoru na nameštaj Luja XV. On je pripadao Petru Hristiću, unuku Malog Riste koji je poginuo u I svetskom ratu – priča Jovanović.

Pošto je ova kuća zadržala autentičnost i atmosferu srpske patrijarhalne porodice poslužila je za snimanje jedne epizode serije „Vuk Karadžić“ i filmova „Zona Zamfirova“ i „Ivkova slava“, a šta se sa onim ko je naručio njenu izgradnju dogodilo, ostalo je nejasno.

Smatralo se da je Malog Ristu Sadrezam-paša sa još 12 trgovaca 1860. godine oterao u progonstvo u Tursku, uz optužbu da je turskoj vojsci jedno maslo prodavao više puta. Smatralo se da je njegov život nekoliko godina nakon toga i završio, međutim, nedavno su pronađeni dokumenti iz 1874. godine koji imaju njegov potpis.

Kuća Malog Riste je 1979. godine proglašena spomenikom kulture od izuzetnog značaja.

---

Šta još čuva kuća pirotskog trgovca

Osim predmeta, odeće i nameštaja koji su pripadali Risti i njegovim potomcima, ova kuća, ispunjena predmetima iz zbirki etnografskog muzeja, čuva i predmete ostalih pirotskih građanskih porodica.

Današnja postavka, ističu u Muzeju, ne rekonstruiše izgled nekadašnje gazda-Ristine kuće, već izgled i način uređenja pirotskih kuća XIX veka, pri čemu se naglašava talenat i umeće ljudi pirotskog kraja u grnčarstvu, ćilimarstvu, kao i zanatima vezanim za obradu drveta i metala.

Zato se u prizemlju Ristine kuće nalazi se bogata kolekcija obojene i bele grnčarije. Ima primeraka iz XIX veka, doba kada je Pirot bio centar grnčarije.

Bela, nebojena grnčarija, pronađena je u zidovima sukovskog manastira, a pretpostavlja se da se tamo nalazila zbog akustike.

Kuća čuva i takozvane „čerejske kovčege“ čak iz XVI i XVII veka nazvane prema plemenu Čerkezi koje je u srednjem veku živelo na Staroj planini. Jedan je tu stigao otkupom, a drugi je pronađen u selu Kamik. Napravljeni su jedinstvenom metodom stavljanja plemenitih metala u drvo sa slonovačoma i ohridskim biserima. Postoje još samo dva na svetu – u Plovdivu i Solunu.

Na spratu je izložena još jedna dragocenost, kasa prvog pirotskog apotekara Karla Skacela koja, iako je napravljena početkom XX veka, još radi.

U depoima Muzeja Ponišavlja čuvaju se i drugi veoma važni eksponati iz oblasti etnologije, arheologije i istorije. Među njima je i hleb „tain“ umešen pre 103 godine, koji je vojniku Aleksi Zdravkoviću iz Pirota u Balkanskim ratovima bio amajlija koja ga je čuvala od smrti.