Tragične ljubavi Bore i Justina

bora stankovic
Poznatog književnika otac njegove ljubljene nije želeo za zeta

O životima dvojice poznatih Vranjanaca, književnika Borisava Stankovića i oca Justina Popovića, zna se puno iz njihovih zvaničnih biografija, ali retko gde se pominju njihove nesrećne ljubavi.

Možda je upravo tuga za izgubljenim ljubavima porodila Borin „žal za mladost“ i Justinovu neprevaziđenu teozofiju pravoslavlja.


Jastučnica za Boru

U posedu učiteljice u penziji Vukosave Antić iz Vranja nalazi se prelepa jastučnica, koja tiho peva svoju elegiju.

Bilo je to početkom pedesetih godina prošloga veka, bila sam devojka i živeli smo u Ulici Petog kongresa, sada Kralja Milana. U istoj ulici, u dugačkoj kući, koja ja sada poznata kao „advokatska kuća“ po načičkanim advokatskim kancelarijama duž nje, živela je gospođica Joka, od imena Jovanka. Prezimena joj se ne sećam, pamtim je kao izuzetno lepu i otmenu gospođu i tada, u njenim poznim godinama – priča osamdesetdvogodišnja Vukosava.

Priseća se da su gospođica Joka, njena družbenica Dana i popadija Maca, žena čuvenog pop-Milana Jovanovića iz susedne kuće, obično sedele na klupici ispred kuće i pažljivo posmatrale devojke stasale za udaju. Bile su, takoreći, neka vrsta „žirija“ vranjskih udavača i nema te devojke iz bolje kuće koja nije prošla njihovu „obuku“.

O gospođici Joki zna se toliko da je joj je otac bio žandarmerijski oficir, a mati upravnica Radeničke škole, koja je tada, s početka 20. veka, bila vrhunac obrazovanja za devojke iz „čorbadžijskih“ kuća.

Mene je gospođica Joka zbog nečega izdvajala od ostalih devojaka. I kada sam se isprosila za profesora Momčila Antića, ona je to saznala, i jednog dana me zaustavila. Uvela me u kuću, i to je bilo nezaboravno iskustvo. Nisam znala šta pre da odaberem od one lepote, a i nije se imalo novca, takvo je vreme bilo – priseća se Vukosava.

jastucnica Bora
Jastučnica za Boru
Kaže da je odabrala spremu za sebe, a da ju je na polasku zaustavila gospođica Joka i rekla: “Čekaj, Vukice, ovo posebno želim tebi da dam, to ti je moj dar za venčanje“.

Iz škrinje je izvadila jastučnicu – na crnom satenu, svilenim koncem u neverovatno skladnim bojama izvezen motiv – buket poljskog cveća. Nije mi odmah dala poklon, dugo je gledala u prelep rad, dok joj je u oku iskrila suza. „Ovu sam jastučnicu“, reče najzad, „izvezla za Boru Stankovića, kada smo ašikovali, i kada me on u moga oca zaprosio. Ali, bog nam ne dade… – priseća se razgovor Vukosava.

Šta se u stvari dešavalo, Vukosavi su ispričale stare Vranjanke. Bora, tada u punoj mladalačkoj snazi, na početku svog književnog puta, tokom svojih dolazaka u Vranje, zagledao se u mladu i lepu Joku, i ljubav mu je bila uzvraćena. Uskoro je i zaprosio.

Njen otac, strogi žandarmerijski oficir, nije hteo ni da čuje: „Ma šta ti je, ćerko, zar za nekakvog sirotog književnika da te dam, ono piskaralo?! Ajde da je neki trgovac, sudija, oficir, ne prečim; ali za pisca?! Ne, ne, nikako!“.

Ko je smeo da protivreči ocu u ondašnjem patrijarhalnom Vranju, netom oslobođenom od Turaka, ali koje je zadržalo taj orijentalni, despotski duh? Još pa književnik, što se onda u zatucanim malovaroškim sredinama smatralo ne kao zanimanje, nego kao porok. I tako je ljubav Bore i Joke otišla u nepovrat, i oboje su krenuli svojim trnovitim putevima.

Bora se skrasio u Beogradu, napravio blistavu književnu karijeru, oženio se Angelinim-Ginom i sa njom imao tri kćeri. Ipak, do kraja života kao da je nosio na srcu tu ranu, što se vidi iz svedočenja njegovih savremenika i prijatelja, koji ga opisuju kao ćudljivog, pa i namćorastog čoveka. Svedok njegove tužne ljubavi su, čini se, i njegova dela, prepuna melaholije, neostvarene ljubavne čežnje i žala za nečim prohujalim, što se nije ovaplotilo.

Sveti Jutin
Justin imao neostvarenu ljubav
Gospođica Joka, duboko razočarana, nikada se nije udavala. Kad su joj roditelji umrli, uzela je družbenicu, Danu iz Sobine, puku sirotinju koju je privila uz sebe, i život joj je tako prošao – u izradi neponovljivih ručnih radova, i „opravljanju“ mladih vranjskih devojaka za udaju. Umrla je sredinom pedesetih godina, grob joj se ne zna.


Blagojeva kletva

Borin nešto mlađi komšija, sada Sveti Justin Vranjski i Ćelijski, po svom blistavom teozofskom delu i svetačkom životu u hrišćansko-pravoslavnom svetu nazvan „južna zvezda pravoslavlja“, imao je slično tragično ljubavno iskustvo.

Justin je rođen i kršten kao Blagoje u svešteničkoj porodici Popović, ali mu je otac Spiridon bio samo crkvenjak. Teška materijalna situacija nije sprečila mladog Blagoja da se školuje i usavršava na najprestižnijim evropskim univerzitetima, a kao mlad se zamonašio.

O nesrećnoj ljubavi Justina, koju je crkva brižljivo prećutkivala, pričao je pokojni Jovan Avramović – Jovica Avramac, doajen vranjske advokature.

Justin, tada Blagoje, mladi bogoslov, bio je smrtno zaljubljen u moju sestru Todoru, visoku, vitku i lepu devojku. A ni Todora nije bila s raskida, tako da su počeli da se viđaju i ašikuju, da bi se na kraju u tajnosti i verili i razmenili vereničke darove. No, nije se moglo tako doveka, po Vranju se već šuškalo. Todora je najzad morala da traži odobrenje od oca da se uda za Blagoja – pričao je Jovica Avramac.

avramac
Avramac preneo priču o ljubavi njegove sestre i Justina
Kad je otac Aleksa Avramac to čuo besneo je po kući i ponovila se Borina priča, to je bio kliše u patrijarhalnom Vranju: „Zar ja, Aleksa Avramac, ćerku da dam za sirotoga popa, sina Spiridona crkvenjaka?! Celo Vranje da mi se smeje. Biraj, Todoro – evo ti sudije, trgovci, oficiri, sve ću da dam. Ali, za popa Blagoja te ne dam, makar se svet naglavačke okrenuo“!

I Todora Avramka je bila primorana da tragičnu vest dojavi Blagoju, i našli su se ispred njene kuće. Otac joj nije davao da dalje makne, u strahu da ne pobegne za Blagoja – tek to bi bila bruka, težak „rezil’k“ za celu uglednu avramsku porodicu.

Blagoje je pokušao da ubedi Todoru da se predomisli, ali ništa nije pomoglo. Vratili su jedno drugome vereničke darove, a umesto oproštaja, Blagoje je u žaru ostavljenog ljubavnika Todoru, svu u suzama, prokleo teškom kletvom.

I tako je od Blagoja postao monah Justin, a nedavno i Sveti Justin. Todora Avramka se, po očevoj želji, udala za veletrgovca i velikog vranjskog zadužbinara Jovana Jankovića Lungu. Sa njim je imala kćerku Gordanu, a tokom druge trudnoće joj je naglo pozlilo, što je i dovelo do njene prerane smrti. Kada je Justin to čuo, bio je očajan, jer je umislio da ju je to snašlo zbog njegove kletve. Nikada je nije zaboravio. 

​J​užne vesti će u narednom periodu predstaviti kvalitete i prirodne potencijale Vranja.

Tekstovi će se odnositi na pridrodne resurse uključujući hranu, životnu sredinu, tradiciju, prirodne lepote, istorijske i kulturne lokacije… Pokušaćemo da prezentujemo što više potencijala koje ovaj kraj nudi i po kojima je specifičan u Srbiji i svetu.

Ovi tekstovi su deo projekta koji je finansiran iz javnih sredstava Grada Vranja, a ima za cilj da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju doprinese većoj vidljivosti Vranja i širem informisanju javnosti o ovom kraju.

Slični tekstovi

Komentari

0

Pošalji komentar

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.

Google Play App Store
Prijavite se na naš bilten

Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.