Sokobanja u očima Ive Andrića

“Ja ne znam čega stvarno ima ovde, ali znam da da posle 15 do 20 dana boravka u Sokobanji radim celu godinu u Beogradu kao preporođen“, rekao je naš nobelovac Ivo Andrić koji, poput mnogih znamenitih umetnika, nije odoleo šarmu ovog mesta.

Svojom očaravajućom prirodom, čistim vazduhom i lekovitošću Sokobanja je privukla i nadahnula i Andrića koji je u njoj lečio svoj vid i stomačne tegobe, družio se, stvarao i uživao u zelenilu šetajući Ozrenom. Ovo mesto predstavljalo mu je pravo osveženje za duh i telo,mada je ratnim godinama tu pronalazio utočište i inspiraciju za pisanje u izolaciji.

---

Čovek iz čitanke

Andrić prvi put dolazi u Sokobanju 1942. godine kada se sklanja od nemačke policije. Tada se rađa njegovo prijateljstvo sa slikarom Dušanom Miškovićem koji je tu boravio u ilegali.

Mišković je dopisnici “Politike Ekspres“ opisao prvi susret sa piscem u dvorištu gde je bezbrižno slikao.

U trenutku kada sam završavao jesenji pejzaž, začuo sam lagane korake iza leđa. Naglo sam se okrenuo i iznenadio. „Vi ste književnik iz moje gimnazijske čitanke?“, rekao sam uzbuđeno čoveku koji je posmatrao moje platno. On se nasmeši i reče „Da, Ivo Andrić, književnik” – ispričao je slikar.

Od tada kreće njihovo drugovanje – zajedno su šetali, stvarali, krili se u pećini na Lepteriji. Mišković je naslikao nekoliko Andrićevih portreta, ali se seća i jednog piščevog uspešnog crteža tvrđave Sokograd iz ratnog perioda koji je, kako kaže, bio za pohvalu.

Andrićev sokobanjski rukopis priredio je Predrag Palavestra pod naslovom „Dnevnik- Sokobanja, leto 1942“, a te godine nastala je i beležnica „Pepita-velika-sveska“ gde je Ivo ostavio autentične zapisane misli i početke mnogih pripovedaka.

---

Vazduh najviše godio književniku

Posle boravka u ratnim godinama, Andrić naredni put dolazi u Sokobanju 1971. godine, nedugo nakon smrti svoje supruge. Kako se navodi u knjizi “O pričanju i onima koji pričaju” Tatjane Korićanac i Ljiljane Nikolić, najviše mu je ovde prijao vazduh.

Pre bi se moglo reći da je ovo mesto dobilo banjsko ime po lekovitom vazduhu nego po izvorskoj vodi. Čini mi se da ovaj vazduh najviše godi mojim bolesnim očima, plućima i srcu – objasnio je Andrić.

Sokobanja ga je, kako stoji u knjizi, podsećala na Višegrad i bila njegovo mesto oporavka, odmora i prijatne atmosfere za rad.  Voleo je staze i šumske putanje, planinske vidikovce i penjanja po Sokogradu.

Ovde u Sokobanji, gledajući ovu raskoš prirode, ovu lepotu svetlosti zemlje i neba, često me obuzme neka neobjašnjiva tuga, ali i zanos, pa sam tako opušten razmišljao kako bi bilo lepo, bar za trenutak, ponovo se vratiti romantizmu – zapisao je on.

Andrić je voleo ovu banju baš takvu divlju i neuređenu kakva je bila u njegovim očima.

Sve je u ovom kraju anonimno i onako kako je udesila priroda, a ona ovde nije bila škrta. Kad pogledam neuređenu Sokobanju i njenu okolinu, a ta neuređenost posebno prija, učini mi se da sam pogledao u dan kada je stvaran svet. Kad bi samo ovakva kakva je htela da ostane bar do moje smrti – napisao je srpski književnik.

---

Kiselo mleko iz sela Jezera sa isceliteljskim moćima

Pored glaukoma Andrić je u Sokobanji lečio i stomačne tegobe. Voleo je ukusnu i zdravu ovdašnju hranu, pa je za njega kuvarica Lenka razvijala kore za gibanicu, punila tikvice, pravila poljsku crembuš salatu ili palačinke sa crembušem, motala jagnjeću sarmu.

Poseban gušt bilo mu je ovčje kiselo mleko iz sela Jezera koje je po preporuci lekara Milenkovića uzimao za večeru. Svakog drugog dana iz sela je stizalo sveže mleko, što su majstorski spremale žene porodice Gligorijević. Bilo je blago, ali čvrsto kao sir da se moglo seći nožem i jesti viljuškom.

Nemam nikakvih tegoba. Šta li je, vazduh ili ljudi ovi, ili osoblje „Moravice“, kiselo mleko iz sela Jezera ili ovi moji lekari…ne umem da objasnim – rekao je jednom prilikom Andrić.

---

Druženja, šetnje i božuri sa Ozrena

U periodu između 1971. i 1974. godine naš nobelovac često je dolazio u Sokobanju, odsedao u hotelu “Moravica“ kako bi izbegao gužvu centra i imao lep pogled. Tada mu je direktor hotela Vasa Dučić bio desna ruka. Danas je soba u kojoj je boravio Andrić pretvorena u spomen-sobu i sa njegovim ličnim predmetima oslikava duh toga vremena.

Bio je tih nenametljiv i pažljiv gost. U jeku sezone tražio je jednokrevetnu sobu. Obično je govorio: “Sada je sezona, vi morate da zaradite” – sećanje je direktora Dučića zapisano u knjizi “O pričanju i onima koji pričaju”.

Slobodan Krstić, radnik hotela, seća se, kako se navodi u knjizi, da je Andrić ostavljao bakšiše za trud i lepo čašćavao osoblje, kao i da je umeo i ceo hotel da digne na noge i sa trubačima napravi zabavu do jutra.

Sokobanja sa Ozrenom bila je i ostala za mene predeo u koji sam često dolazio i nalazio mira i osveženja, nailazio na dobar prijem kod ljudi raznih zvanja i zanimanja, od seljaka do ugostitelja i lekara i umetnika. Dani provedeni u ovim krajevima spadaju u lepša i bolja sećanja moga života – opisao je Andrić.

(/slika7)Obilazio je Gimnaziju, biblioteku, gledao fudbalske utakmice „Ozrena“. Voleo je sva izletišta „Očno“, „Kalinovicu“, sa psom šetao do vrha „Oštre čuke“, a po sećanju Krstića, najviše je bio oduševljen božurima sa Ozrena. Retki božuri koje je Ivo zvao krvavim oduzimali su mu dah te je uživao posmatrajući ih i brao ih i poklanjao ženama svojih prijatelja.

Sve se bojim – pročuće se ovo mesto, svet će nagrnuti amo i ja ću morati da bežim odavde i da tražim neku drugu banju. A gde da nađemovakvu lepotu i mir? Samo da znate: i ovde se umire, jer se svugde na svetu mora umreti. Ali, ovde je život lepši i valjda nešto duži -zapisao je Ivo.

Ovim rečima on je možda i najbolje iskazao svoj doživljaj Sokobanje, koliko mu je značila i kakva je bila u njegovim očima.