Mnogi Vlasotinčanina od turskog doba živeli od svojih vinograda
Kao mesto boema i Vinskog bala, u kome skoro svaka kuća ima vinograd, sa klimom pogodnom za uzgajanje vinove loze i nekada najuspešnijom Vinarskom zadrugom u Jugoslaviji, Vlasotince se može smatrati varošicom u kojoj postoji “kult vina“.
I dok možda mladima sada ovo malo mesto na jugu Srbije nije asocijacija za vinogradarstvo, nekada se iz njega izvozilo vino u Evropu i Aziju, a šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka više od polovine beogradskih ugostitelja snabdevali su se dobrim vinima iz vlasotinačke zadruge.
Kako pričaju stari Vlasotinčani, ova čaršija nekada je bila puna boema, o kojima se i dan-danas ispredaju priče.
Jula 1960. godine po prvi put u Vlasotincu je održan Vinski bal. Iz Turističke organizacije Vlasotince podsećaju da su tada posetioce na gvozdenom mostu preko Vlasine dočekivale dve ogromne vinske flaše, dok su na „balski stadion“ ulazili kroz ogromnu bačvu.
Oni koji su želeli da provedu noć u manjem društvu imali su na raspolaganju posebno uređene separee u stilu koliba po vinogradima. Sedelo se kraj reke Vlasine ili na travi u okolnim vinogradima, kolibama ili u letnjoj bašti „Vlasina“. Početak Vinskog bala najavljivao se protivgradnim raketama – kažu u Turističkoj organizaciji.
Od početka se birale „boginje vina“Osim najboljeg vinara i najveselijeg gosta, na ovoj manifestaciji se bira i mis Vinskog bala koja, po tradiciji, treba da nogama izgazi grožđe, a prva vlaša vina napravljena od toga prodaje se na aukciji. Nekada je jedna flaša prodavana i za 1.000 maraka, prisećaju se stariji Vlasotinčani.
Vinski bal održan je na vinskom stadionu u kojem su proticali Grom, Plemenka, Ružica i nešto reke Vlasine. Juče je drumom iz Leskovca prošao do sad najduži karavan. Na ulazu u grad stajao je saobraćajni znak sa poništenom testijom koji je značio „zabranjena upotreba vode“ – deo teksta iz “Borbe” 1961. godine.
Ove godine je Vinski bal održan jubilarni 30. put.
Mnogi Vlasotinčani su još u tursko doba živeli od proizvodnje vina, a bilo je i nekoliko vinarskih radnji u mahali. U to vreme oni su bili glavni snabdevači grožđem u leskovačkoj kotlini.
Do 1985. godine na ovom području bila je zastupljena „domaća“ vinova loza – plovdina koja nije tražila veliku negu, a ipak davala dobre prinose, te je svako domaćinstvo imalo poneku parcelu pod vinogradom, dok su se mnoga intenzivno bavila vinogradarstvom – kaže Novica Tričković iz Zavičajnog muzeja u Vlasotincu.
Porodice se iz generacije u generaciju bavile vinogaradstvomNedugo posle oslobođenja od Turaka, vinogradari u Vlasotincu odlučuju se da se udruže, te je tako 1922. godine osnovana Vinarsko-vinogradarska zadruga, a potom i udruženje vinogradara.
U ovoj zadruzi proizvodila su se vina „plamenka“, „ružica“, „grom“, „biserka“ i druga. Bila su tražena na tržištu jer su bila po ukusu mnogih meraklija – objašnjava Tričković.
Vino „Grom“ pio je i Šurda u TV seriji „Vruć vetar“Zadruga u Vlasotincu bila je spefična po tome što je, za razliku od ostalih u Srbiji, poslovala po principu „otvorenog računa“, odnosno zadrugar je predavao grožđe bez znanja otkupne cene, a plaćalo bi mu se kada se proda poslednja flaša iz te berbe.
Period procvata
Vinarska zadruga i vinogradarstvo u Vlasotincu i okolini doživeli su, kako objašnjava Tričković, ekspanziju u periodu od 1960. do 1975. godine.
Godine 1968. u vlasotinačkom vinogorju je postignuta rekordna berba od oko 1.200 vagona grožđa. Krajnjim naporima prihvaćeno je oko 800, dok je jedan deo prihvaćen u Kopašnici kod Grdelice i smešten u plivačkom bazenu dečijeg letovališta. Grožđe je smešteno i u podrum ugostiteljskog preduzeća „Balkan“ u Leskovcu i jednoj cisterni niške pivare – kaže Tričković.
I dok je u periodu procvata u vlasotinačkom vinogorju bilo 2.000 hektara pod vinovom lozom, sada je pod vinogradima u ovom kraju tek oko 250 hektara.
Predsednik Udruženja vinogradara i voćara Vlasotince Božidar Kocić kaže da vreme i zakoni nisu išli na ruku vlasotinačkim vinogradarima koji su mali proizvođači.
Svi vinogradari su bili vezani za društvenu vinariju i sav tržni višak grožđa su tamo plasirali. Sve je to funkcionisalo do 2000. godine kada vinarija staje i odlazi u stečaj – objašnjava Kocić.
Prema njegovim procenama, skoro svako domaćinstvo u Vlasotincu i okolini ima u proseku od 10 do 20 ari zemljišta pod vinovom lozom, dok nekoliko njih ima oko jedan hektar pod vinogradima.
Problem je i što je sada vreme „kabernizacije“, odnosno popularnosti kabernea i sovinjona kao sorti. S druge strane, u ovom vinogorju prisutan je stari sortiment sa župljankom, prokupcem, smederevkom i plovdinom koji se trenutno loše kotiraju i niko neće da ih kupi – kaže Kocić.
Vinski bal održava se kraj keja na VlasiniNapominje da je potrebno puno truda da se ponovo vrati stara slava vinu iz Vlasotinca koje, kaže on, ima puno potencijala zbog klime i zemljišta u ovom području.
Plašim se samo da Vlasotince kao mesto vina ne ostane u istoriji. Ima uslova da to zaživi, da se ljudi udružuju, valjda ćemo dočekati da ovo vinogorje oživi – nada se Kocić.
užne vesti kroz seriju tekstova predstavljaju kvalitete i prirodne potencijale Vlasotinca.
Tekstovi će se odnositi na prirodne resurse uključujući hranu, životnu sredinu, tradiciju, zanimljive običaje i značajne ličnosti, prirodne lepote, istorijske i kulturne lokacije… Pokušaćemo da prezentujemo što više potencijala koje ovaj kraj nudi i po kojima je specifičan u Srbiji i svetu.
Ovi tekstovi su deo projekta “Vlasotince u srcu prirode” koji je finansiran budžeta Vlasotinca, a ima za cilj da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju doprinese većoj vidljivosti Vlasotinca i širem informisanju javnosti o ovom kraju.
Vlasotince je jedino mesto u Srbiji, pa možda i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, u kome se žitelji međusobno ne dele na „građane“ i „seljake“. Jednostavno rečeno, u Vlasotincu pretežno živi gospoda!
Znam dobro o čemu govorim, jer danas u mom Leskovcu, najviđeniji ljudi su najčešće prva urbana generacija u svojim porodicama.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Vlasotince je jedino mesto u Srbiji, pa možda i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, u kome se žitelji međusobno ne dele na „građane“ i „seljake“. Jednostavno rečeno, u Vlasotincu pretežno živi gospoda!
Znam dobro o čemu govorim, jer danas u mom Leskovcu, najviđeniji ljudi su najčešće prva urbana generacija u svojim porodicama.
Vlasotince je divna varoš na jugu Srbije.