Kad je srpsko-turska granica bila između Svrljiga i Niša

Gotovo 45 godina granica između Srbije i Turske nalazila se između oslobođenog Svrljiga i niškog pašaluka, na prevoju Gramada koji i danas označava granicu ova dva mesta.

Nakon priključenja 6 nahija, među kojima i svrljiške, Kneževini Srbiji, na šta se Turska pravno obavezala hatišerifom 1830. godine, Osmanlije su uporno odbijale da i realno predaju teritorije, već su povećavali poreze I činili teške zulume.

Svrljižani su samo čekali znak kneza Miloša da se konačno pripoje Srbiji, a glavni Milošev poverenik u Svrljigu bio je Radojko Tričković Sajtar, odvažni hajduk iz Prekonoge.

Odobrenje kneza dobio je 26. aprila 1833. godine kada je pobunio ceo “vilajet svrljiški”, pa je sa uspehom sprovedena hajka na sve subaše iz svrljiških sela, a 28. aprila jedna grupa ustanika krenula je da oslobodi Gurgusovac (Knjaževac) i izbavi zarobljene kmetove, a druga polovina uputila se da zaposedne Gramadu i preseče između Gurgusovca i Niša.

Za sve vreme trajanja ustanka, Svrljig je bio jaka vojna baza sa 300 vojnika sastavljena od ljudstva Svrljiške kapetanije pod komandom Jovana Boškovića. Svrljigu je po oslobođenju 1833. godine tada dodato i selo Popšica, a sedište sreza koji je tada imao 47 sela (danas 38) bilo je u Niševcu.

U knjizi Svrljig i okolina nalazimo podatak da je u Svrljigu postavljena granična straža, a da je 1936. godine u tom srezu bilo 10 karaula.

Pogranični sukobi sa Turcima

Nakon razgraničenja 1833. godine, dotle bogat vinogradima, svrljiški srez izgubio je preko 15.000 čokota koji su ostali na teritoriji niškog pašaluka. Oko 1836. Svrljižani su nagrnuli na Timočku kapetaniju da zauzmu napuštenu zemlju i nadoknade gubitke, zbog čega je dolazilo do sukoba sa starosedeocima.

Sam položaj Svrljiga koji je svojim planinskim vencem bio na granici prema Turskoj, odnosno ka niškom pašaluku, uticao je i na pogranični spor kod sela Periša 1834. godine.

Naime, pirotski buljukbaša Alim je sa svojom vojskom i seljacima iz Vitanovca porušio granične humke, razvalio ograde na srpskoj teritoriji u svrljiškom srezu i u dubini od 200 metara od granice sa stokom uništio svu zasađenu pšenicu.

Svrljižani, preki po naravi, znali su da uzrok upadu stoji u, pre razgraničenja, zajedničkom pojilu za stoku iz susednih sela Periša i Vitanovca koje je realno bilo na teritoriji Turske. Ipak, Svrljižani su turskim podanicima zabranili da tu poje stoku, dok je na drugoj strani, stanovništvu 5 svrljiških sela čiji su vinogradi ostali u Turskoj, bio neometan rad u njima, pa je u tom sukobu Svrljižana i Turaka morao da interveniše i sam knez Miloš koji je u 2 navrata dolazio u Periš na granicu sa Turskom.

Kako bi izbegao ovakve sukobe, Miloš je nastojao da se ovakva imanja sa jedne i druge strane granice, trampe ili otkupe, međutim, i posle njegove intervencije, a podržavajući deo pobunjenog naroda u niškom pašaluku, Svrljižani su često dolazili u sukobe sa Turcima na granici.

Svrljiške vojvode isticale se u borbama uz Karađorđa, Hajduk Veljka i kneza Miloša

Najpoznatiji svrljiški vođa je svakako Krsta Popović iz Šljivovika koga je Hajduk Veljko u Niševcu proglasio za bimbašu i starešinu svrljiške kneževine 1807. godine, a za ratne zasluge Karađorđe ga proglašava za Vojvodu svrljiškog.

Krsta Popović, kome turska vojska nije mogla ništa, biva, na prevaru, od svojih saboraca ubijen.

I danas jedna od ulica u naselju Lukavica, u kome se većinsko stanovništvo doselilo iz Šljivovika, nosi njegovo ime.

Pored vojvode Krste, po junaštvu je bio poznat i Radojko Tričković Sajtar iz Prekonoge koji je 1833. godine digao ovaj kraj na bunu i proterao Turke preko Gramade, a odmah sutradan je krenuo na Gurgusovac (Knjaževac) da protera tursku posadu i uslobodi utamničene kmetove.

Istorijski zapisi kazuju da je Miloš ponudio kapetanstvo Sajtaru, ali da je on ovu ponudu odbio.

Knez Miloš potom Sajtara postavlja za buljukbašu na Gramadi, gde je ovaj tu ostao do smrti, čuvajući granicu od Turaka.

Sajtaru je postavljen spomenik na ulazu u Svrljig iz pravca Niša.