Apostolov: Funkcioneri ne shvataju suštinu transparentnosti

Kako žive i rade novinari u Makedoniji? Sa kojim se izazovima susreću i koliko su funkcioneri spremni na saradnju, govorio je Vlado Apostolov, novinar iz Makedonije.

1. U koliko medija si radio do sada?

Prvo iskustvo sa novinarstvom mi je bilo u Dnevniku. Bio sam deo jedne generacije koja je nezamisliva u poređenju sa današnjom, kada je u pitanju kapacitet novinara. Tamo je bio još Branko Geroski. Katerina Blaževska bila je glavni urednik. Sašo Kokalonov je radio tamo. Bila je to ozbiljna ekipa i velika redakcija, nezamisliva u današnjim danima.
Nakon toga sam radio u Špicu. Onda smo sa urednikom Geroskim i još nekoliko novinara stvorili nedeljnik “Sega”. To je funkcionisalo oko godinu, godinu i po dana. Veoma kratko sam radio u “Vremenu”, nekoliko meseci najviše, a nakon toga u Fokusu, gde sam se zadržao oko četiri, pet godina. Potom sam radio na portalu Nova TV i sada sam već dve i po godine u BIRN-u.

Uglavnom, sve su to pisani mediji. Ja najčešće pišem tekstove, ne radim video priloge, to nikad nije bila moja specijalnost. Uvek je u pitanju tekst. Nekad ga objavim u novinama, nekad na portalima.

2. Koji su razlozi zbog kojih bi napustio medij u kom radiš?

Ako govorimo o ekonomskim razlozima, to bi sigurno bilo onda kada ne dobijam platu, ili imam veoma malu platu, ili recimo dobijem neku drugu ponudu. Verovatno bi mi bio problem kada bi od mene tražili da pišem tekstove za koje nisam ubeđen da su od javnog interesa. Ili kada bih morao da pišem tekstove koji su nečiji biznis ili politički interes. Ako mi neko nametne neki tekst, tada bih definitivno napustio. Razlog bi mogao biti i taj ako smatram da medij za koji radim, radi neprofesionalno čime bi se smanjili i moji standardi rada. U glavnom zbog toga, ne vidim neki drugi razlog osim ova dva. Dakle, ekonomski ili da budem izložen da radim neprofesionalno.

3. Da li si se u nekom trenutku suočio sa nekakvim problemom u novinarstvu zbog koga si pomislio da odustaneš od profesije?

Ne bih rekao da je u pitanju problem, koliko pomisao da odustanem od profesije. To je samo kratka pomisao, a ne neko duže razmišljanje. Ali to je obično u onim momentima kada ne vidiš rezultate toga što radiš. Često, na primer, kada napraviš neku istraživačku priču, kada otvoriš neko pitanje od ozbiljnog javnog interesa, to ne dobija dovoljan publicitet ili ljudi pogrešno razumeju. Uložiš puno truda, a nisi uspeo da dopreš do publike koja treba da odreaguje da bi se nešto promenilo. E u takvom momentu sam razmišljao da nema poente ovo što radimo. Ne pada mi na pamet neki drugi razlog, nije bilo nekih jakih pritisaka zbog kojih sam se uplašio, pa da kažem “zbog bezbednosti ne bih da radim više ovo.” Ispada ponekad da radiš za džabe. Osim plate koje dobiješ, nemaš nikakvu korist od toga što radiš, i to ugavnom bude razlog pomisli da odustanem.

4. Ko je bio najveći rizik sa kojim si se suočio istražujuci neku temu?

Oduvek je bio problem da se dođe do oficijalnih dokumenata i da se dođe do oficijalne izjave. Često ti završiš posao, uložiš maksimalan trud, tražiš ljude koji su odgovorni za neki problem i oni te diskredituju ne obraćajući pažnju na tebe. Pomnože te sa nulom. Tvoj tekst tako gubi važnost. I to je uvek problem. Suočavaš se sa rizikom da uđeš u spekulacije, kad nemaš dovoljno informacija, otvaraš neka pitanja. To je klizav teren, trudim se da ga izbegavam. To je ozbiljan problem. Kada upadneš u spekulacije, sutradan bi mogao da dobiješ tužbu zbog toga što si postavio sugestivno pitanje na koje nikada nećeš da dobiješ odgovor. Mogu i da ti se smeju na društvenim mrežama zbog nečega što si pogrešio. Mi kao novinari radimo sve i svašta i ne možemo uvek da znamo sve za svaku temu. Još je strašnije što često nemamo vremena da to istražimo i kada ne možemo da dobijemo drugu stranu i kada te namerno ignoriše, suočen si ponekad i sa tim da nekad napraviš lapsus koji bi mogao da te košta kredibiliteta kao novinara i to je frustrirajuće.

5. Da li si ikada bio tužen zbog napisanog teksta?

Dva puta i to dva puta zbog prenesene izjave. Sad, ni to nije neka odbrana, ne možes ipak da preneseš bilo kakvu izjavu. To mi je svakako jasno. Ali u ta dva slučaja, bili su to funkcioneri. I oba ta slučaja bila su povezana sa njihovim poslom i sa njihovom moći. Ja nisam uspeo, ni pre teksta, ni posle teksta, ni na sudu da objasnim istinu. Ja sam tada napisao jednu verziju priče. Nemam razlog da krijem, Ljubisav Ivanov Zingo me je tužio, kao i šef tajne policije, Sašo Mijalkov. Te dve priče su se ticale ljudi koji su smatrali da su im pomenuti naneli štetu koristivši svoju moć. Ta dva procesa su se nekako završila, ali mi nismo dobili njihovu stranu priče. Oni su se pred sudom samo žalili da nije istina i da im je narušen ugled. Ni mi kao novinari niti javnost, nismo dobili celu priču. Ako nije tako, kako je?

6. Pri istraživanju koje teme si se suočio sa najvećim problemom netransparentnosti institucije?

Sad je aktuelno, Drisla na primer.

Sa kolegama smo zajedno radili tu priču. Priča je o stranom investitoru koji obećava da će uložiti ne znam koliko para, a za uzvrat treba da dobije 80 odsto od profita tog javnog preduzeća. Mi nismo mogli, čak ni do dan danas nismo dobili informaciju koliko su oni uložili i koliki profit su uzeli. Takav sličan problem smo imali i sa dobijanjem informacije koliko je para dato za vladine reklame. Čak su imali i neka smešna opravdanja. Nekim mojim kolegama, Ministarstvo finansija je dalo objašnjenje da je to državna tajna, u smislu da bi bila nekakva šteta ako bi se objavili ti podaci. Navodno su radili nekakav tekst štetnosti, da li je veća štetnost da se objavi informacija ili ne. I oni su, ne znam po kojoj logici zaključili da ta informacija koliko Vlada troši za reklame treba da ostane tajna. Neke takve nebulozne odgovore smo dobijali.

To se dešavalo i kada je BIRN pravio bazu za Skoplje 2014. To se dešavalo i kada smo tražili ugovore između institucija koje su gradile i firmi. Isto se dešavalo i sa bazom za strane investicije gde su dve, tri odgovorne institucije izbegavale da komuniciraju sa nama. I poslednje, čak oko 10-15% gradonačelnika nam je odgovorilo, kada smo tražili poslednju bazu, šta je sve urađeno u opštinama. Bukvalno je to kao neka bolest. Jednostavno imaju odbojnost prema tome. Ne shvataju suštinu transparentnosti i zašto neko treba da bude transparentan. Ja sam se lično čuo sa više od deset gradonačelnika. Bukvalno kao neka bolest je to, imaju odbivnost, ne shvataju sustinu transparentnosti I zasto neko treba da bude transparentan. Ja sam se lično čuo sa više od deset gradonačelnika sa koji sam razmenio e-mailove. Obećali su mi odgovore, ali ih nisam dobio do dan danas. Sad ima najava i obećanja da će to da se menja. Kako i u kojoj meri će to biti, videćemo.