„Održivost medija“ u Srbiji – najgora u Evropi

Već četvrtu godinu zaredom je IREX Indeks održivosti medija u Srbiji niži od onog iz 2000. godine, koji se smatrao najgorim. Ipak, pad u poslednjih godinu dana je najdrastičniji do sada. Po trenutnom stanju održivosti medija, među zemljama gde se to meri, iza Srbije su u Evropi i Evroaziji još jedino Turkmenistan, Uzbekistan, Azerbejdžan i Kazahstan.

Sa indeksom održivosti medija od svega 1,46 (na skali od 0 do 4), Srbija je na dnu evropskih zemalja, a ocene su sve gore.

Samo u poslednjih godinu dana Srbija je po IREX Indeksu zabeležila pad za bezmalo 20 posto.

Situacija je najalarmantnija u kategoriji „Profesionalno novinarstvo“, gde je ocena tek nešto veća od 1, a nije mnogo bolja ni u „Slobodi govora“ (1,59) i „Raznovrsnosti izvora informacija“ (1,47).

To je najvećim delom posledica ekonomskih i političkih pritisaka na medije, složili su se učesnici ekspetrskog tima, koji je ocenjivao 40 indikatora.

I pored „novog“ Zakona o javnom informisanju, koji od 2015. godine predviđa takozvano sufinansiranje javnog interesa u javnom informisanju, kojim je trebalo da bude sprečeno da novcem iz javnih budžeta vlast kupuje lojalnost medija, situacija je u praksi sasvim drugačija.

Projektno sufinansiranje, namenjeno povećanju proizvodnje objektivnih sadržaja i priča kojima se brani javni interes, zapravo je pretvoreno u klijentelistički-medijski sistem – navodi se u izveštaju.

Jedan od zaključaka profesorke beogradskog Fakulteta političkih nauka Snježane Milivojević je da je uloga novinara i medija u srpskom društvu danas „kompromitovana“.

Novinarski standardi su kompromitovani, a mediji su politički instrumenti. Novinarstvo je u službi političkih i komercijalnih interesa – citat je iz izveštaja.

Analizirajući dugotrajno kretanje tih parametara od 2000. godine naovamo, koordinator istraživanja Goran Cetinić kaže da se sa sigurnošću može uočiti jasan trend.

Karakteristično je da je medijski sektor Srbije lošije ocenjen sada nego što je bio uprvoj godini merenja, kada ga je karakterisalo nedirnuto nasleđe Miloševićevog perioda. Uzlet u demokratizaciji i liberalizaciji medijskog sektora usledio je u naredne tri godine, da bi posle 2004. ne slučajno u korelaciji s ubistvom i posledicama ubistva Đinđića, ocene stalno stagnirale ili opadale iz godine u godinu, do rekordnog pada u 2017, u kojoj su sve ocene osim jedne drastično niže nego u Miloševićevo vreme – kaže Cetinić.

Cetinić naglašava da je reč o analizi koja se po identičnoj metodologiji sprovodi širom sveta i da upravo to čini pouzdanim poređenje među različitim zemljama.

Inače, ukupna ocena Indeksa održivosti medija se donosi na osnovu pet kriterijuma – slobode govora, profesionalnog novinarstva, pluralizma izvora informacija, poslovanja i institucija podrške, a u svim kategorijama je stanje sve lošije. Kako se navodi na samom početku izveštaja, 2017. godina je bila „najgora u skorijem sećanju za srpske medije“.

---

Cenzura i autocenzura kao svakodnevica

Ekonomski i politički pritisci na medije, piše u izveštaju, direktno se odražavaju i na rad samih novinara i urednika. Zbog toga i oni sami odlučuju da mnoge teme ne obrade.

To direktno dovodi do urušavanja profesionalnih standarda.

Zbog straha da izgube posao, novinari napuštaju profesionalne vrednosti. Pristaju na autocenzuru i paze koje teme pokrivaju da bi izbegli konflikt sa vlastima ili urednicima. Značajan broj važnih tema nikada nije na dnevnom redu, dok dominiraju one koje služe interesima raznih centara moći – piše u izveštaju.

Inače, Indeks održivosti medija se određuje u preko 80 zemalja sveta, po identičnoj metodologiji. Ipak, ovom analizom nisu obuhvaćene pojedine države u kojima je, po ocenama brojnih međunarodnih organizacija, naročito u poslednjih nekoliko godina očit drastičan pad medijskih sloboda – poput Turske, Mađarske, Malte i Slovačke.