Profesorsko-boemski život Stevana Sremca završio se u Sokobanji

Dnevna soba bila mu je kafana. Zvali su ga srpski Čehov. Bio je profesor, učesnik ratova i vatreni liberal. Stevana Sremca opisivali su i kao usamljenog, povučenog i preosetljivog čoveka, a kažu i da je bio šarmantan i “vazda čist”. Nije voleo lekare, ali je na njihovu preporuku otišao na lečenje u Sokobanju, gde je i preminuo 12. avgusta 1906. godine, a preko puta kuće u kojoj je proveo poslednje dane postavljena mu je bista.

Profesorsko-boemski život vodio je srpski Čehov i jedan od najznačajnijih srpskih književnika Stevan Sremac, koji nije imao ženu ni decu, ali ni svoj dom, kako je opisao u „Srpskom nasleđu“ Simo Živković.

Sremac je počeo da piše tek u 33. godini, a zanimljivo je da je iz predmeta „pripovedanje“ imao četvorku. Bio je profesor u Nišu, Pirotu i Beogradu, a učestvovao je u srpsko-turskim ratovima 1877. godine kao dobrovoljac. Voleo je politiku i bio je vatreni liberal.

Mrzeo je uštogljena društva, bon-ton, laskanje i lažnu finoću. Sremac je bio izuzetno obrazovan čovek i profesor. Odrastao je pored ujaka, Jovana Đorđevića, koji je bio ćutljiv i zakopčan i više se družio sa knjigama nego ljudima. Neke od tih osobina preneo je na mladog Sremca – pisao je Živković.

Bio je šarmantan čovek, „vazda čist“ – pazio je na odelo, na kroj, kravatu je nosio meku, svilenu, lepršavu, kao i šešir koji mu je uvek bio nakrivljen na stranu, a cipele „na šiljak“. Gotovo ništa se nije znalo o njegovom ljubavnom životu, ali kažu da nije bio ženomrzac, već esteta i narcis, te da je zato i ostao sam.

Srpski pisci prošloga veka, uglavnom su bili boemi. Sremac je tu išao nekom srednjom linijom i uspeo je da nekako uskladi profesuru i boemiju – dodaje.

Za njega ističu da je bio beskrajno duhovit, kao i da nije voleo da radi prepodne, jer je voleo noćni život. Iza sebe je ostavio neprocenjiva književna dela, a uglavnom je koristio istinite anegdote od kojih je pravio pripovetke.

Kažu i da je malo putovao, video je samo Beograd, Niš, Pirot i Sokobanju, a posetio je i Novi Sad, Karlovce, Beč, Mostar i Dubrovnik.

Otišao u Sokobanju da se leči i tamo se razboleo

Simo Živković je pisao da Sremac “nije držao do lekara”. 1903. je ipak na njihovu preporuku počeo da dolazi u Sokobanju, u kojoj mu je prijao vazduh i hrana.

Prema zapisima iz tog perioda, Sremac je bio najviđeniji gost ovog lečilišta. U Sokobanji je tih godina živeo kod sveštenika Živka Jovanovića. Poznavao je sva izletišta, a voleo je kafanu i često je u njoj sedeo do zore.

Šta ću ja tako rano kući i onako me ne čeka žena – govorio bi Sremac u kafani.

Kako je zapisao Živković, Sremac je kao gimnazijski profesor izabran u Akademiju nauka, koja je u to vreme odbila da primi dva vladara, te je tada članstvo bilo još izuzetnije. Otišao je u Sokobanju kako bi spremio besedu, ali se tamo razboleo, a prema zapisima Živkovića, svom prijatelju Miloradu Pavloviću kod koga je bio podstanar pisao je o tome krajem jula 1906. godine.

Poštovani gazda Mile, osećam se jako grozničav što će me naterati da se uskoro vratim, jer mi nije dobro. Ne puštaj nikog u moju sobu, pa ni mačku. Što se tiče kirije: kada vlast meni kapom, ja ću tebi šakom – zabeležio je Živković.

Ponovo mu je Sremac pisao 4. avgusta, a kako je opisao Živković, u novom pismu bilo je i „dramskog naboja“.

Dragi Mile moj, ne srdi se što se nisam prvo tebi pismeno javljao. Ni brat Joci nisam, nego je on čuo i došao. Sad složno s njim i Ševićem pomozite dok ne bude dockan. Pozdrav od tvog Steve – svedoči Živković.

Vojvođanin je preminuo u Sokobanji u 51. godini života, a a postoje dve verzije priče o tome kako se razboleo.

Jovan Skerlić je na sahrani rekao da je Sremac umro od našeg murdarluka – reč je turcizam ili persijanizam i moglo bi se metaforično prevesti kao jadna higijena – piše Živković.

Drugu stranu priče i detalje o njegovoj smrti ispričao je hrvatski pisac Anton Gustav Matoš – “sanitarni uređaji su bili tako jadni da je Sremac koristeći ih otrovao krv, a od te infekcije mu nije bilo spasa”.

„Lečio se uveče rakijom“

Živković piše da je list “Pravda” 3. avgusta objavio da je Sremac teško oboleo u Sokobanji, a da je sam rekao da je nazebao, jer su sokobanjske večeri hladne i da se lečio uveče rakijom u kafani.

Sremčev brat Jovan i bivši ministar prosvete Pavle Marinković, njegov prijatelj i urednik lista, posetili su ga kada je bolest uzela maha i o tome poslali izveštaj.

Sremca sam zatekao jako bolesnog, već 11 dana leži. Crveni vetar je prešao u trbušnu duplju, ali se proces čišćenja pravilno razvija. Puls normalan. Temperatura 37 stepeni Celzijusa, jedino mu dosađuje neprekidno štucanje. Raspoložen je i hrabar i kaže: „Neko se opoganio pa sad ja ispaštam.“ Ne jede i ne pije ništa. Nada se u svoj jak organizam i da će kroz 4-5 dana biti prenet u Beograd – piše Živković.

Ipak, sutradan bivši ministar prosvete javlja da se bolest znatno pogoršala i da štucanje ne prestaje. Kazao je da Sremac ne jede i ne pije ništa i da povraća čistu vodu – iznuren je, fizički se promenio, a kada mu je ubrizgan morfijum rekao je „Ne pomaže mi ni da progutam i tri Indijanca“. Ponovo su ga pregledali lekari, ali je bilo sve manje nade da će preživeti.

Preminuo je 12. avgusta, a njegov brat je u telegramu Novinarskom udruženju u Beogradu napisao:

Moj brat Stevan danas u 4 sata ispustio je svoju plemenitu dušu. Pogreb će biti u utorak pre podne. Telo biće preneto u Beograd i biće sahranjeno u porodičnoj grobnici sa pokojnim ujakom Jovanom Đorđevićem – zapisao je Živković.

Svedočenja kažu da su Sokobanjci i turisti koji su u to vreme boravili u ovom lečilištu teško podneli Sremčevu smrt, kao i da je „njegov ispraćaj na večni počinak“ bio nezapamćeno velika povorka u Sokobanji.

U Dragovićevoj ulici u ovoj banji podignuta mu je bista, preko puta kuće u kojoj je proveo svoje poslednje dane, a u kojoj su danas apartmani koji nose njegovo ime.