I 2 godine od najave o izmeštanju lokomotiva eksponat i dalje propada u dvorištu MIN-a

Brzovozna parna lokomotiva, muzejski raritet za koji su nadležni još pre dve godine najavljivali da će biti izmešten i zaštićen od propadanja i dalje je u dvorištu nekadašnje niške Mašinske industrije, ali izgleda sve gore. Zapravo se od šiblja u koje je urasla jedva i vidi. Uklopila se u sliku polomljenih prozora, oronulih fasada i smeća, ali nekadašnji radnici kažu da to ne može obrisati sećanja na vremena kada su upravo tu i zarađivali za život i na neki način živeli.

Dok sve odaje utisak da je u pogonu 1 MIN-a, blizu Železničke stanice, smena tek završena i da su radnici tek otišli, staze su obrasle u korov i rastinje, fasade se rone, prozori su polomljeni i umesto zvuka mašina tiho je i pusto.

Limene tablice poput onih sa natpisima za biblioteku, dežurnog električara i bravarsku radionicu ispucale su i zarđale, ali i dalje su iznad ulaza u zgrade, hale i magacine, čija vrata stoje otvorena.

U dvorištu je i brzovozna parna lokomotiva, koja predstavlja raritet i muzejski eksponat, ali koja već dugo propada.

Kako su ranije tvrdili iz Železnica Srbije, parnjača je izuzeta iz stečajnih postupaka i neće biti prodata, biće premeštena negde gde neće propadati, ali je još na istom mestu.

Prolaznici koji su se uputili ka nedavno otvorenoj prodavnici u sklopu kompleksa prisećaju se vremena kada je u MIN-u hiljade ljudi zarađivalo za život i kažu da svaki Nišlija danas zna makar nekoliko tamošnjih bivših radnika.

Među njima je i Dragana Stanojević, koja je desetak godina radila u projektnom birou MIN-a kao mašinski inženjer, na projektovanju sistema za vodu, a radila je i u komercijali, išla na teren i procenjivala šta treba raditi.

Kaže da su radili punom parom, i duže od osam sati kada je trebalo, ali kvalitetno, tako da svako na kraju radnog dana bude zadovoljan i urađenim poslom i platom.

To su bili uslovi rada dostojni čoveka. Radilo se i duže kada je bilo puno posla, ali je sve to bilo plaćeno, a vikend je uglavnom bio slobodan – počinje Stanojević priču.

Bila je tu biblioteka, kao i zdravstvena stanica, cvećara i muzej, a Stanojević navodi da je radnicima bila plaćena i rekreacija na planini sedam dana godišnje, kao i da su mogli besplatno da koriste bazene u Čairu i Niškoj Banji.

Ni traga od toga, kaže, ne vidi danas i dodaje da su ljudi “osuđeni” na rad u nekoj od fabrika u kojima su uslovi rada loši, te da mnogi mladi ne znaju da su postojale bolje prilike koje su uništene.

Svi ti sadržaji su jako važni, a danas imamo Juru, Leoni, gde se radi od jutra do sutra bez slobodnog dana, bez takvih sadržaja, za minimalac – objašnjava Stanojević.

Ističe da je i njen otac radio u MIN-u i priseća se njegovih priča o velikim poslovima sa inostranstvom.

Tata mi je pričao o poslovima vezanim za Irak, Iran i druge zemlje i njihove pogone za navodnjavanje i sve što se tiče mašinske industrije.Sarađivali smo i sa Nemcima, krenulo je da se radi sa računarima i glavni partner nam je bila nemačka firma. Slali su nekog da nadgleda proizvodnju – kaže Stanojević.

Dragan Jablanović je decenijama radio u Mašinskoj kao projektant i kaže da to vreme pamti po životnim radostima kakve danas ne može da nađe nigde.

Bilo je pravih majstora, kulturnih. Kada smo dolazili na posao svako je na kapiji u nekim situacijama morao da pokaže fabričku propusnicu. Dešavalo se da tehnički direktor ne može da uđe jer je zaboravio – seća se Jablanović.

Prema njegovim rečima, dan je prolazio u radu, ali bilo je i šala, proslava rođendana i prinova.

Malo smo cvokotali dok se prostorije zagreju i dok se izluftiraju, ali radilo se. Bilo je onih koji su dolazili u 6 ujutru, pre radnog vremena, jer su tada imali prevoz, a nisu imali gde – navodi Jablanović.

Podsetimo, imovina MIN-a prodata je pre dve godine za oko 10 miliona dinara firmi iz sela Veliki Krčimir kraj Gadžinog Hana, a pre nekoliko dana “Lovo prometu” je prodata i zgrada MIN Instituta po četiri puta manjoj ceni od procenjene.