Rođendan 63. padobranske brigade – hrabrost nije biti bez straha

Prvi padobranski bataljon koji je formiran u vojnoj bazi kraj Barija, u Italiji, osnovan je 14. oktobra 1944, baš na dan kada je Niš oslobođen od fašizma. Iako se vojna padobranska tradicija u Srbiji baštini od predratnih godina, osnivanje bataljona uz pomoć savezničkih snaga, uzima se i za datum koji naslednica 63. padobranska brigada slavi kao svoj rođendan.

Zbog potreba da se formira jedinica koja služi obavljanju poslova visokog rizika u vojsci, bataljon je rastao i menjao se.

U doba Hladnog rata, Jugoslavija je nalazila svoj put na globalnoj mapi, između ostalog ulažući u vojsku. Iz bataljona je, zbog potrebe prikupljanja obaveštajnih podataka i izvođenja operacija u strategijskoj dubini protivnika, izrasla sada već nadaleko čuvena 63. padobranska brigada.

Najpre u Novom Sadu i Šapcu, 63. padobranska je pedesetih godina formirana, pa rasformirana, a potom se u decembru 1967. ponovo sastala i trajno vezala za Niš, u kome se prethodno nalazio Padobranski nastavni centar.

Izviđačke i diverzantske obuke koje su se vršile u Nišu, od 1967. godine, promenile su tok vojnog padobranstva.

A Niš, tada poznat po industriji, na mapi sveta postao je prepoznatljiv i zbog ljudi koji svoju slobodu mere među oblacima.

---

Hrabrost, ludost ili beskrajna ljubav?

Često se u šali kaže da su padobranci u najmanju ruku čudni, zato što skaču iz ispravnog aviona. Ovaj adrenalinski sport koji je, kada je reč o vojsci, prerastao u disciplinu, oduvek je razlikovao pripadnike brigade od ostalih vojnika. Reklo bi se, zbog posebne hrabrosti i bratstva koje neguju, pripadnici brigade već decenijama doprinose epitetu – elitni.

Mirko Đorđević, lekar, odlikovani potpukovnik, nekadašnji instruktor 63. padobranske brigade i čovek koji ima evidentirana 12.524 skoka, svedoči o svojim danima u brigadi.

Govori da je počeo veoma rano da skače, a da je pre brigade za 10 godina imao oko 500 skokova. U brigadi se taj broj skokova znatno povećao, pa je godišnje skakao i 200 puta.

Hrabrost nije biti bez straha, već imati oprez i proceniti situaciju. Ja svojim padobrancima uvek savetujem da se nagode sa strahom. Da vide od čega se to plaše. Mnogo je bolje da nekad ostaneš na zemlji i žališ što nisi na nebu, nego da ti se u vazduhu zbog loše procene desi da zažališ što nisi na zemlji – govori čovek koji je padobranstvo u brigadi od 1997. zamenio radom sa padobrancima u Americi.

Kao šef instruktora u padobranskoj školi u Kaliforniji, Đorđević je nastavio da se bavi padobranstvom, i u 20 godina američkog života godišnje imao i po 600 skokova.

Pravog straha posle tolikog broja skokova nema. Važno je da padobranac sluša sebe i kako se oseća. Posle toliko godina, skokovi dođu kao vožnja autom. Uvek postoji oprez kada naleti pešak, kao i reakcija na okolnost u kojoj se nađemo – govori Đorđević.

---

Čojstvo, junaštvo i dve zakletve

Čast da se bude pripadnik 63. brigade nije nastala preko noći, već se dugo gajila. Malo je jedinica u savremenoj vojsci koja je toliko ulagala u povezanost svojih članova. Iako je prilikom prijema u vojsku zakletva svečana obaveza, padobranci su osmislili i drugu zakletvu.

„Za otadžbinu! Za druga! Za pušku, Za vojničku i ratničku čast! Padobranci 63. padobranske brigade – rade!“ jedinstvena je zakletva pripadnika elitne brigade Vojske Srbije koju je u vreme raspada Jugoslavije, tokom rata u Sloveniji, osmislio upravo Mirko Đorđević.

O ovoj jedinici pisano je i u monografiji „Vojnici sa dve zakletve.“ Kako svedoči Đorđević, zakletva je opstala više od 30 godina jer je njena filozofija duboko utkana u čovekovo biće skoro 10.000 godina.

Oficiri koji su u mirnodopskim uslovima bili politički komesari su, kada su počeli ratni sukobi, odjednom nestali. Ostali smo mi, obični ljudi i vojska koja je ostavljena na cedilu u državi čiji su se temelji uzdrmali. Ja sam se bavio moralom u vojsci i na neki način morao sam da objedinim sve aspekte vojničkog postojanja kroz slogan koji se proširio u ratnu zakletvu – svedoči Đorđević.

Zbog gotovo magijske jačine reči koje su utkane u čovekovo postojanje, ova zakletva traje već više od 30 godina, a njoj su verni i oni koji su u aktivni i oni koji su kao veterani ostali deo dugog kontinuiteta brigade.

Da je padobranstvo veoma rizično, svedoči i to da je u svojoj karijeri Mirko Đorđević imao čak 26 otkaza glavne kupole padobrana, ali da su ga pribranost, veština i sreća sačuvale.

---

Sećanje na poginule pripadnike

Padobranci 63. padobranske brigade veoma su posvećeni i kultu sećanja, pa osim aktivnih vojnih lica, postoji i udruženje veterana.

Oni se na svojim skupovima često prisećaju braće koja su izgubila život u borbenim dejstvima, na skoku ili tokom obuke.

Da ovaj poziv nije nimalo bezazlen, govori činjenica da je ideji vojnog padobranstva do smrti ostalo verno preko 40 pripadnika brigade, a poslednji nesrećan slučaj dogodio se u aprilu 2021.

Na niškom vojnom aerodromu formirana je i spomen soba 63. padobranske brigade, koju su padobranci oformili 1995. godine kako bi sačuvali sećanje na njene pripadnike.

Na džentlmenski duh borca i kavaljersko ponašanje pozivaju i padobranske zapovesti, koje između ostalog kažu da padobranac mora uvek da otvara oči, uzdigne se do visine heroja, bude brz kao hrt, izdržljiv kao koža i tvrd kao čelik.

---

Niš kao dom mnogim vojnicima

Niš je, kao veliki grad, bio epicentar univerzitetskog obrazovanja, industrije, ali i vojske. Iz njega su put mnogih mesta u bivšoj Jugoslaviji, porodicama koje čekaju vojnika da se vrati, često stizale razglednice. Takvih je bilo i među padobrancima.

Nišlija Jasmin Delić, čiji su deda, otac i stric bili pripadnici čuvene brigade, seća se vremena koje je sa njima provodio.

Mislim da su pripadnici brigade uvek bili poštovani ljudi i ljudi za primer, i da se o njima, kako u mom detinjstvu, tako i danas, uvek govorilo sa dozom strahopoštovanja. To je meni, a i mojoj porodici sa jedne strane dosta značilo, jer biti sin i unuk pripadnika brigade nije svakodnevica, a sa druge strane ostavljeno nam je u amanet da opravdamo i zaslužimo ono što su nas naučili đed, otac i stric – kaže Delić.

Ovakvih porodica u kojima je padobranstvo nasledno pitanje nije puno, a Delići su zbog svoje pasije svojevremeno ušli i u medije.

Postoje porodice u kojima su svi lekari, profesori, muzičari. Od roditelja sportista često se rađaju ponovo asovi. Postoje i familije koje sačinjavaju sve sami rudari ili seljaci. Nešto su ipak ređe one čiji su se članovi opredelili za ljubav padanja s neba na zemlju pomoću belih ili šarenih platnenih kupola – pisala je štampa u januaru 1991.

Niš je kao dom oficirima, podoficirima i vojnicima, građanima ostavio vojni aerodrom, Dom vojske, Vojni bazen, Muzej kopnene vojske.

Prođe li se širom granica bivše Jugoslavije, puno je onih koji će s ponosom govoriti kako su vojsku služili baš na južnoj pruzi.

Selektivna obuka koju realizuje 63. padobranska brigada služi kako bi se izvršila popuna jedinice, a traje tri meseca i organizuje se na vojnom aerodromu „Narednik – pilot Mihajlo Petrović“.

Padobranci 63. brigade i danas su najelitnija formacija srpske vojske, a na vojnim vežbama sa drugim državama često pokazuju svoje bravure u veranju, borbenom spasavanju i traganju, noćnim skokovima.

U dejstvima za očuvanje granice tokom borbe protiv terorističkih formacija na Kosovu, padobranci su pokazali herojsku hrabrost, iako im je, po svedočenju mnogih, najvažnije da očuvaju mir i sačuvaju narod. Zbog svega toga, ova brigada odlikovana je Ordenom narodnom heroja.