Aleksinčanin „ratnu“ violinu zamenio profesionalnom – muzikom „zarazio“ i sestre, san im je da sviraju zajedno

Najbolji je student Fakulteta umetnosti, jedan od članova sastava Kerber, a binu je delio i sa slavnim Nemanjom Radulovićem – Aleksinčanin i violinista Aleksa Spasić muzikom se bavi već 15 godina. Njegova prva violina bila je „ratna“, kaže da je sveštenik krio i u bunarima od Nemaca, a dobio je zahvaljujući jednoj TV emisiji i tek pre par godina zamenio profesionalnom. Svoje mlađe sestre je „zarazio“ muzikom, pa starija svira klavir, a mlađa je nasledila violinu. Zajedno imaju velike planove za jug Srbije, jer žele da poboljšaju uslove i pokažu da umetnost živi i na ovim prostorima. Zajednički san im je da „kada porastu“ sviraju zajedno.

Južne vesti su posetile Spasiće, koji inače nisu bili muzička porodica, sve dok Aleksa nije odlučio da život praktično posveti ovoj vrsti umetnosti, a potom tu ljubav preneo i mlađim sestrama.

Rođen je 2000. godine u Aleksincu i kaže da mu se još kao klincu dopala violina, pa je deda odlučio i da mu je kupi kako bi mogao da vežba. Priseća se da je bila pogrešne veličine, pa je odmah, kako u šali kaže, naišao na kamen spoticanja, koji ga ipak nije sprečio da počne da svira.

Snašli smo se, profesori su nas posavetovali i krenuo sam da sviram. Bilo je dosta problema, jer Aleksinac je mala sredina, malo je prilika, malo informacija. Niš jeste dosta blizu, ali u to vreme to je bilo drugačije nego danas. To je bilo pre 15 godina, 2007. godine sam krenuo da sviram. Bilo je i dosta finansijskih poteškoća, jer sviranje je jedan skup sport, zahteva dosta investicija. Violina može da se kupi i kod Kineza za 100 eura, ali daleko od toga da je to dobra violina. Ali trud, rad, podrška škole i opštine i uspeo sam da krenem ka svom cilju – priča Aleksa.

Potom je Srednju muzičku školu upisao u Nišu i priznaje da je tada sve postalo lakše i išlo brže. Takmičenja nije voleo, ali kaže da su neophodna da bi mlad muzičar postao prepoznatljiv. Voleo je da svira, pa ga je to održalo na putu do profesionalnog muzičara, čime danas može da se pohvali.

Ipak, ističe da ljubav prema violini nije bila dovoljna, već smatra da je najbitnija disciplina.

Jer svako voli da radi nešto kad mu je to lepo da radi, ali kada to postane teško, to su trenuci kada na primer moji drugari idu da se igraju, a ja idem kući da vežbam. Jednom sam se sa rekreativne nastave, koja traje 7 dana, vratio sam posle 3 dana sa Zlatibora autobusom, da bih išao na takmičenje, mislim da sam bio možda treći razred. To su sve neke poteškoće, zato mislim da nije samo ljubav dovoljna, nego i želja da se taj cilj ostvari i disciplina da se to sprovede. Ljubav je možda tu jedno 20 %, a ostalo je rad, disciplina, odricanje i želja na kraju da se dođe do cilja, verovanje u taj proces – ističe.

Smatra da danas većina mladih nema tu disciplinu, a mnogi ni podršku najbližih, jer ističe da je njegova porodica uvek bila tu da ga podrži i da mu vetar u leđa na putu ka ostvarenju dečačkog sna.

---

Njegova prva violina bila je skrivana u buretu tokom rata

Možda Aleksa san ne bi ni dosanjao da nije uspeo da dobije svoju violinu, a objašnjava i kako se to spontano dogodilo zbog jedne TV emisije.

Negde 6. ili 7. razred sam bio kada smo gledali onu emisiju Mire Adanje Polak na RTS-u. Rekla je da imaju neke violine i da se jave oni kojima su potrebne i ja sam iz razonode poslao mejl i posle par dana su me zvali da dođem za dva dana u Beograd po svoju violinu. Tada sam bio u periodu razvoja, sećam se da nisam imao obuću koncertnu, sve sam prerastao, nemam ni violinu, koristio sam školsku. Ali to pamtim kao veliki trenutak, jer ta violina mi je mnogo značila za kasnije školovanje – priseća se.

Nije to bila „obična violina“, ali jeste bila prva u njegovom vlasništvu i jako bitna u njegovom životu, a tek je na fakultetu zamenio profesionalnom.

To je zapravo violina nekog sveštenika koji je još za vreme Drugog svetskog rata krio od Nemaca i Partizana, po bunarima, nekim mestima gde čoveku ne bi palo na pamet da može violina da se nađe. Trebalo je uložiti veliki novac da se ona vrati u pravo, autentično stanje i da bi dobila papire, ali nama to nije tada značilo. Bitno je da je ona poslužila i olakšala mi školovanje duže vreme. Sad kada sam uzeo bolju violinu sigurno mogu da kažem da bez alata nema zanata, jer da bi se dobro sviralo stvarno je mnogo važno na čemu se svira, kakvog je to kvaliteta, jer gotovo je nemoguće svirati opušteno i dobro na lošem instrumentu – ističe.

Aleksa je sada završna godina violine na Fakultetu umetnosti u Nišu, najbolji je student, a biće sigurno i jedan od najboljih na niškom Univerzitetu.

Za njega to nije neočekivano, jer svira već 15 godina i kaže da veliki trud u to ulaže, ali ističe da mu je uvek cilj da bude bolji od sebe u prošlosti, a ne da se poredi sa drugima.

---

Za uspeh i ono što je danas zahvalan i profesorima

Ovaj mladi Aleksinčanin ističe da za svoj uspeh i ono što je danas mnogo duguje svojim profesorima – u Osnovnoj školi Ljubici Veličković, srednjoj u Nišu Branislavi Petrović Marković, dok je sada u klasi profesora Jovana Bogosavljevića i objašnjava koliko je važna ta saradnja između profesora i studenta.

Moj profesor je jedan od najzaslužnijih za moj uspeh i za sve što sam danas. To je profesor Jovan Bogosavljević, izuzetan violinista i bila mi je čast što je prihvatio da me uopšte čuje, a kamo li da budem kod njega u klasi. Kada me je čuo odmah mi je rekao da želi da me uzme, ali naravno išao sam prvo na prijemni ispit. Mislim da je mnogo važno ko je profesor, jer ako on nije adekvatan za studenta, onda on stagnira bez obzira na druge predmete, jer je vrlo specifičan fakultet. Tako da sam ja izuzetno srećan što sam kod njega u klasi, podržava me u svakom smilu, što se tiče sviračkog znanja mnogo mi je toga preneo, ali i u svakom drugom smislu, uvek je bio tu za mene – napominje.

Svirao je za ovih 15 godina brojne koncerte, ali ono što je za njega obeležilo 2022. godinu je nastup sa kolegom violinistom iz Niša Nemanjom Radulovićem, koji je svetski priznat i poznat, a o kome Aleksa kaže da je vrlo profesionalan i prizeman.

Odnedavno je i stalni član niške grupe Kerber koja ima unplugged koncerte sa gudačima, pa je sa njima nastupao u Novom Sadu i raduje se budućim koncertima.

Ono što takođe sledi su i master studije, za koje kaže da ima više opcija, ali da će izabrati ono što će za njega biti najbolje za dalji napredak i nova znanja i napominje da ne želi da ode iz Niša samo da bi otišao iz nekog hira, jer smatra da nigde trava nije zelenija.

---

Ljubav prema muzici preneo i sestrama

Aleksa je i sestre „zarazio“ muzikom, ali starija Anđela, koja je 2002. godište, ipak nije krenula njegovim stopama, već je violinu zamenila klavirom.

Ja sam krenula da sviram violinu kao dete, sa nepunih 7, ali uvek me je više privlačio klavir. Sećam se kada sam išla sa dedom do neke prodavnice i videla neku klavijaturu i mikrofon, imala sam 4 godine možda i nekako sam ga ubedila da mi to kupi. Bila sam kod njih na selu i tri dana bez prestanka svirala i pevala. Meni je u suštini violina bila u redu, ali nekako klavir je klavir, pa sam ubrzo rešila da je ipak to instrument za mene – priseća se Anđela.

Sličnih su godina pa joj je pomoć brata mnogo značila, kao i to što su mogli da uče zajedno. Ona je sada 2. godina Fakulteta umetnosti, u klasi profesora Stevana Spalevića i potvrđuje da je mnogo važno za umetnike da pronađu mentora koji im odgovara.

Ja nisam mogla da zamislim da ću imati toliko dobrog profesora. Bila je slična situacija za preslušavanje, isto mi je bila čast da uopšte idem da me čuje, jer sam slušala i priče o njemu, ali sam čula i kako svira. Izuzetan je muzičar i definitivno zna i da prenese znanje i mislim da je to ključno, jer džaba dobar fakultet i sve, ako profesor nije adekvatan. Čak nije ni toliko važno da li dobar profesor samo, možda je on dobar, ali nije dobar za tog studenta – ističe.

Anđela u Aleksincu ima klavir, koji mora da se restaurira, što je trenutno jako skupo, ali je to jedna od njenih želja. Ipak, to nije jedina poteškoća, jer kao i svi pijanisti mora da se prilagodi instrumentu, a u studentskom domu gde zbog fakulteta živi ne može da vežba, pa praktično dane provodi na fakultetu.

Uglavnom sam na fakultetu od jutra do mraka, otprilike – spavam u Domu, živim na fakultetu. Dosta mora da se radi definitivno, ali trenutak kad se izađe na scenu, kad čujem aplauz i sve to, onda shvatim da vredi. Definitivno želja za uspehom je glavna. Koncerti i takmičenja su ono što sledeće godine sledi, a što se tiče master studija ja bih volela da budem kod nekog profesora koji zna nešto više od mog, što trenutno takvog nisam srela, jer ne bih da porušim ono što trenutno imam zarad nekog hira – zaključuje.

---

Umetnost je jugu potrebna

Ova mlada pijanistkinja ima velike planove – da 2023. godine u Nišu pokrenu obnovu umetnosti i kulture, uz seriju koncerata i izložbi. Već prave planove sa profesorima, jer žele da uključe i sve ljude koji poštuju i vole umetnost, ne samo umetnike, jer smatraju da to jugu Srbije nedostaje.

Cilj im je i da reše problem sa prostorom na Fakultetu umetnosti, a najavljuju da će detalje o tim akcijama imati posle praznika.

Nadaju se da će za bolje uslove uspeti da se izbore dok njihova najmlađa sestra Marija ne upiše fakultet. Ona je sada 7. razred, nasledila je bratovu violinu i kaže da želi da ide njihovim stopama.

Sviram violinu od 6. godine, želela bih da nastavim da se bavim ovim kao brat i sestra. Mislim da su oni imali najveći uticaj na menje, u mom odrastanju. Brat dosta vežba sa mnom i trudi se, sestra takođe, a dosta smo i svirale zajedno na koncertima, a jednom i na takmičenju, ona mi je koreperitor. Imale smo i humanitarni koncert, volela bih da ponovo nešto slično organizujemo. I ja bih volela kao brat i sestra, da idem tim stopama, ali da budem čak i bolja od njih, a san mi je i da jednog dana sviramo svi zajedno – ističe.

Iako ne potiču iz muzičke porodice, svo troje u muzici uživaju i žele da se time profesionalno bave, ali ne samo da sviraju, već i da pokrenu jug Srbije da i on bude centar kulturnih dešavanja. Smatraju da za to ima uslova, da su i ljudi željni umetnosti, koja samo treba da im se približi, ali tako da se to ne radi samo zbog neke finansijske koristi.