Sve više napuštenih pasa u Vranju, institucionalno rešenje na dugom štapu

Hiljade životinja u Srbiji žive i umiru na ulici, a u nedostatku domova, vlasnika, vode, hrane, skloništa, veterinarske nege, brige lokalnih samouprava – brigu o njima preuzimaju obični građani i ljubitelji životinja. Jedna od njih je i Vranjanka Tanja Lakićević, koja je zbog svog zalaganja za ulične životinje sugrađanima prva koju zovu u pomoć kada ne znaju šta će sa psom ili mačkom, iako svoj azil nema, niti dobija institucionalnu pomoć za ono što radi.

Sa druge strane, umesto na izgradnju azila i brigu o napuštenim životinjama, novac iz gradske kase u Vranju odlazi za plaćanje odšteta za ujede pasa i mačaka – samo prošle godine skoro 7 miliona dinara.

Imalo je Vranje i ranije svoje pse koji su se kao štenci pojavili na ulici i tu dočekali starost. Nekog Medu, Bekija ili Milu bez kojih su park ili šetalište bili nezamislivi, a kada ih ljudi po nekoliko dana ne vide, pitali bi poznanike zabrinuto da li znaju šta je sa tim psima.

Svi su ih poznavali, davali im imena, pozdravljali ih i hranili u prolazu, bili su neizostavan deo vranjskih ulica i večernje šetnje u gradu.

I sada su, ali je njihov broj alarmantan jer skoro svaka ulica u gradu ima svoj manji ili veći čopor pasa, sve manje je onih koji na njih obraćaju pažnju, sve više onih kojima smetaju, ali sistemskog rešenja zasad nema.

Bar ne dok Vranje ne dobije dugo obećavani azil za pse u sklopu Regionalnog centra za upravljanje otpadom “Meteris” jer trenutno prihvatilište za pse u Davidovcu funkcioniše po principu “uhvati-steriliši-vrati na ulicu” i ima svega 26 bokseva.

---

Ko je kriv?

Psi na ulici se nisu stvorili sami, kaže za Južne vesti predsednica Udruženja “Borba za život” i aktivistkinja Tanja Lakićević, a glavni krivac za to je čovek i tretiranje životinja na veoma loš, pokvaren i svirep način.

…A i nezainteresovanost nadležnih koji su za to plaćeni je sasvim druga priča. Bila sam u opštini u januaru, rekla sam da hoću da pomognem mom gradu u vezi napuštenih pasa, ali da i oni treba da daju svoj doprinos, jer sam ja od donacija koje dobijam sterilisala veliki broj pasa, ali su mi potrebne i besplatne sterilizacije od Grada da bi se smanjio boj rađanja napuštenih. Nisam dobila ništa. Osim obećanja da je projekat za gradski azil napravljen i da se čeka odobrenje da se krene sa izgradnjom – priča Lakićevićeva.

Priča o azilu joj ne uliva poverenje jer ga, kako i sama podseća, obećavaju godinama, a iako ga bude, dodaje, “nismo ništa uradili ako se ne uposle pravi ljudi”.

Da bi se problem rešio moraju se naći ljudi koji vole životinje i koji žele da se problem reši. Ja sam ponudila kako, ali nemam podršku ni od koga – dodaje.

U Vranju skoro da i nema vlasnika psa koji bar jednom nije od poznanika dobio upozorenje “Sutra opet šinteri hvataju, obavesti sve koje znaš”, a da je “Služba zoohigijene”, zadužena za hvatanje napuštenih pasa, ozloglašena u tom gradu zbog tretiranja životinja svedoči i Lakićevićeva.

Moje iskustvo sa šinterskom službom je nikad gore, da su tražili ovakvu ekipu na čelu sa šefom nikad ih ne bi našli. Ponašaju se bahato, psuju, vređaju, upotrebljavaju nedozvoljena sredstva za hvatanje pasa – klešta i davilice, veoma se nehumano ophode kada uhvate psa, izdizaju ih kada ubacuju u kavez. Jednom rečju – užas – tvrdi Lakićevićeva.

Kada je reč o prihvatilištu u Davidovcu, kaže da sa njima ima korektnu saradnju i da joj kao predsednici Udruženja dozvoljavaju da uđe u prihvatilište, slika pse i oglašava ih za dom, a i da preuzme i skloni one za koje smatra da ne treba da se vraćaju na ulicu, pa Gradu i tako pomaže u smanjenju broja pasa na ulici.

Kaže da je više puta prijavljivala zlostavljanje životinja, ali da je veoma razočarana u pravdu jer niko nikada nije bio gonjen, pa čak i da je naišla na podsmevanje službenih lica, a i da mali broj građana razume to što ona radi i hoće da nahrani napuštenu životinju, pa i od njih doživljava uvrede.

Dugo se bavim zbrinjavanjem i udomljavanjem napuštenih i izbačenih životinja. Nikada ne spominjem cifru koliko sam ih spasila i udomila jer radim to sa ljubavlju i to je moj život. Od kako sam se razbolela od kancera prošle godine jedini pravi prijatelji, pored mojih najbližih, su životinje koje spašavam i brinem o njima. Moju tešku borbu sam vodila zajedno sa njima i oni su mi pomogli da se izlečim. U mom malom skloništu gde čuvam pse sam išla svakog dana posle hemioterapije da dobijem snagu i podršku od čovekovog najboljeg prijatelja – PSA. Ne pomažem ljudima, ima neko drugi ko se time bavi, pomažem isključivo napuštenim životinjama i pomoagaću dok sam živa – zaključuje Lakićević.

---

Licitiranja nadležnih o broju napuštenih pasa – od “tridesetak” do ne zna im se broj

Na isto pitanje o broju uličnih pasa u Vranju koje su Južne vesti uputile JKP Komrad, u čijoj nadležnosti radi Služba zoohigijene, i Gradu, nadležni daju dva dijametralno različita odgovora.

Procena službe je da se na teritoriji grada nalaze tridesetak napuštenih pasa među kojima su i vlasnički psi koje sami vlasnici pustaju da se slobodno kreću gradom i oni psi koji su sterilisani i čipovani na Grad Vranje, jer je to postupak koji je predviđen Programom kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka na teritoriji grada – navode iz Komrada.

Sa druge strane, iz Grada navode da preciznih podataka o broju uličnih pasa nema jer je on promenljiv, ali sudeći prema evidenciji za prošlu godinu taj broj je odavno premašio tridesetak.

U 2022. godini su sterilisana, vakcinisana i obeležena 324 psa. Udomljen je 81 pas, a 243 su vraćena na područja gde su uhvaćeni – navode iz Grada.

Kada je reč o radu Službe zoohigijene, iz Komrada tvrde da su njihovi radnici prošli obuku u vezi metoda i načina hvatanja napuštenih pasa, tako da se do sada nije deselio da prilikom rada na terenu neko bude povređen.

---

2022. godine skoro 7 miliona dinara iz budžeta na odštete, azil ni u planu

U iščekivanju Regionalnog centra za upravljanje čvrstim otpadom, u sklopu kojeg bi bio izgrađen i azil za pse, jedino funkcionalno prihvatilište u Davidovcu ima 26 bokseva za smeštaj napuštenih pasa i tu se, prema navodima iz Grada, mogu smestiti 100 pasa.

U prihvatilištu se psi sterilišu, vakcinišu, a nakon 15 dana vraćaju tamo gde su uhvaćeni.

Ovo je u skaldu sa Programom kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka na teritoriji grada Vranja (CNR – uhvati, steriliši, vrati), koji je donelo Gradsko veće. CNR Program se svodi na hvatanje životinja, sterilizaciju, vakcinaciju protiv besnila, tretman protiv endoparazita i ektoparazita, obeležavanje i vraćanje zdravih, neagresivnih i neujedljivih životinja na područje gde su uhvaćene, osim na lokacije dečjih vrtića, školskih dvorišta i bolnica. Vraćene životinje se i dalje smatraju napuštenim do njihovog udomljenja ili smrti – navode iz Grada.

Na pitanje kakva je praksa ako je kapacitet u prihvatilištu popunjen i sa agresivnim psima, navode da broj onih koji se zbrinjavaju nije bio iznad maksimalnog kapiciteta prihvatilišta i da nije bilo prijave za agresivne pse.

Takođe, u iščekivanju azila koji bi rešio problem sa brojem napuštenih pasa u gradu, Grad je samo prošle godine na ime odšteta isplatio skoro 7 miliona dinara.

Po osnovu štete usled ujeda pasa i mačaka isplaćeno je ukupno 6.968.475,00 dinara u 2022. godini – dodaju iz Grada.

Na upit Južnih vesti o tome kada će biti napravljen najavljeni azil za pse u okviru deponije “Meteris”, navode da se zbog rešavanja imovinskih odnosa na zemljištu u okviru kompleksa ne može tačno odrediti vremenski okvir realizacije samog projekta koji je vezan za izgradnju azila za pse.

Očekivani vremenski period u kome bi se rešili imovinski problemi, izradila potrebna projektno-tehnička dokumentacija, dobile neophodne dozvole i saglasnosti i na kraju, kako navode, došlo do izgradnje samog azila je dve godine.