Vršnjačko nasilje u Srbiji u lavirintu zataškavanja, kasne reakcije i zastarelih zakona

Čak 130 zahteva iz osnovnih škola u Nišu od početka godine stiglo je Centru za socijalni rad da se uključe u rešavanje problema najčešće vršnjačkog nasilja, a početak oktobra obeležila je i tragedija u Niškoj Banji, gde je 13-godišnjak ubio vršnjaka i za to neće krivično odgovarati. Aleksa Janković je 2011. zbog vršnjačkog nasilja izvršio samoubistvo, a „Aleksin zakon“ za strože kažnjavanje nasilnika i onih koji ga zataškavaju je prevaziđen. I u Pčinjskom okrugu se nedavno desila serija nasilja među osnovcima, u Šumadiji je od početka godine bilo 59 slučajeva, učestalo je i digitalno nasilje, a anketa u Čačku pokazala je da se svaki sedmi učenik ne oseća bezbednim u školi.

Od maja 2023. godine, kada su se desile tragedije u Srbiji, stiglo je 59 dopisa niškom Centru, a od početka ove školske godine 22. Broj prijava se povećao u odnosu na 2021. godinu, kada je Centru stigao 101 dopis.

Očigledno je da se broj povećava, ali nije sve nužno vršnjačko nasilje. Centar se uključuje po svakom dopisu, a tu spadaju i sumnje na zanemarivanje, probleme u porodici, nepoštovanje autoriteta… Ipak, primetno je da se od 130 dopisa većina odnosi na vršnjačko nasilje – kažu iz Centra za socijalni rad.

U Niškoj Banji je 5. oktobra 13-godišnjak ubio vršnjaka. Za to delo on neće krivično odgovarati jer nema 14 godina, a kako objašnjava advokat Marko Krstić, u tom slučaju se ne može ni govoriti o krivičnom delu jer Zakon taj izraz ni ne koristi. Prema Zakonu, maloletnik neće odgovarati za “protivpravno delo u zakonu određeno kao krivično delo”.

Prema tom licu, detetu, biće postupano pre svega iz perspektive primene propisa socijalne zaštite ili primene Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, u zavisnosti od toga da li su ili nisu postojale okolnosti koje su kod njega kompromitovale stanje svesti, pa je izvršio protivpravno delo u zakonu određeno kao krivično delo – kaže Krstić.

Što se tiče roditelja dečaka, ne postoji njihova direktna odgovornost zbog tragičnog događaja, ali oni mogu odgovarati.

Mogu odgovarati prekršajno ili krivično – ako je postupanje deteta u neposrednoj vezi sa eventualnim zanemarivanjem, propuštanjem vaspitanja ili stavljanjem na raspolaganje sredstava za izvršenje dela – pojašnjava advokat.

Bojan Janković, otac dečaka Alekse Jankovića iz Niša, koji je bio žrtva vršnjačkog nasilja zbog čega je 2011. godine izvršio samoubistvo, kaže da sistem još od tada ne funkcioniše.

U beskompromisnoj borbi protiv nasilja svi traže neki kompromis – tu onda nema rešenja. Svi ekstremni slučajevi nasilja su posledica neadekvatne reakcije i društva i sistema. Mi smo na svojoj koži doživeli “prosvetni lavirint” – lutaš, tražiš da neko reaguje, a niko ne radi svoj posao – kaže Janković.

Da izostanak reakcije dovodi do novih i sve težih slučajeva nasilja, upozoravali su Aleksini roditelji još ranije. Bojan Janković kaže da se sada već vidi da je vršnjačko nasilje preraslo u ozbiljno krivično delo, ponekad i u sadistički čin.

Vršnjačko nasilje prevazišlo je i set zakona koji je predviđao strože kažnjavanje vršnjačkog nasilja i onih koji ga zataškavaju, poznatiji kao “Aleksin zakon”, smatra Janković. Iako postoje najave da će suspenzija učenika iz škole uskoro ući u zakonsku proceduru, nema naznaka da će oduzimanje licence odgovornima u školi i direktoru, kao i zabrana rada u prosveti uopšte ući u razmatranje.

Vlada Srbije je pokrenula platformu „Čuvam te“ gde deca mogu da prijave bilo koji oblik nasilja. U Nišu je nedavno otvoreno Savetovalište za decu žrtve nasilja, a najavljeno je da će uskoro svoj deci sa juga koja trpe bilo koji oblik nasilja biti dostupni SOS telefoni za pomoć i podršku stručnih lica.

---

Rešavanje u školama najčešće se svodi na birokratske reakcije

Boris Herman, specijalni pedagog iz Centra za socijalne inovacije i integracije potvrđuje da u Kragujevcu postoje slučajevi vršnjačkog nasilja, ali da javnost o njima sazna tek ako se na društvenim mrežama pojavi apel roditelja da se u nekoj školi reši problem sa vršnjačkim nasiljem ili ako se u javnosti pojavi snimak nasilja.

Slučajevi koji ne dospeju do javnosti često se rešavaju na nivou škole, a vrlo retko dođu do policije.

Moje mišljenje jeste da se o ovom problemu uglavnom govori samo onda kada se uznemiri javnost, a da se konkretno rešavanje svodi isključivo na birokratske reakcije u vidu kompletiranja potrebne dokumentacije i ispunjavanje zadatih protokola – kaže Herman.

Načelnik Policijske uprave u Kragujevcu Vladimir Šebek rekao je da je od početka godine prijavljeno 59 slučajeva, a Herman kaže da se mora razlikovati vršnjačko od drugih oblika nasilja i da su njegove glavne karakteristike to što prvenstveno ima za cilj da se nekome nanese šteta, ponavlja se u toku određenog vremenskog intervala i žrtva je daleko slabija od počinioca nasilja.

Često se pogrešno svaki vid nasilja među decom naziva vršnjačkim nasiljem. Odrastanje dece je, hteli mi to da prihvatimo ili ne, prožeto međusobnim sukobima i razmimoilaženjima sa njihovim vršnjacima. Vrlo često prisutno je i agresivno ponašanje, kako fizičko, tako i verbalno – kaže Herman i objašnjava de se ne može svaki nasilni sukob između dece nazvati vršnjačim nasiljem.

Vršnjačko nasilje ne mora biti samo fizičko. Verbalno nasilje se, objašnjava Herman, manifestuje kroz usmeno izrečene uvrede, ismevanje, širenje glasina, socijalno isključivanje pojedinaca koje je podstaknuto „jačim“ vršnjacima. Na kraju, tu je i digitalno nasilje koje može da izazove najteže posledice.

Psihološkinja Anastasija Delić podseća da ono što može uticati na vršnjačko nasilje jeste nedostatak empatije, a deca tek kasnije, negde u srednjoj školi nauče šta znači taj pojam.

Na to se nadovezuje i pojava neostvarenih roditelja koji prenose svoje neispunjene želje na decu i tu nastaje takmičenje i dokazivanje. Na drugoj strani su roditelji koji ne posvećuju dovoljno pažnje deci, te ona postaju ona „puštena deca” koja nemaju određenu podršku u razvoju i nisu usmereni u to kako izgleda neko moralno i lepo ponašanje. Nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja, takođe, mogu biti uzročnici: „Ako nemam dovoljno samopouzdanja, iskoristiću moć, putem agresije dolazim do moći“ – kaže Delić.

---

Svaki sedmi đak se u školi ne oseća bezbedno

Nedavna anketa sprovedena među školskom omladinom u 16 osnovnih i 6 srednjih škola na teritoriji Čačka pokazala je da se svaki sedmi učenik ne oseća sigurno i bezbedno u školi, 7% se izjašnjava da se samo ponekad tako oseća, dok se 6% učenika nikada ne oseća bezbedno.

Učenici navode da su se nasilni incidenti najčešće dešavali u školskom dvorištu za vreme odmora (8,9%), u učionici dok je nastavnik bio odsutan (6,9%), a zatim slede incidenti u toaletima (2,9%). Trećina učenika sedmog i osmog razreda navode da su primetili da neko u školu donosi nož ili oružje, od toga 9,3% kaže da se tako nešto dešavalo više puta, a čak 3,6% tvrdi da se često dešava. Trećina srednjoškolaca odgovara da su primetili da neko u školu donosi opasne predmete (od toga 8,1% da se često dešava, 8,3% da se desilo više puta).

Podaci jesu zabrinjavajući, ali više brine saznanje da deca retko prijavljuju nasilje jer se plaše osuđivanja i osvete nasilnika, a škole zataškavaju nasilje zbog straha od medijske propraćenosti, a od početka ove školske godine zabeleženo je već nekoliko incidenata o kojima se priča gura pod tepih i zataškava.

U tri osnovne škole učenici su doneli noževe sa namerom da priprete, a možda i da ih upotrebe. Povodom sva tri slučaja javnost nije obaveštena da li postoji protokol postupanja Školske uprave, policije, Centra za socijalni rad, školskih organa.

Bile su samo molbe: „Nemojte objavljivati jer će škola imati štetu“. I samo pretnje da će roditelji dece koja su u školu došla naoružana noževima podneti tužbe protiv novinara i redakcija koje to budu objavile – kažu novinari OzonPress-a.

---

Sve učestalije digitalno nasilje među vršnjacima

Pedagog Srednje škole „Sveti Sava“ u Bujanovcu Snežana Mišić kaže da većina srednjoškolaca doživljava i digitalno nasilje, smatrajući da učenici prepoznaju nasilje i rizike, ali da ne znaju kako da odgovore i kako da se zaštite.

Sve su to zamke u koje učenici mogu nesvesno upasti. Kao bitno izdvojilo se to što nisu prepoznali kome da se obrate kada upadnu u zamku digitalnog nasilja, zbog čega smo se i odlučili da putem informativnih radionica i edukacijom o mehanizmima zaštite kod učenika podignemo svest o mogućim zloupotrebama – kaže Snežana Mišić.

Da digitalno nasilje može da izazove najteže posledice slaže se i kragujevački pedagog Boris Herman.

Pod digitalnim nasiljem podrazumevamo zloupotrebu društvenih mreža sa ciljem omalovažavanja pojedinaca iz vršnjačke grupe, širenje glasina, širenje kompromitujućih materijala, ucena i slično. Digitalno nasilje je opasno jer je često i samo nevidljivo i o tome znaju samo počinilac nasilja i žrtva. Deca ne znaju kako da odreaguju, nemaju kome da se požale, zatvaraju se u sebe i u takvim situacijama mogu da steknu različite psihičke probleme o čijim posledicama možemo naširoko da govorimo – kaže Herman.

---

U Bujanovcu škole rade na edukaciji, u Vranju osnovana Mreža za prevenciju

Iako u samom Bujanovcu ove školske godine nije bilo nasilja među đacima, izuzev par konflikta koji su brzo rešeni, iz škola tvrde da se neprestano radi na edukaciji i prevencijama.

(/slika8)Ipak, januara 2020. godine dvojica bivših učenika Osnovne škole „Branko Radičević“ pretukla su učenika 8. razreda, a ono što je, pored nasilja, bilo problematično u tom slučaju je kako su napadači nesmetano ušli na glavni ulaz škole, odšetali do učionice i tokom malog odmora napali učenika, gde su u tom trenutku bili školski policajac, dežurni nastavnici i pomoćno osoblje i zašto roditeljima učenika niko nije javio da se dogodilo nasilje nad njihovim sinom.

Direktor škole nije imao odgovor na ova pitanja, već je rekao da će se školski Tim za prevenciju diskriminacije, nasilje, zlostavljanja i zanemarivanja „pozabaviti slučajem“.

Na krajnjem jugu, u Vranju, zabeležena je i serija nasilja među decom u kratkom periodu, poslednji slučaj desio se januara ove godine, što je početkom februara pokrenulo i osnivanje Radne grupe za borbu protiv vršnjačkog nasilja, a prve konkretne mere za prevenciju nasilja usvojene su tri meseca kasnije.