Izbor gradonačelnika pod okriljem noći – osvrt na niški politički maraton

Dok su petlovi kukurikali u pola 5 ujutru izglasan je Dragoslav Pavlović za novog gradonačelnika Niša posle 18 sati zasedanja. SNS je na taktiku opozicije odgovorio “iznurivanjem” i nije ostavio prostora za tumačenje procedura osim onog koji im odgovara da zadrže vlast.

“Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra” i “brže, jače, bolje” kao da su vodili naprednjake kroz jučerašnju istorijsku sednicu gradskog parlamenta kao finale niške post-izborne krize.

Očekivano, oba pola bila su na svojim utvrđenim pozicijama, SNS sa svojim “legalitetom” da imaju 31 odbornika od 61, i ujedinjena opozicija sa svojim “legitimitetom” da imaju 3.332 glasa više od SNS i da je većinski Niš za promene.

Ono što je bila “sns-kuloarska-insajderska informacija” pokazala se tačnom, tokom jula SNS je tražio način da zameni jednu svoju odbornicu koja ne može da prisustvuje konstitutivnoj sednici iz zdravstvenih razloga. Način su našli promenom prebivališta odbornice i odlukom GIK-a da joj je prestao mandat.

Šta je htela i mogla opozicija?

Tokom dana odbornici opozicije insistirali su na poštovanju procedura jer je “demokratija = procedura”. Tu poruku najviše su plasirali iz Milićeve grupe.

Prva četiri i po sata prošla su u vici, blokadi govornice, pauzama, (ne)snalaženju predsedavajuće i (ne)utvrđivanju ko su, u stvari, odbornici.

Opozicija je insistirala na glasanju. Bilo kakvom glasanju pre zamene SNS odbornice i glasanju o toj zameni. Glasanju o dnevnom redu kao predlogu SNS-a.

Bila je to bitka da se pokaže da SNS nema većinu.

Verifikaciona komisija od dva opozicionara i Mileta Ilića osporila je mandat Tihomiru Periću iz Ruske stranke.

Opozicija je insistirala i da Skupština mora da većinom izglasa zamenu odbornice pozivajući se na propise.

Suštinski, potpuno je legitimno da stranka zameni svog odbornika. Uroš Radulović iz SNS-a navodio je argument da je besmisleno da Skupština glasa o tome jer mogao je “nedajbože neki odbornik da umre i da onda Skupština odlučuje da li mu prestaje mandat ili ne”.

Parlamentarna praksa pokazuje da je legitimno da opozicija koristi sva sredstva da uspori i oteža vlasti. Naročito je specifičan „niški slučaj“ jer postoji naelektrisana polarizacija na “pola-pola” i dvomesečna pravna bitka opozicije.

Da je opozicija uspela u svojoj misiji, odnos snaga na glasanju o zameni odbornice bio bi 30:30. To bi zaustavilo i blokiralo proces preuzimanja vlasti od strane SNS. Tada bi naprednjaci morali da se žale sudovima.

U teoriji, koja u srpskoj političkoj realnosti izgleda kao SF, opozicija je juče mogla i da preuzme vlast. Da nije zamenjena odbornica Aleksić i da nije potvrđen mandat Periću iz Ruske stranke, odnos snaga bi bio 30:29 za opoziciju. “Veoma kreativnim” tumačenjem zakona da gradonačelnika bira većina od ukupnog broja odbornika moglo se doći do tumačenja da je realno stanje da Skupština ima 59 odbornika i da je 30 većina. Pravo je egzaktna nauka dok ne dođe do dvosmislenosti, a onda je i pravo stvar volje( u američkom Vrhovnom sudu je uvek bitka koliko će biti konzervativaca, a koliko liberala).

Ipak, takav rasplet nije bio realan ni teorijski ni praktično.

Naprednjaci su sve rešili „kreativno“, uveli su u salu novog odbornika i on je (nepotvrđen još) dao kvorum.

Niški parlamentarizam i „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“

Najveća bojazan jeste da će niški parlament ličiti na republički. To ni vlast ni opozicija ne bi želeli. A najmanje građani.

Drugi strah je da će ličiti na prethodni saziv. Sa par opozicionara, narodskim duhovitim žaokama delu vlasti i dosadom.

Jučerašnja sednica nije bila dosadna.

Naprednjaci kao da su hteli da se sve što pre završi i da se osigura vlast. Najagilniji je bio šef odborničke grupe Uroš Radulović, što po funkciji, što po odborničkom i retoričkom iskustvu. Jedini koji je malo “pao u vatru” od pozicije bio je doktor Boris Đinđić iz SNS-a, pa mu je uzvratio replikom Dragan Milić, što možemo pripisati i “složenim doktorsko-političkim odnosima” u Nišu.

Najagilnije i najglasnije iz opozicije bile su Dragana Milutinović i Ana Eraković (Biramo Niš). I sa govornice i sa mesta. Stvar je parlamentarnog stila njihov nastup, ali se on ne može posmatrati van konteksta i okolnosti ove sednice, prethodnih dva meseca post-izborne krize i borbe i prethodnih 12 godina vlasti SNS-a.

Rasprava oko izbora Igora Novakovića za predsednika Skupštine svela se na zamerku da nisu dobili njegovu biografiju.

Samo je nekoliko odbornika jasno i glasno reklo da neće glasati za njega jer je deo vladajuće političke nomenklature uz ocenu da je “saučesnik”.

Da li zbog fascinacije Skupštinom, taktike da pokažu da su politički neostrašćeni ili zbog familijarnosti prisutne na javnoj sceni Niša, mnogi odbornici opozicije su hvalili Novakovića svodeći kritiku na to da nemaju njegovu biografiju. Odbornica opozicije i poslanica uspela je da izjavi da je o njemu čitala samo u “žutoj štampi”. Praćenje i izveštavanje o javnim presudama i sudskom procesu protiv Novakovića nije „žuta štampa“ već profesionalni pristup novinarstvu, ali pripisaćemo ovu izjavu iscrpljenosti maratonskom sednicom.

Odbornik opozicije zamerio je što su o Nišu “odlučivali oni koji nisu rođeni u Nišu”. Te teorije “krvi i tla” zaista bi konačno trebalo napustiti – Nišlija je svako ko živi u Nišu i ko voli Niš (autor ovih redova je takvog stava iako je rođen, odrastao, živi u Nišu i voli ga svih svojih 38 godina).

Po popisu, polovina Nišlija nije rođena u Nišu, pa ta beskorisna opsesija mestom gde se čija majka porodila ničemu ne služi.

Pohvale su se ponovile i kod izbora Dragoslava Pavlovića. Ovakav pristup opozicije jeste dvosekli mač – može da pokaže političku neostrašćenost, ali može da ima i efekat elitizma koji brzo od naroda sklizne u “svi su isti”. A nigde nisu svi isti, pa ni u politici.

Manje ličnog, više principijelnog, građane malo zanima ko s kim pije kafu i kakav je bio kao mali, a više ko kakve politike i ponašanja kandiduje.

A oko onog petla s početka ovog teksta, vreme će pokazati da li će Pavlović biti „skuvani petao u naprednjačkoj kadrovskoj supi“ ili „novi dan“ i diskontinuitet u odnosu na (ne)omiljenu prethodnicu koju ni stranka nije htela na listi.