Mi smo kao i fasade našeg grada

Fasade jednog grada isti prikazuju i preporučuju ga, kao što to i novinama čine njihove naslovne strane.

Ako su uredne i šarene, verovatno ćete pomisliti da je njihov sadržaj pun penzionerskih saveta za uspešno treće doba, recepata za kuvanje ili uputstava za „uradi sam“. Za mnoge nezanimljivo. Ako su samo uredne – teško da ćete ih prelistati ukoliko niste ljubitelj finansijskih analiza, stručnih komentara i ličnih pogleda samozaljubljenih kritičara društva. Tabloidi opet vole šareno i razbacano. To pobuđuje maštu i strasti onih čitalaca kojima pažnja opada već nakon sedme rečenice. Ima i takvih gradova.

Kažu da je najbitniji naslov. Što kraći i bombastičniji – to bolji. Niš ima odličan naslov za jedan grad. To je samo njegovo ime. Golem grad od samo tri slova! Tako sam nekada slušao stare Palilulce da govore o njemu. Onako… I ponosni, ali pomalo i zajedljivi. Vremenom sam razumeo i taj ponos i osetio taj jed. Ponos se odnosi na onaj ogroman potencijal koji on i njegovi ljudi imaju, a ojeđenost se oseća gotovo na svakom koraku kada se sagleda njegova i naša realnost, koja je uglavnom siva, zapuštena, zapravo prepuštena vremenu i drugima na brigu.

Počeh o fasadama. Ogledalo je to. Niške fasade su i naša slika i prilika. Većinom ispucale, popadale, išarane, nepostojeće. To što smo na njih vremenom oguglali, samo produbljuje naš estetski, pa i moralni ponor kroz koji slobodno padamo.

Mislim da prvo što se primećuje u nekom gradu jesu njegove fasade i gustina gradskog zelenila. Barem je to tako u filmu koji ja kao turista volim da gledam. Kada prođem kroz više ulica i osetim njihovu povezanost – njihov specifičan sliv koji te vodi i nekako uliva u sva bitna gradska mesta, onda mogu da prosuđujem i o urbanističkim rešenjima konkretnog grada ili još bolje – da osetim njegovu priču i veze sa prošlošću i budućnošću. Određena zdanja, ustanove kulture i mesta koja su njegov zaštitni znak su naravno uvek bitna i za njih treba imati poštovanja, ali meni su nekako u tom upoznavanju uvek važnije male trgovine, pijace, kafane i restorani. To su realni krvotoci, žilišta života. Tržni centri i benzinske postaje me suštinski ne privlače. Doživljavam ih kao buduće otpatke ovog vremena.

Niš ima dobru potku za jednu takvu filmsku priču. Niš je još uvek živ zbog svojih ljudi, trgovina i kafića. Znači – ima suštinu. Ali forma nam je katastrofalna. Uređenost, osmišljeno predstavljanje, da ne kažem imidž. Fasada može nekada predstavljati i pojam koji se sa pravom omalovažava ako ona samo prekriva ili skriva neku sramotu ili besmisao. Ali kada uporno ružite svoju suštinu, svoje pravo lice, a pritom vam je i fasada barem isto toliko odbojna – šta je to onda?! Koji izraz ili pojam to objašnjavaju?

Fasade Niša su odraz svih naših tužnih priča. Neoklasicistički iliti “bečki“ talas sa početka prošlog veka je nešto što sa ponosom treba čuvati. Redak slučaj. Najsvežiji primer rekonstrukcije i uređenja jedne takve zgrade (na raskrsnici ulica Generala Milojka Lešjanina i Kneginje Ljubice) samo produbljuje jaz i nesklad između onoga što je moglo biti, što jeste i onoga kako će verovatno ostati. Vlasnik zgrade, jedan od malobrojnih uspešnih niških privrednika, verovatno je sam uložio sredstva zbog kojih ova zgrada ponovo sija u svom punom naznačenju i nameni. Ja mu se zato ovom prilikom iskreno zahvaljujem u ime svih nas iz nepostojećeg udruženja poštovalaca niškog zadužbinarstva. Nažalost, odmah pored nje, još uvek trune i čami jedna ista takva predratna lepotica.

Unaokolo su ostali, da sa očiglednom zavišću i svešću o svojoj grdobi, smrknuto zure stambeni kiklopi – sada u ulozi našminkanih i nadograđenih transformersa. Džaba sve. Nema lepote ni duha u tim građevinama. I očigledno je da im tu nikada nije ni bilo mesto. Kao uostalom i po većini naših gradova gde su se takve zgradurine nasilno i nezgrapno ubacivale rušeći sve unaokolo i namećući svoje velike ali ipak dvodimenzinalne arhitektonske poruke. Možda je nekada i bilo smisla u stambenim kompleksima po modelu Novog Beograda – tj. niškog Bulevara Lenjina, sada Nemanjića – ne sporim.

Bilo je ipak neke prijatne jeze u tim “novim gradovima“ koji su trebali da predstavljaju manifestaciju jednog sna u kome su svi jednaki i imaju ista prava na sve. Ali problem je što ništa nismo naučili iz loših primera urbanističkog haosa pa smo još jedno posleratno doba (nekada progresa a sada reformi) iskoristili da dodatno obesmislimo, naružimo i zakrčimo već postojeće gradsko jezgro. Valjda da bi se umirio nepotrebni kompleks niže vrednosti pa na isti gledalo “sa visine“ – iz bezbednosti sveže nadograđenih golubarnika. Golubarnik, al` je bar u grad! – kao da čujem odgovor iz mase.

Iz istih razloga su gotovo sva orijentalna zdanja Niša takođe nestala, pa smo tako došli u tragikomičnu situaciju da film koji obrađuje njegovu istoriju iz tog perioda “Zona Zamfirova“ mora da se snima uz pomoć kulisa. Čak ni kuća koja je trebalo da prikaže ugledni jorgadžijski dom nije postojala u Nišu već je morala da se pronalazi u Pirotu.

Već sam pisao i o urbanističkom idiotizmu podzemnog prolaza za trgovinu umesto za saobraćaj i o JEDNOM ispotenciranom i obesmišljenom sokačetu, pored kojeg je započet mamutski tržni centar (još uvek nedovršen), a umesto kog je trebalo napraviti čitav splet takvih sokačića, ali ne samo sa kafićima već i sa realnim zanatima i trgovinama.

I možda mi lepo reče skoro jedan stariji poznanik – Džabe pisanje, komšijo! Ali pošto sam se njim tada samo upola složio, red je da uporno nastavim da branim tu moju polovinu tvrdnje i sada. Sve ima svoju težinu, pa i pisana reč. Pogotovo ako podstakne na razmišljanje. Razmišljajmo zato i o zadužbinarstvu naših predaka. Osećanju, želji i trudu da se iza sebe ostavi neki dobar i koristan trag. Da se pokloni nešto zajednici u kojoj smo proveli neki deo ili čitav svoj život.

Pogledajmo naše, ali i tuđe primere zadužbinarstva. Gde smo mi u tom sistemu, u tom pravom univerzumu plemenitih težnji i dela? Ako ne možemo da zidamo, hajde bar da sačuvamo ono što su drugi već podigli. I to je uspeh. Ubeđen sam da će znati da ga cene oni koji budu živeli ovde i posle nas. U suprotnom, možda ostavimo samo pustoš. Naše ništa iza palih fasada. I ne mogu da se pomirim sa tim da to zaista želimo?!