Plan razvoja

Ova godina je godina optimizma. Ako je verovati usvojenom Planu razvoja grada Niša za 2018.godinu mi ćemo konačno, po prvi put u novijoj istoriji, uspeti da širom otvorimo svoja vrata razvijenom svetu i početi da, rame uz rame sa njim, koristimo brojne prednosti koje su nam pružile mudre mere fiskalne konsolidacije.

Voleo bih da imate dovoljno vremena i strpljenja da iščitate ovaj plan na linku koji je naveden. Ako već to ne radi više od 70% gradskih odbornika, dajte da to učini bar pola vas koji čitate ovu kolumnu. Znajte odmah da zadatak nije nimalo lak. Sastavljači su sa tim računali, jer znaju da će velika većina odustati čim vidi tolike pozicije ili bar prepozna da struktura teksta prati određene stručne okvire. Ali, ako se za razliku od onih koji već znaju kako moraju glasati, ne predate odmah i ako sebi dopustite misleni povratak u period osnovne škole kada su na sastancima odeljenske zajednice birani predsednik, sekretar i higijeničar – otvoriće vam se čudesan svet niške Narnije i vi ćete moći, zajedno sa kreatorima ovog plana, da slobodno zaplovite rekom maštarija i da se ponovo osetite tako lako i bezbrižno, kao neko dete.

I ako je to zapravo i bio cilj donošenja jednog ovakvog (N)ovogodišnjeg plana razvoja grada, da se građani koji glasaju na izborima i plaćaju poreze državi ponovo osećaju kao deca, naivno i neopterećeno, onda sve čestitke gospodo drugovi, uspeli ste u potpunosti, bolji ste i od Deda Mraza!

Ipak, pošto je Srbija zemlja rijalitija a ne bajki, i pošto je većini onih koji su plan pročitali ili će ga tek pročitati, poznata atmosfera sa sastanaka odeljenskih zajednica pa znaju koliku odgovornost u sistemu školstva imaju i predsednik i higijeničar, mislim da vas neće dugo podržati taj deda-mrazovski osećaj dominacije nad neznavenim klincima.

Jer za razliku od njih, mi nismo u obavezi da javno iskazujemo veru u neminovnost vaše pojave ne bi li tako iskamčili po koji poklončić od onih koji suvereno drže novčanik u svom posedu.

Materijala za kritiku ovakvog plana i imperativa pronalaženja boljih rešenja ima zaista na pretek. Možete samo izabrati oblast u kojoj ste stručni ili koja vas lično zanima i već nakon kraćeg pregleda ćete ustanoviti u kakvom duhu i sa kakvom nonšalancijom je pisan ovaj „strateški“ dokument koji, kako sami pisci navode, treba da „predstavlja osnov za programski budžet, programe javnih preduzeća i ustanova čiji je osnivač Grad, ali i programe ostalih relevantnih nosilaca razvoja koji su kao takvi prepoznati ovim dokumentom“.

Čitav „dokument“ je zapravo rađen u najboljem maniru zapisnika sa sastanaka radničkih saveta, na kojima je svojevremeno sve prštalo od konstrukcija tipa „mi hoćemo“ i „mi moramo“, gde se ono MI uglavnom odnosilo na podelu kasnije odgovornosti za neuspehe a ono malo, nečitljivo i nigde pomenuto „naša ekipica“ podrazumevalo kao nosilac privilegija. Naravno, pored dominantnog uticaja jalovog jugoslovenskog samoupravljačkog baroka, u ovom genijalnom planu razvoja očigledan je i upliv takozvane EU moderne koja se zasad očitava jedino kroz korišćenje raskošne terminologije i opreme teksta, dok praktična primena i odgovornost koja iz iste proističe, ostaju u nepovredivim granicama strogog minimalizma.

Zbog svega toga ovaj strateški dokument odiše nadaleko poznatim zadahom takozvanih tranzicionih reformi, oslobođenih usled razbacivanja „zvanjima i znanjima“ njegovih kreatora, samo jednih u nizu polaznika savremenih političkih kurseva. I zaista, kao i nekada u večernje-kumrovačkim političkim školama, i ove moderne kursiste osposobljavaju, onim ranijim veoma slični – samo danas briselski komesari, krijući se takođe iza institucija i ogromnog birokratskog potencijala Unije, uspešno trgujući veštinama iz oblasti nekakvog ‘“demokratskog menadžmenta“, itekako cenjenih kod poglavica današnjih divljih balkanskih plemena.

Sve u redu gospodo drugovi, niko sada ne traži da vam se preispituju diplome, ali rasplanirati nepune 2 milijarde dinara u budžetu, nekoliko projekta kod Republike ili EU, zadenuti pride i poneku donaciju – sve to puta dva – pa je opet je neverovatno neozbiljno očekivati od nas da poverujemo da je moguće rešiti onoliki spisak problema koji opterećuju ovaj Golemgrad od samo tri slova! A ako je već u nivou tragikomedije – čemu onda „Plan razvoja grada Niša“ – zvanični dokument koji donosi naše lokalno predstavničko telo?! Čemu još dublje ugnjuravanje institucija koje su ionako već duboko u vašem blatu?! Zašto lepo ne platite nekom scenaristi tipa ovog koji radi projekat od „nacionalnog značaja“ na RTS-u – pa da se bar fino ismejemo i isplačemo za sve pare koje nam se uredno odbijaju od zarada i imovine?

Verujem da bi ljudi, vaši sugrađani, imali razumevanja da ste sagledali i rešili da završite bar JEDNU od stvari koje su suštinski bitne za funkcionisanje ovog grada – recimo ozbiljnog sistema za prikupljanje, odvoženje i reciklažu smeća, mega problema koji nas tišti i ugrožava već decenijama?! Ovako, kada tako nešto stavite u istu ravan sa nekim zaista manje bitnim stvarima poput biciklističkih staza ili groblja kućnih ljubimaca (za koje vam inače iskreno verujem da ćete uspeti da ga završite u zadatim rokovima) vi prosto tražite da vas ljudi doživljavaju kao gomilu veselih trolova koji se odlično zabavljaju na afteru kod Deda Mraza. Kako inače drugačije objasniti poistovećivanje redovnog održavanja objekata i pratećih postrojenja – recimo rekonstrukcije sistema grejanja po vrtićima i osnovnim školama ili zamenu osvetljenja na jednom fakultetu – sa realizacijom projekata od državne i regionalne važnosti, famoznim Koridorom 10?! Nema veze gospodo drugovi, bitno da je čorba gusta iliti, po niški – „Samo nek’ je drobeno mamo!“

A što se tiče ovih „sitnih“ stvari koje ste naveli u planu, za koje znam da ćete umeti da ih politički vrlo vešto obrazložite kao zapravo veoma bitne stavke u tabeli vaših briga za nas – građane, vi i tu pokazujete očigledne primere osnovnog nerazumevanja potreba ovog grada i životnih problema vaših sugrađana. Ovde već ne zameram na nedostatku želje da zaista nešto uradite – ovde vam zameram na višku neznanja i nemogućnosti da razlučite šta je veoma a šta manje bitno. Evo samo jednog primera i to iz oblasti za koju eto i ja posedujem neka „zvanja ili znanja“.

Uzmite sledeće pozicije iz Plana razvoja grada Niša za 2018. godinu. Prve dve su u delu koji se bavi lokalnim turizmom i ugostiteljstvom (3.5.8. i 3.5.9.) a zadnja je u delu koji se odnosi na kulturu i spomenike kulture (4.5.1.2.)

Nedavno sam ponovo pisao o bahatom odnosu Zavoda za zaštitu spomenika prema antičkom nasleđu ovog grada. Tih pozicija naravno nema a i kada ih ima, obično je to zadnja rupa na svirali. U slučaju logora na Crvenom Krstu, situacija je doduše drugačija. Zahvaljujući pre svega sposobnostima mojih preduzimljivih kolega koji se staraju o tom spomeniku, logor se zaista dobro održava i u njega se već duži period ulaže na pravi način. Vrlo često sam u prilici da vidim brojne strane i domaće turiste kako ga posećuju i kako izlaze prepuni emocija. To je zaista dobra strana ove priče. Ipak, ono o čemu bi trebalo da se dodatno postara Grad tj. izabrani predstavnici koji koriste njegove i resurse njegovih stanovnika – to je onaj krupniji plan koji se nalazi pored logora i zajedno sa njim čini jednu realnu celinu. U pitanju su Tehnička škola „12.februar“ i stari socijalni stanovi koje je svojevremeno na korišćenje dobila jedna manja romska zajednica.

Zamislite kakve sve socijalne, estetske, obrazovne, kulturne i ostale vrednosti stiču naša deca koja jedan izuzetno osetljiv period odrastanja provode u ovakvom okruženju?! Kakve ličnosti i ljude mi stvaramo od njih?! Šta da očekujemo i zašto se čudimo kada u škole upadaju sa noževima i drugim oružjem? Šta ste im ponudili? Na televiziji, u realnosti?! Kakve utiske na kraju nose sa sobom i ti turisti u koje se kunu i od kojih ne znam šta sve ne očekuju sve lokalne vlasti do sada?

Jedan zid od cigala koji decenijama svojom logorskom estetikom nadopunjuje ostatak zatvorskog izgleda zgrade. Jedna mini deponija u čijem razvoju svi ćutke saučestvuju jer im Grad nije omogućio normalno mesto za odlaganje otpada. I ruinirane kućice kao iz filmova tzv.crnog talasa, koje je odavno trebalo porušiti a njihove žitelje smestiti negde drugde. Tako dobijeni prostor konačno bi mogao da nađe svoje realno ostvarenje sa deklaratorno zacrtanim ciljevima iz plana, korišćenje u obrazovne, kulturne, turističke i ugostiteljske svrhe. I to sve za novac koji je realan i za koji nije potrebno utrčavati u prostor predviđen za epsko-fantastične priče i junake.

I, o čemu da pričamo dalje mi? O kulama i gradovima na vodi, pardon “Nišu na Nišavi” (čoveče koji kompleks begrađanizma?!) O groblju kućnih ljubimaca?! Pa to bi stvarno bio događaj decenije jer bi pre na njegovo svečano otvaranje došli Stiven King i Ramonsi zajedno, nego što će neko od zaduženih gradskih očuha da se seti da uredi prostor oko logora, koji je višestruko značajan i bitan. I koliko je takvih primera a koliko se para nemilice skucava na lečenje nečijih kompleksa i na staru dobru komunjarsku foru “privilegije moje – odgovornost naša”…

Nego da privršavamo polako ovo pisanije. Oduži se.

Jedna kolumna naravno nije ni mesto a ni sredstvo za funkcionalnu analizu ovakvog dokumenta po svim njegovim tačkama. Ali je zato idealni mehanizam koji bi trebalo da slobodno misleće ljude pokrene da taj svoj resurs i koriste, ne samo na svoju ličnu korist već i na korist zajednice u kojoj žive. Jer oni, iako slobodni ljudi, ipak nemaju pravo i na tu vrstu slobode poput odbornika političkih partija u predstavničkim telima ovoga naroda. Koji će, oslobođeni svog mišljenja, podržati sve što im se poruči, zvukom zvona ili diskretnim šapatom kolege.

Analiza i ozbiljno sagledavanje ovakvog jednog dokumenta bi dakle morao biti posao svih tih, od nas delegiranih ljudi, nebitno da li ih doživljavamo kao vlast ili njenu opoziciju. Ako nam je naravno stalo do mesta na kome živimo svi zajedno i za čije održavanje i funkcionisanje opredeljujemo neka svoja lična sredstva. Postoji samo jedan “mali” problem. Većina naših političkih predstavnika slabo učestvuje sa ličnim sredstvima, ali zato itekako očekuje da ona zajednička koristi neometano i bez odgovornosti.

Zbog takvog prećutnog dogovora pretežne većine naših političara, zbog političkog sistema u kome je manje bitno da li si gore ili dole jer si ipak u nekoj kombinaciji, zbog slepog slušanja velikog vođe ili ekipe sa vrha, zbog našeg sveopšteg pristajanja na takvu logiku stvari – tonemo sve dublje ili bežimo glavom bez obzira sa ove olupine od države. Postali smo rijaliti nacija, sve posmatramo iz trećeg lica i sa neke čudne visine, naslađujući se najnižim pobudama i strastima učesnika sveopšteg rijalitija koji počinje ili se možda ipak završava u Narodnoj skupštini. U takvom okruženju postalo je nemoguće voditi bilo kakvu konstruktivnu raspravu i doći do dogovora koji je opšte prihvatljiv i opšte koristan.

Zbog takvog “Plana razvoja” situacije u ovoj zemlji i u našim životima, velika većina više nije tu. Ukoliko sa istim nismo saglasni – moraćemo nekako da ga “rešimo” ili će isti, ovako ili onako već, “rešiti sve nas”.