Ko je ugasio svetlo na kraju tunela?

Autor

Danijel Dašić

Dugogodišnji regionalni predstavnik USAID u Nišu.Aktivista Nacionalne koalicije za decentralizaciju.

Ova stalna svečana otvaranja već otvoreno-zatvorenih puteva su prvi i nedvosmisleni znak da će izbori vrlo brzo. I da je vreme da propagandna mašina krene da spinuje punom parom. A sve to, da bi još jednom poverovali političarima i njihovim obećanjima. A šta nam to nude ovaj put?

Vlast prodaje: BUDUĆNOST SRBIJE – ALEKSANDAR VUČIĆ. U toj naprednoj budućnosti vidimo da leteće automobile vozi Orlić, dok se Mirović bavi teleportacijom. I jedno i drugo je sasvim logično. Neće valjda auto da daju Babiću, a teleportaciju Gašiću? Samo mi je malo nejasna ta poruka da se Marijina pica naglo uvećala? I ne znam zašto su smenili pilota aviona? Znate, onog pućka što je vozao izborni avion pre neku godinu. Nije se valjda slupao negde, ne dao Bog. Opozicija, sa druge strane, se fokusira na sadašnjost i šalje poruku da je BOJKOT jedino rešenje. Uz malo pojašnjenje: VUČIĆU LOPOVE, IZDAJICO, LAŽOVE. Jednostavno i vrlo razumljivo.

Poruke biračima stižu konstantno, pažljivo se prati šta im se sviđa i kako reaguju. Pre nego što „progutate“ ovu najnoviju udicu, hajde da se podsetimo šta se najbolje „prodavalo“ do sada.

Te davne 1990. SPS je uspešno „prodao“: SRBIJA SE SAGINJATI NEĆE i SA NAMA NEMA NEIZVESNOSTI. I šta smo dobili? Sankcije međunarodne zajednice, benzin za 3 marke u plastičnim flašama, platu od 5 maraka, ratišta širom Jugoslavije, i inflaciju koja nas je napravila svetskim rekorderima te davne 1993. Možda bi sve bilo drugačije da je Srbija tada „pazarila“ DEPOS i SPO koji su nudili: GLAS ZA SPAS i SA NAMA NEMA SANKCIJA. Šta mislite?

1993. su birači već shvatili šta su „kupili“. Dosta im je bilo više tih ratova, nestašice, inflacije, Dafine i Jezde, pa su i političari morali da unaprede robu. Dok je DEPOS tada pokušavao da „proda“ poruku: DA ŽIVIMO KAO SAV NORMALAN SVET, SPS je i dalje igrao na proverenu kartu nacionalnog i uspeo da „uvali“: SVI SMO MI POMALO SOCIJALISTI. I tako smo još tri godine svi bili proleteri, onako siroti i gladni. Pravi socijalisti.

1996. je konačno donela promenu i neke nove vetrove. „Hodočašće“ Miloševića do Dejtona ga je pretvorilo u faktor mira i stabilnosti. Shodno tome, SPS se sa svojom bračnom partijom JUL, okrenuo sreći i zadovoljstvu, cveću i bubicama, i pokušao da uvali biračima roze ofarbane poruke: KEVO, JA BIH LEVO, JUL JE KUL, i MIR, SLOBODA, NEZAVISNOST, EKONOMSKI PROSPERITET. Ipak je sedam godina prodavanja magle ostavilo traga, tako da je ujedinjena opozicija po prvi put uspela da „proda“ svoju priču: ZAJEDNO, i AJMO, AJDE, SVI U NAPAD. Bilo je to dovoljno za pobedu u 17 najvećih gradova i opština. Bez obzira što je SPS-u pala „prodaja“, njihova pljačka se nastavila. Pošto više nije bilo novca, počeli su da kradu izbore. Ili su samo nastavili?

Neregularni izbori i krađa glasova su doveli do bojkota 1998. Na izbore su izašli samo “opozicioni” SPO i SRS, da bi podržali SPS u vladi „nacionalnog jedinstva“. Pošto nije ni bilo nekog izbora, SPS je „prodao“ svoju istrošenu poruku: ŠTO JES JES, NAJBOLJI JE SPS. SRS je najavio svoje učešće u Vladi sa: MI DOLAZIMO, a SPO je sramežljivo pozivao: SRBIJO IZAĐI. Crno-crvena koalicija je donela najveći zabeleženi broj državno organizovanih ubistava novinara, političara i svih onih koji drugačije misle. I dokazala da se istorija ponavlja. Kao i neka imena iz tadašnje crno-crvene vlasti – Dačić, Vučić, Nikolić, Vulin, Gojković, Tabaković, Šešelj?

I došla je ta 2000. Mnogo podseća na danas. SPS je obnavljao mostove i puteve širom zemlje i pokušavao da proda: IDEMO DALJE, U NOVE POBEDE, UGOVOR SA NARODOM, i slično, dok je poruka opozicije bila jednostavna: GOTOV JE, PUKO JE KO ZVEČKA, NAS JE VIŠE. To se sve dešavalo dok nas je sa bilbordova gledao zamišljeni Koštunica, kao: ČOVEK IZ KOMŠILUKA. I bi taj 5. oktobar, nas je bilo više, a birači su prestali da kupuju obećanja od prevaranata i okrenuli su se demokratskom izboru vlasti. Da li je baš tako?

Na kraju, nikad nije došao taj 6. oktobar, ali je zato došla 2003. I naravno, opet donela neke stare poruke i prodavce. Sve uz popularnost DSS-a, koji je biračima poručio: KAO ŠTO NAROD KAŽE – KOŠTUNICA. SPO je pokušao da se reciklira uz pomoć Nove Srbije sa: ZAJEDNO ZA SRBIJU, dok je DS obećavao: BUDUĆNOST ODMAH. SRS je nudio da će biti: RADIKALNO BOLJE, a SPS je, još uvek koristeći Miloševićevo ime, ponudio: POBEDU ZA SRBIJU. Na kraju je Srbija ipak kupila manjinsku vladu DSS, sa nevidljivim prelivom SPS-a.

Prodaja obećanja 2008. je nekako sva bila užurbana, praznična. Svi su hteli vlast što pre i odmah. DS i poruka: ZATO ŠTO ŽIVOT NE MOŽE DA ČEKA, i pozivom ZA EVROPSKU SRBIJU, je bila bestseler, dok je SPS pozivao: SRBIJO, GLAVU GORE, i USTANI SRBIJO što je kanda i priznanje da se Srbija dugo saginjala. SRS bez Šešelja je bio bez ideje i nudio: DA VEĆ DANAS BUDE BOLJE i NAPRED SRBIJO. DSS je bio neobavešten, pa je koristio reciklirani poziv: ŽIVELA SRBIJA. G17 je pokušao da promoviše: STRUČNOST ISPRED POLITIKE. Sve u svemu, šta god da su „kupili“ birači su na kraju dobili doskora nezamislivu koaliciju DS i SPS u vidu nacionalnog pomirenja.

2012. je nacionalno pomirenje dovelo i do nacionalne propasti. DS je ponudio: IZBOR ZA BOLJI ŽIVOT, ali ih je SPS znalački sapleo sa ultimatumom: DAČIĆ I TAČKA. SNS su reciklirali uspešni HDZ slogan: POKRENIMO SRBIJU, i prihvatili Dačića kao predsednika Vlade, te tako reciklirali koaliciju iz 1998, samo što sada nije crveno-crna, već više nekako isprano roze-plava.

Ispalo je da bivši radikali i bivši socijalisti ipak imaju onu iskru stare ljubavi koja se ne zaboravlja. Kod vanrednih izbora 2014. nije više bilo bitno šta prodati narodu, već samo da predsednik i potpredsednik Vlade zamene stolice. DSS, SRS, G17 i LDP su nestali sa „šoping liste“ birača. SNS i SPS su ponudili: BUDUĆNOST U KOJU VERUJEMO, a Srbija je kupila skoro sve što je ponuđeno. DS se raspao na toliko mnogo delova, da su morali da podsete birače sloganom: DEMOKRATIJA NA STAROJ ADRESI. Ali neuspešno.

Nova vlast je kao pravilo uvela praksu da redovno prodaje vanredne izbore, nešto kao rasprodaja, tako da je Srbija 2016. ponovo izašla na birališta. I naravno, kao kod svake rasprodaje, prodaja se malo izlizala. SNS je poručio: UJEDINJENI MOŽEMO SVE, SPS je pozvao u borbu: SLOBODA, JEDNAKOST, SOLIDARNOST, PRAVDA. Novi proizvodi, kao što je ČBČ koalicija, je toliko u startu bila čudna, da je i slogan bio adekvatan: MORA DRUGAČIJE. DS i Nova stranka su poručivali: DOSTOJANSTVO TI NIKO NE SME ODUZETI. Sa druge strane, novi trendovi „prodaje“ su se pojavili. Neke partije su se okrenule internet prodaji. DOSTA JE BILO, politička opcija kojoj je naziv istovremeno i slogan postala je najprijatnije iznenađenje, dok su DVERI ušle sa DSS-om u parlament uz #SREĆA.

Nakon što je svima postalo jasno da je vlast prodala Kosovo i Metohiju, izgleda da biračima i nije više bilo stalo da kupuju prazna obećanja, pa smo proveli čitave četiri godine bez vanrednih rasprodaja izbora. I tako, 30 godina kasnije, niko više ne veruje u svetlo na kraju tunela. Nestanak glasača, i pojava novog, zahtevnog kupca, zvanog birač, ukazuje da će 2020. prodaju starih iluzija i obmana obeležiti bojkot. Jer je postalo jasno da niti smo mi u tunelu, niti je to što sija svetlo. Zaglavljeni smo u mulju i blatu rijalitija, tabloida i nekulture koju nosi #BudućnostSrbije. A to svetlo koje sija, to je samo nova udica-varalica, na koju vlast pokušava da peca somove. Varalica u vidu novog investicionog plana, vrednog 12 milijardi evra, jeftino umotanog u jednokratnu pomoć od 5.000 dinara penzionerima i prelivenog kiselom najavom povećanja plata državnim službenicima.

Da li će politički mufljuzi uspeti da vam na izborima prodaju šarenu lažu? Ili ćete ih oterati u politički bankrot?

Pametniji više ne sme da popušta. Jer je sve #stvarizbora. Pa i #bojkot.