“Omanji” ratovi i “omanje” sankcije

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Pad Berlinskog zida 1989. godine za Nemce je značio ujedinjenje i stavaranje nove države, a za svet je to bila revolucija u odnosu političkog Istoka i političkog Zapada.

Berlinski zid je priča za sebe koju danas, 30 godina kasnije, mnogi definišu kao kamenčić koji je pokrenuo lavinu. Rušenje barijera u Berlinu bio je okidač za geopolitičke promene koje su u nekoliko narednih godina usledile u Evropi – od SSSR-a, preko Čehoslovačke do SFRJ.

Dok su se Nemci spajali, slovenski narodi su se razdvajali tražeći, valjda, u tim raskidima neki svoj nacionalni identitet, svoje nacionalno biće. Za razliku od Slovena, Istočni Nemci su razmišljali o ekonomiji. Rušili su zid u želji za boljim životom, a Zapadni Nemci su kopali sa druge strane tražeći svoje porodice na istoku.

Mi na Balkanu smo jurili, a i danas jurimo teritorije. Ne brinemo mnogo za ekonomiju, a još manje za ljude.

Znamo šta nam je takva politika donela devedesetih – sankcije i smrt.

Sada imamo predsednika Aleksandra Vučića, koji nam je pre neki dan, na otvaranju Istočnog kraka Koridora 10 u Bancarevu, rekao da se devedesetih desio “omanji” rat.

Koliko ljud treba da pogine, predsedniče, pa da rat bude “oveći”?

Opasna je vlast koja relativizuje ratove, jer u najgorem slučaju to može da znači da je spremna za neka nova, “omanja” puškaranja sa komšijama. Ali za svakog ko je u ratu izgubio nekog, to je najveća strahota. Nema tu ničeg malog – ni rata, ni tuge, ni praznine.

Međutim, crveno-crna koalicija koja je sada na vlasti, upravljala je ovo državom i tada, tih devedesetih godina. Očigledan je pokušaj revidiranja istorije. Aktuelna vladajuća garnitura pokušava plastičnom operacijom da napravi drugo lice neuspešne politike koju je vodila pre 3 decenije. Politike koja nije prepoznala geopolitičke promene koje je pokrenuo pad Berlinskog zida, a koje je, očigledno, tada planirala da savlada “omanjim” ratom.

Mi se i dalje, pokazuju ankete, najviše plašimo rata, ali ozbiljne priče o ratu i mogućnosti da se negde pripuca na našim prostorima nije bilo od poslednjih problema u Preševskoj dolini početkom 2000-tih. Zveckanje oružjem i ratna retorika vratili su se nakon 2012. godine, kada je crveno-crna koalicija ponovo preuzela kormilo.

Iako će neko reći da su to samo naslovnice u tabloidima i poneka nesrećna izjava ministra vojske Aleksandra Vulina, suština je da vrh vlasti i dalje odbija da prihvati promene koje su se desile pre 30 godina. Odbija da jasno sledi jednu politiku i jedan put. Proevropska priča im je samo za Zapad, a zbog nje su, činjenica, svi oni ponovo i seli u fotelje. Na unutrašnjem planu nas zatvara i deli nacionalizmom, a na spoljašnjem sedi na klackalici kojoj su šrafovi sve labaviji.

Da je to tako potvrđuje i informacija da je prošle nedelje iz Stejt departmenta u Srbiju stigao zvaničnik koji rukovodi radnom grupom koja je zadužena za uvođenje sankcija prema ruskom bezbednosnom sektoru, ali i svim firmama, pojedincima i državama koji sarađuju sa vojnim i obaveštajnim sektorima Rusije.

Predsednik Vučić je i ovu posetu hteo da relativizuje, pa je tako rekao da iako nam Amerika uvede sankcije, da se to neće odnositi na građane.

Sve je to pomalo čudno, ali ljudi ne treba da se sekiraju. Kada SAD donose odluku o tim sankcijama, a ne donose ih lako, uvode ih nekoj kompaniji ili pojedincu, a ne narodu. Nisu to sankcije koje bi pogodile vas – rekao je Vučić.

Drugim rečima, bile bi to neke “omanje” sankcije. Sankcijice o kojima ne treba da brinemo, kao što valjda nije trebalo da brinemo devedesetih zbog “omanjeg” rata.

Ali da se vratimo na suštinu – nema malih sankcija, kao što nema ni malih ratova.

Baš kao što ni prošlost ne može da bude budućnost. Posebno ne ona u koju verujemo. Nikada. Nigde.