Not great – not terrible

Autor

Nikola Marković

Saradnik Južnih vesti.

Zavaljen u fotelju od braon pliša, sredinom devedesetih, Neša Galija šara hemijskom po zelenom papiru, spremljenom za autograme. U ogromnom socrealističkom zdanju, stojim kao pod crkvenom kupolom, zagledan u betonsku konstrukciju. Čekam autogram. Sumpor štipa za oči. Sa mora, iz pravca Rožaja, pa preko Gazimestana prema Nišu, pravimo pauzu da se Škoda, trula višnja boje, odmori od letnjeg asfalta.

Galijina pesma o pravoslavlju se lako ušunja u uvo. Ona o mom rodnom gradu Kotoru, u to vreme još ne postoji. Tih dana drsko nije imala godina da uđe u pesmu.

Još jedna slika. Ispred hotela “Žubor“ trčim oko okruglog zida. Unutar njega otvor što zjapi iznad reke. Onaj autogram sam odneo do automobila. Gužva na parkingu. Iz kuhinje se miris pasulja meša sa bolničkim vonjem. Do okoline Niša, gde mi tih dana žive babe i deda, od milošte zvani đede, nije ostalo još mnogo. Ipak sam detinje nestrpljiv.

Što zbog njih, što zbog paketa gde su sigurno dve nove majice za brata i mene, trešnje, kravlji sir, tegle pekmeza i euroblok. Vruće je, a zadnje prozore ne smemo da otvorimo. Zbog promaje – najveće srpske boljke. Dole, u nogama, gazim brata koji se opružio preko putničke torbe. Na kasetašu se smenjuju Tomine Danke, Branke, Sanje i Liljane. Tada sam poslednji put video Kuršumlijsku banju. Punu sveta. Još uvek umirisanu na tapete i kožne novčanike. Na olovo iz štampe i domaću kafu sa ratlukom.

Nedelja u julu 2020. Od posledica virusa COVID-19 danas je preminulo toliko i toliko ljudi. Ma više je. Mnogo je više. Gasim radio, okrećem druga i kažem mu: – e ajmo negde. Pita me gde, ja mu kažem na jug ili na istok.

Nek odluči parica, kaže mi on. Bacamo paru na parkingu. Jug je glava. Valjda zato što je na jugu pala glava Cara Lazara ili zato što je na glavi Manastir Gračanica. Šta znam zašto. Jug je glava. Pismo je istok. Pobeđuje glava.

Kroz Kuršumliju nalećemo na pogrebnu povorku, litiju, šta li? Malo nakon toga trubači. Kakva groteska. Ali takav je život. Malo trube, malo posmrtni govori. Malo više posmrtni govori, a sve manje stare trube. Taj put prema banji pamtim samo po reci sa desne strane. I dalje je tu. Homokinetički zglob na autu mi lupa. Ako me ovde ostavi auto, teško da će iko ikada da nas nađe. Oko nas je šuma, a miris sumpora me vraća 25 godina unazad. Da nije zvuka trimera koji se bori sa uraslom travom ispred hotela mislio bih da je na Kuršumlijsku banju pala atomska bomba.

U ovim danima, kada živimo distopiju, ona slika još dublje mi se urezuje u podsvest. Jedna oronula samoposluga u kojoj, istina,nema zombi prodavačica u borosanama. Crkva srušenog crepa i uraslo fudbalsko igralište. Kafana bez prozorskog okna, upala sama u sebe. Desetine parkiranih policijskih vozila iz doba bombardovanja.

Sećam se da je hotel “Žubor“ u godinama posle potonjeg balkanskog rata koristila policija. Plave table sa oznakom M. Jedan dečak na biciklu što juri pored nas liči mi na glasnika u Amazoniji. Nebo se nagužvalo i preti potopom. Na onom opustelom hotelu gde sam se pre frtalj veka igrao, skela nagoveštava da će neko da opere pare. Slika apokalipse na nekoliko hektara. Zbunjuje me pustoš. Ni prodavnice. Ni kafane. Prazno.

Izmešanih emocija, sedam u auto i nesvesno pevušim u sebi – “Pravoslavlje, dolazi sa juga“.

Zamišljam ljude u onim preostalim kućama. Kako im se pradedovi opiru u Topličkom ustanku. Kako im se dedovi ponosno busaju u grudi. I njih, kako obmanuti veruju u budućnost koje nema. Zaboravljene i otpisane od svih.

Ispraća me blještavi bilbord što sjaji nad prazninom – “Hvala Srbijo“.

Nisam siguran za pravoslavlje, ali za sirotinju jesam. Ona sigurno dolazi sa juga.

Ljudi je sve manje, država sve više.

Opet se natežemo oko teritorija. Odlučuje pismo-glava.

Kako ćemo da se cenkamo sa tuđim, ako smo tako jeftino prodali sebe?