Pismo za prisednika

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

Vikaju ovija belosvetski dokturi k’ko od ovaj boles lek nema, s’lte maske i vakcine pomagaju da svi ne pomremo i da se ametom ne zatremo. A narod k’ko narod, od’mno je naučija da ga l’žu, i dokturi i činovnici, i popovi i panduri, pa se varka i na nikog ne veruje.

I takoj, mislim se ništo na ovaj moj pamet koj je taj što može da prosvetli ovaj narod i da ga izvede na prav put. Seti se, s’lte Gospod i prisednik. Gospod je od’mno digaja ruke od nas i reši se ću pisujem na prisednika i ću ga molim da pomaga.

I ete, nakanjujem se k’ko da ću zbiram KRIZNI ŠTAB. Te daj malko da razmislim, te daj malko da počekam, te danas je praznik greota je od Gospoda, jutre je nedelja ne raboti se i jedva se reši, u tornik ću počnem s’s pisuvanje pa ako da Gospod ću ga završim tam do drugu nedelju. A k’d odstoji desetinu d’na ću mu ga ispratim.

A u pismo je pisuvalo:

Ljubezni gos-n prisedniče,

Vidiš li ti na što ovoj iskoči i k’kvu ni tarapanu naprai ovaj čuma i kolera vikana korona. K’ko ajduk, k’ko razbojnik, udrvila na nas onija njojni pipci i s’lte čuješ k’ko vika pare ili život. A narod k’ko narod, iska da živi al’ žal’ mu za pare. Izludeja narod , ič ne znaje koga da sluša i na koju stranu da se obrne. Jedni su za doktura Kona, drugi za primarijusa Vesića. Reč po reč i brgo se podeliše, onakoj srpski k’ko što su dajma rabotili, na četnici i partizani, na delije i grobari, na onija što su za Jevropu i Ameriku i onija što su za majčicu Rusiju i braću Kinezi.

Srbi ne bi bili Srbi da se i oko vakcinu i maske ne skaraše i podeliše. Ovija što su za vakcinu blagosiljaju te i vikaju fala ti prisedniče što od Srbi napraji „šampioni“ za vakcinu. Ovija drugi se zaintačili, neće vakcinu i vikaju: „Da je toj ništo ubavo i prisednik bi se pelcovaja, da maska ništo pomaga i prisednik bi gu turija na usta.

Za toj ti se molim k’ko na Gospoda, turi tuj masku na obraz, daj da zapušimo usta na dušmani i tajkunski mediji. Zavrni rukav pa se pelcuj i toj na televiziju u sred Merošinu, sve onakoj k’ko si onomad na narod obećaja. Veruj mi neje toj ništo, ič ne boli, i Darija i Ana se pelcovaše i toj dva put pa što gi fali, od merak čovek da gi pogleda.

Ti gos-n prisedniče ubavo znaješ da smo mi inatdžije i da nećemo onoj što drugi oće i da gu nema taj sila što će ne natera nit s’s molenje, nit s’s ćutek. Mi bre nećemo i onoj što mi oćemo.

Ne zabrai prisedniče, ti si prisednik na svi nas i mi si te poštujemo i molimo se na Gospoda za tvoje zdravlje, sve k’ko pisuje u crkveni kalendar. Ti si pazarija vakcine za celu Srbiju i fala ti. Tolko gi imamo da gi delimo po komšil’k, k’ko baba Trajka vruće penjurlije na komšisku decu.

Ne davaj gos-n prisedniče da ni se vakcine ubuđaju pa da gi frljamo, greota je pare smo si davali. Turi masku, zavrni rukav i povedi ovaj napaćen i izluđen narod u juriš na ovoga neprijatelja što nit ga čujemo, nit ga viđamo s’lte ga osićamo. K’d smo sobalili onol’ki nevidljiv Nato aeroplan, će sobalimo i ovuj malečku koronu.

S’s poštovanje, tvoj kolega košarkaški trener Petko Nišavac