Rešeni da prežive – neku uz borbu, neki sa predajom

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Niš, pametni grad. Najavili, još pre Korone, nismo im verovali. Kamere, koje vide mitisere, prepoznaju grimase i čitaju psovke sa usana dok prolazite na trepćuće žuto. Dovoljno da vam već i misli naslute.

Kriminal, očigledan, sveprisutan, prolazi na zeleno. Pametne kamere su to. Znaju i da zažmure kad treba.

Subotom, dok šetate ulicama tražeći slobodu, praveći smislene prekršaje – neko to od gore vidi sve.

Policija, skromna po prirodi, nenametljiva po opredeljenju, uporna u svom odbijanju da se pojavi na licinom mestu, ipak je spomoču toga dakle i bila prisutna. Čitala lica, prepoznavala ljude, pisala prekršaje, starala se. Naredijo mini-star, ratni veteran bez staža, ljubimac policijskih psećih ljubimaca.

Služba, njena nevidljiva ujna, neprimetno čuvala red i poredak pomoću svojih ugovoraca na neodređeno vreme. Bila spremna na sve scenarije, osim onog originalnog, gde se na sceni pojavljuje više hiljada ljudi u krupnom planu.

Sistem, ‘’ti tato, ti bato i ja’’, potom uredno odreagovao i rešio da se po ko zna koji put malo dopuni našim nedobrovoljnim prilozima. Po pet iljadarći. Pet po pet, dvajespet, puta trijes dana… e moj sinko – što bi reko Markonjerov čale. Ali, i nad čeleta ima čale.

Vođa, taj veliki, topli brat, pitomo nas posmatra sa visina socijalističkog lepotana na steroidima. Ruke, sklopljene, meke & vlažne, prosto zrače Zen fazu. Smiren sam i stabilan, kad mogu to ja, moći ćete i vi, narode moj.

Bolest, ne bira. Biće toga još, ali Mi smo spremni, Mi smo jaki, Mi… Možda i najjaĆi u regionu. Ono, tigar na belome faza jaki. Imamo dakle dve faze. Mono, pa potom i naizmenično mono.

Struja, poskupela naravno. Kao i sve ostalo. Naravno. Aj što je skupa, nego što je izgleda baš i neće biti mnogo. To je zato da bi razumeli koliko je zapravo vredna i kako se domaćinskim pristupom možemo nadati dugoj i toploj zimi. Osim ako nas ne poremeti neki neverovatan sneg, čudesno vlažan i preterano težak.

Urota, što bi rekli. Večito neki nezadovoljni, nezahvalni, dušeprodani elementi, koji podmeću klečke i udaraju cajpere zahuktaloj unt moćnoj mašini. Onoj, iz pomenutog sistema – tatabataija. Svikloj da radi samo dok nam troši živote. Čiji svaki sledeći apgrejd biva mutantniji i zloćudniji od svog dominantno recesivnog pretka.

Srbija, ta ne baš pametna zemlja.

Ljudi, opet, očigledno rešeni da prežive. Neki uz borbu, neki sa predajom.

Podela, nažalost neizbežna. Po svim šavovima i spojevima. Istorijski kredo ovih prostora i plemena. Da dodamo još koju dok čekamo da sve ovo prođe. Da razbijemo dosadu. I još ponešto. Protiv uroci, valja se.

I valjaće se. Ko preživi, pričaće. I ono, ‘’nikad nije bilo da nekako nije bilo’’. A može i ‘’ma, biće bolje’’. Sami biramo.

I da, ‘’samo sloga Srbina spašava’’. Pa realno… Mislim, irealno.

I pošto ‘’spasa nam nema al’ propasti ipak nećemo’’, onda slobodno ‘’knjige, knjige braćo’’ a ne rijaliti i selfije.

Onda ‘’možda i bidne, al opet ne mora i da znači’’. Dakle ipak, ‘’od nas zavisi’’.

To je. Nema lošo.