Malo o nama i ni o čemu

Autor

Aleksandar Nakić

Kreativni direktor / fotograf.

Postoji taj jedan prećutni stav dela građana ove zemlje koji kao da kaže: dobro, ako vam je toliko stalo do vlasti – vladajte. Ako ćete da lažete na svim svojim televizijama – okej lažite svoje biračko telo, mi ionako znamo istinu. Ako ćete da kradete izbore – okej punite te kutije lažnim listićima, mi ćemo ionako da pošaljemo našu decu u inostranstvo. Radite šta hoćete, ako vam je baš toliko stalo. Samo nam ne dirajte našu udobnost, naša mala putovanja i uživanja, naše porodice i brzi internet.

Ta politička pasivnost se ovde, naravno, podržava i kultiviše. A autoritarni režimi su po svojoj prirodi proaktivni, osiguravaju svoju vlast po svaku cenu, čak i kad deluje da ne rade ništa. Sistem u kojem mi živimo je hibrid, ne postoji klasična fizička represija, već se na mnogo načina sponzoriše udobnost. Pritom stvara se utisak da je apolitičnost kul, a podrška opoziciji (koja pazi sad – želi da osvoji vlast!) veoma nekul. Takođe, radi se aktivno na stvaranju privida normalnosti sa jedne strane i za jedan deo društva kozmetičkom modernizacijom, istovremeno održavajući tenzije za onaj deo društva koji je tvrda glasačka baza i koje se lakše kontroliše strahom. One koji „znaju istinu“ ova vlast je kupila, pacifikovala ili gurnula u apatiju, a one koje ne mora da kupi kontroliše strahom i dezinformacijama 24h dnevno sa 5 nacionalnih frekvencija. Ono što na kraju dobijamo svi, je da svi živimo laž. A laž nikad nije večna i uvek ima manje ili veće posledice. I uz mnogo manjih ili većih upozorenja, došli smo do Trećeg i Petog maja 2023. godine. Nasilje koje je kulminiralo i koje je istinski probudilo celo društvo.

Društvo koje je učeno da nema empatiju za tuđe mrtve, koje je vrlo kratko bila izloženo realnosti i čija se istorija svakog dana falsifikuje tiho i planski kroz poluzabavni sadržaj, polako se infiltrirajući u mozgove „apolitičnih“ građana, je nesvesno išlo ka svom strašnom cilju. A nasilje koje predsednik države promoviše, podržava i sprovodi već 31 godinu – na svakoj sednici centralne otadžbinske uprave, na svakom mitingu protiv novih demokratskih vlasti, na svakom skupštinskom zasedanju i kasnije na svakoj konferenciji za novinare i u svakom uživo uključenju na njegovim televizijama, bilo ono velikih razmera kao 100 muslimana za 1 srbina ili tiha agresija prema imaginarnim neprijateljima, pa čak i prema svojim najbližim saradnicima, se polako sliva ka svim slojevima društva. To svi vidimo – u saobraćaju, na pijaci, u školama. Istovremeno, stvara se jedna nova elita umivenih kriminalaca i njihovih neumivenih pomoćnika, koja ako ne može drugačije – nasiljem i strahom postiže svoje ciljeve. Više nego ikad, čak više nego devedesetih, pomešani su politika, kriminal i biznis, stvarajući jedno novo društvo na temeljima propalih ideja sa kraja prethodnog veka. Od vođa navijača koji su postali zgradograditelji, kriminalaca koji asfaltiraju autoputeve pa sve do tetoviranih bilmeza koji plivaju za časni krst, sve to liči na devedesete, ali nije – jer istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa (Hegel). Mi smo dozvolili da živimo tu farsu, izolovani u balone samodovoljnosti, jer mislimo da ovo celo društvo ionako ne može bolje (Može). I ako nekim čudom bude uspelo da se izbori za nešto bolje, neko će nam to opet oduzeti. Tako da je bolje ovako.

Nakon poslednjih izbora, koji su nam servirani i prezentovani baš onako kako je trebalo – uz mnogo lažiranih spiskova i glasova, uveče uživo na njegovoj televiziji proglašavajući pobedu svoje stranke i njegove desne opozicije, deo građana ove zemlje, koji je zapravo i najveća pretnja režimu Aleksandra Vučića i svemu što on predstavlja, je definitivno gurnut u apatiju. Sve one ljude koje on ne može da razume i koji mu nikada nisu verovali, ljudi koji su proveli dane i godine na ulici boreći se protiv svega što on predstavlja, uz finalnu kulminaciju Petog oktobra 2000.godine. A taj dan, koji njega i njih najviše boli, i koji su godinama pokušavali da pretvore u krađu skupštinskih stolica, je nešto najbolje što se desilo ovoj zemlji u poslednjih pola veka. Bio je to krik cele jedne generacije i dan koji bi danas trebao da se slavi kao praznik jedne nove, drugačije Srbije. Međutim, usledilo je mnogo svega, antisistemska srpska radikalna stranka, državna bezbednost, koštunica, ekspres lonac haškog tribunala, socijalnih tenzija, crvenih beretki. Tenzije i nasilje koje je kulminiralo 12. marta 2003. Ipak, i tada, kao i sad, građani se bude, i tiha većina tada izlazi na ulicu da poslednji put isprati svog Premijera. Pokazuju snagu koja tera kriminalce, njihove političare i službenike db-a u rupu. Petooktobarska Srbija je živa.

Mnogo toga se izdešavalo od tad do danas, ali put koji je ta energija zacementirala, makar načelno i dalje ne sme da se menja, iako se uporno na tome radi. Ono što ovi protesti pokazuju je da ta energija živi i da se konačno rađa neka nova – energija generacije koja tek dolazi. Iako nam se ne dozvoljava da ovaj protest bude opozicioni, klopka u koju će mnogo dobrih ljudi upasti, nego se čak daje loš prizvuk tome što “proevropski”. Mada su oni proevropski samo toliko koliko smo svi željni života po merilima evropskih demokratija, vladavine prava, razvijenog školstva i zdravstva. I opozicioni su u meri u kojoj neki predstavnici naroda moraju da obavljaju taj težak posao umesto nas. Videćemo koliko će vremena trebati da se sve to kroz neke prave izbore pretoči u društvo koje svi zaslužujemo. Ali ono što je bitno je da Srbija više ne spava. I da je sve manje onih koji kažu: ako vam je stalo do vlasti – vladajte. Zato što previše volimo svoju decu.