Penka i Mandrda – Odlomak iz rukopisa „Paliluske priče“ Petka Nišavca

Autor

Petko Nišavac

Košarkaški trener u penziji.

U onim posleratnim vremenima, kad su se svodili računi, prebrojavali mrtvi i kad je tuga za onima koji nisu preživeli bila još uvek sveža. U vremenima kada je još uvek tinjala nada da će se ožaljeni, kome smo već dali sve parastose i uklesali ime u nadgrobni spomenik ipak, jednog jutra pojaviti na kapiji. U vremenima kad su još uvek stizala pisma iz Crvenog krsta sa obaveštenjem da je „taj i taj“ pronađen u nekoj bolnici u Nemačkoj, doduše ne u najboljem stanju ali živ.

U vremenima pijanog zadovoljstva što je taj prokleti rat najzad završen i što si ostao živ a mnogi nisu. U vremenima straha i zabrinutosti od onoga novog što nas čeka i što još uvek noću odvode ljude, pojavili su se oni.

Njih dvoje, obučeni u crno, stalno zajedno. Dva vrana gavrana, paradigma onoga što je bilo i onoga što nas čeka. Niko, pa čak ni najveće palilulske torokuše i opajdare, nisu znale ko su, odakle su došli i zašto su izabrali baš Niš i ovo sirotinjsko predgrađe. Bili su velika tajna i tema razgovora, na svim paliluskim poselima, na svim slavama i sahranama.

Vešto su izbegavali razgovor sa radoznalim ali opreznim Palilulcima. Samo bi klimnuli glavom u znak pozdrava a na svako pitanje promrsili nešto što bi trebalo da bude ni da ni ne. Niko im nije znao imena, čak ni Macan fijakerista kod koga su stanovali u jednom sobičku odmah pored štale.

Kažu da ih je baba Trajka, u trenucima nadahnuća, krstila, Penka i Mandrda, jer su je podsećali na neki bračni par, koji je još u tursko vreme, stanovao u njenom komšiluku i koji je, na ogromno čuđenje Palilulaca, uvek išao zajedno i to ruku pod ruku. Pričala je još baba Trajka da su bili Švabe, da su došli negde iz Preka i da su ih Palilulci zvali Penka i Mandrda jer nisu mogli da izgovore njihova švapska imena. I tako, vrlo brzo, za sve Palilulce pa i za nas decu, oni postadoše Penka i Mandrda.

On je bio koščate građe, osrednjeg rasta, odeven u neko iznošeno crno odelo, sa ogromnom mašnom oko dugačkog vrata koji se završavao četvrtastom glavom i pokeraškim izrazom lica. Na glavi je uvek nosio isti šešir, pomalo deformisanog oboda i ulubljene forme.

Ona je bila za pola glave viša od njega, još koščatija, ružnjikavog lica sa maljavom gornjom usnom ali bistrog i prodornog pogleda. Ličila je na bogomoljku. Preostali fragmenti čipke i ponekog karnera na njenoj crnoj haljini, svedočili su da hanjina pamti neka bolja vremena i neke predratne modne trendove.

Doduše, svi smo se oblačili u ono što je preostalo. U ono što nije opljačkano i ono što nismo mogli da zamenimo kod seljaka i crnoberzijanaca za šaku brašna i kašiku masti. Ali niko kao oni nije nosio taj kostim bede i propasti tako dostojanstveno. Kao da šetaju Jelisejskim poljima ili promenadnim stazama Bulonjske šume oni su gacali izlokanim palilulskim sokacima uvek uspravni, ruku pod ruku, polako i dostojanstveno. A Palilulci su se prvo čudili, onda smejali i šegačili da bi se vremenom potpuno navikli na taj prizor. Jedino je baba Trajka, za svaku Palilulku koja bi na ulici uhvatila muža pod ruku, imala svoj komentar:

Lele, eve gu i naša Penka, ufatila se za muža k’ko pijani Sotir za tarabu. Mora da je ništo falična s’s oči pa s’g mora muž da gu vodi po beli svet.

Nagađanja i pretpostavke su bili glavna razbibriga po palilulskim kafanama a kroz dim jeftinog duvana i mirisa na olaj i beli luk u sirćetu, tekle su najčudnovatije priče.

Leka kasapin je, posle trećeg čokanjčeta , počeo da se kune, kako je Mandrda vanbračni sin kralja Petra i neke francuske sobarice, da je za vreme onog rata bio poznati četnički komandant, prvi oficir vojvode Tankosića, da je bio gospodar Kosova i da su se Šiptarima i Bugarima tresle čakšire čim se pomene njegovo ime. Zasedne Leka, razgalami se, razmaše se se rukama, naruči rundu za bratiju oko stola, pa kao glumac kad oseti da osvaja publiku, nastavi da kiti priču. Prilaze sa susednih stolova radoznali, osetivši mufte piće, prikradaju se i dežurni grebaroši, a Leka priča li priča.

A bre, ćorče ćorave, zar ne vidite? Naš Macan mu je bija posilni za toj ga je s’g i pribraja, a ovam, nas će sotonji k’ko mu ni ime ne znaje.

Epa Leko, s’g ga baš pretera. Će natovariš niki belaj na čoveka s’s toj tvojo l’žovno zborenje – podviknu mu Stavra, poznati predratni trgovac kome je nova vlast oduzela i radnju u Obrenovićevoj ulici i lanac magacina u Apelovcu i učinila ga proleterom i pijanicom.

More Stavro, ti ubavo znaješ ko’lko te ja poštujem al’ pa si mislim ništo na ovaj moj pamet, nemoj da on na nas natovari niki belaj. Čuste li što je onomad bilo i k’ko je bilo s’s mojega pobratima i komšiju Beku kasapina. Vi svi ubavo znajete da si je Beka domaćin čovek, da si poštuje vlas’ i crkvu, da si varka domaćicu i dečicu. Al znajete i toj da si Beka ima jednu golemu falinku, k’d se napije ne iskačaj mu na oči.

Ma načumo ništo, ide zborenje po Palilulu al ti Leko toj najubavo znaješ, prvi si mu komšija.

Leka se udobno namesti, napravi psihološku pauzu kao političar pred važno saopštenje, polako izvadi cigaretu, lupnu je dva-tri puta o tabakeru i zapali. Povuče dim, podiže glavu i zagleda se u pocrnelu i ko zna kad okrečenu kafansku tavanicu sa koje su visile lepljive trake na kojima su se batrgale uhvaćene muve. Nakašlja se teatralno, šeretski namignu okupljenoj bratiji pa poče lagano, onako izdaleka:

Nego mislim si ništo na ovaj moj pamet, red je da ovaj taze firma vikne jednu rundu.

Viče Leka i zadirkuje Blagoja, predratnog vlasnika ove kafane, kome je Nova vlast konfiskovala kafanu i postavila ga za poslovođu i kelnera narodnog restorana Budućnost.

Epa kutriki umrelo je toj. Toj je bilo u Blagojinu kafanu. U ovaj Budućnos’ toj ne biva. S’ g je toj narodno, vašo, a biva li da ve častim s’s vašo jedenje i pijenje.

Prolomi se smeh kafanom uz opšte odobravanje i povike: “ Alal vera Blagojo, mlogo ga ubavo reče“. Smeje se cela kafana, svi se smeju, smeje se i Leka, smeje se i Blagoje. Palilulci su oduvek cenili duhovit i direktan jezik bez uvijanja i prenemaganja zato su i imali često posao sa pandurima, žandarima i milicijom.

Znajem čičini, ubavo znajem, s’s moje oči sam videja.“ Pokušava Leka da se vrati na priču a kafana zaneme i pretvori se u uvo.

Ajde bre Leko, ne rastezaj ga k’ko pop Vrndža „oče naš.

„P’l’k bre čičini, p’l’k, s’lte malko do plaknim gušu s’s ovuj mučenicu pa ću vi ubavo i natenane ispričam što je bilo i k’ko je bilo. Napija se Beka, onakoj k’ko dajma raboteše k’d napraji niku pogolemu liferaciju s’s meso, tolko se napija da neje mogaja da odi. Turili ga vinski pobratimi u fijaker i Macan fijakerista ga doteraja dom, pred kapiju. Istrča žena na sokak po njuma istrčaše i deca, ufatiše ga, koj za ruke ,koj za kraci, koj pod miške i jedva ga unesoše u kuću. Neje prošlo vreme ni k’olko da isčuriš jed’n tutun, k’d iz kuću istrčaše plačečkim i žena i deca. Po nji iskoči i Beka s’s sekiru u ruke.

Lele komšije, pomagajte, enega uzeja sekiru, iska kuću da iskrši.

Sabraja se komšil’k, komšike tešu ženu , pribiraju decu i vikaju gu:

Neće, Magdo, neće. Ti mu bar znaješ naraf, neje mu ovoj sefte pijanka.

Stoji Beka na sred avliju, jedva se drži na noge, razmandaja se s’s sekiru i malko pcuje malko naplakuje.

Magdo, kude si more, kude si izbegala? Ič ne beri gajle, ako gu iskršim d’nas, jutre k’d se otreznim ću ti napraim poubavu i toj s’s engleski ćenef.“ Al’ imam s’lte jedan merak. Iskam da mi Cigani sviru dok gu kršim, i toj onuj moju pesnu „Sadija sam ružu žutu, ružu žutu pokraj putu.

U taj ma’, tam nigde od kude Svetonikolsku češmu, naiđoše Penka i Mandrda. Stadoše tam kude tarabe od Tutuvajtinu avliju, gledaju u onaj k’l’b’l’k pred Bekinu kuću, ništo š’pkaju a onda se Mandrda obrnu od njuma pa pravac na kapiju od Bekinu avliju. Privikaše komšije:

Nemoj prijatelju, ako Boga znaješ. Mlogo lošu pijanku ima, će te utepa k’ko živinče. Žene se krstu i š’pkaju: Lele, lele, lud čovek! I ja mu od pendžer privika: Manjuj se bre brate, kude nas u Niš i lud od pijanoga bega.

Jok more, ič ne čuje, podiže rezu na kapiju pa pravo na Beku. Dođe do njeg i poče ništo da mu zbori. Beka preblede k’ko krpa ,ispušti sekiru, obrnu se i uleže u kuću.

A Mandrda, k’ko beše ulegaja, takoj i iskoči. Onakoj njegovski, p’l’k, p’l’k, nogu pred nogu, dođe do Penku, ona ga ufati pod ruku, i otidoše tam nakud Svetonikolsku crkvu.

Brzo se je ova Lekina priča proširila Palilulom. Mnogi su pričali kako su bili očevidci celog događaja i prilikom svake nove interpretacije, dodavali neke nove detalje koji su kitili priču i činili je još neverovatnijom. Govorilo se kako je nastao tajac, kako su se u tom trenutku oglasila zvona sa obližnje crkve, kako je Magda, Bekina žena krenula da mu poljubi ruku o on je povukao ruku, pogladio je po kosi i rekao nešto na nekom nerazumljivom jeziku, nešto što je ličilo na blagoslov.

I kao što obično biva u revolucionarnim vremenima, prepunim novotarija i novokoponovanih gluposti, zatrpan svakodnevnim proglasima i okružen nevešto naškrabanim parolama, običan narod je teško razumevao ko je taj SKJ, ko je taj SKOJ i zašto se Kolo srpskih sestara sada zove AFŽ. Zašto se drugovi Tito i Staljin svađaju i zašto se sad, zbog pominjanja Staljina, ide na robiju ili na onaj svet. I to sve“ U IME NARODA“. U ime kog naroda se donose te presude izlepljene na banderama i svakodnevno štampane u novinama? Da li samo u ime ovog novopridošlog naroda koji ima čudne manire, čudan jezik i čudnu muziku ili se tu računamo i mi Palilulci.

Sklon misticizmu, palilulski narod je priču o Penki i Mandrdi brzo doveo u vezu sa aktuelnim događajima i pojavom da ljudi u kožnim mantilima češće zalaze njihove sokake i u crnim limuzinama odvode ljude u noć.

Na kamenu uglačanom stražnjicama mnogih generacija Palilulaca, tu odmah pored Svetonikolske česme sede dva pobratima, rođeni u Paliluli, odrasli u Paliluli, tu se oženili, skućili , izrodili decu. Prvi put su izašli iz nje kad su krenuli u vojsku i kad su ih kralj i otadžbina pozvali u rat. Sede, ćute i puše.

Eh moj pobratime, ako niki čovek, s’lte s’s dva-tri reča, natera našega Beku da batali kafanu i pijenje i da nikad više ne zaiska od čalgidžije da mu sviru onuj njegovu “ Sadija sam ružu žutu“, k’k’v je toj čovek, pitujem ja teb? Toj neje čovek k’ko ja i ti, toj si je Lucifer frljija trozubac, fatija podruku onuj Luciferku pa se s’g maju po Niš i sotonju ovaj namučeni narod.

Jes, jes pobratime, pravo zboriš. Usta ti se pozlatila za taj reč. Đavolska je toj rabota i neće iskoči na dobro. Nego, mislim si ništo na ovaj moj pamet, k’ko bi bilo da se mi kurtalisujemo od nji i toj onakoj po naški, k’ko smo dajma rabotili. Će ispratimo tam kude ovija udbaši ludoga i gluvoga Pupu Todorinog, da se zakune k’ko je onomad s’s svoje uši čuja k’ko Penka poje ruske pesne a Mandrda drži tercu i vika živeo Staljin

I tako, priča je polako poprimila mističnu formu i zaverenički se prenosila po svim pravilima konspiracije samo u strogo poverljivom drušvu.

A kada je jednoga jutra munjevito prostrujala vest palilulskim sokacima, da su noćas u gluvo doba, kožni kaputi odveli Penku i Mandrdu, na isti kamen uz istu česmu ponovo sedoše isti pobratimi. Sede, ćute, puše i zagledani tako u pirotsku prugu i Čair tamo preko pruge, potegnu povremeno iz pljoske mučenicu što su je zajednički pekli. Vreme prolazi, pljoska sve praznija a pobratimi sve tužniji.

E’ moj pobratime, mlogo sam ništo žalan, svrtku nemam, dremka mi na oči ne doodi, trošku leb nesm u usta turija. Od k’ko gi odvedoše ja stanu polovin čovek.

Aferim pobratime za taj reč. Od tuj boljku i ja bolujem. Ete po cel noć si mislim na ovaj moj pamet, što bi na Penku da poje baš ruske pesne i koj je tepaja po uši Mandrdu da gu drži tercu i vika živeo Staljin. I k’ko toj da gi je čuja s’lte ludi i gluvi Pupa Todorin.

Sudbina, sudbina moj pobratime, od njuma nema beganje. Tam nigde u niki drugi varoš, u niku drugu državu, našeja bi se niki drugi Pupa i pa bi bilo isto. Toj što su ti suđenice presudile, toj ti je u krpče vrzano i od toj neme beganje.