Šta će ostati posle nas

Autor

Ljuba Kostić

Aktivista "Niškog kulturnog kluba"."Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac... ukratko Nišlija"

Niš je nekako uvek imao kvalitetne bendove i muzičare ali je u proteklih par decenija posebno isprednjačio sa svojom hip-hop scenom i to na regionalnom nivou. Glavni rasadnik niških hip-hopera je naravno Durlan, kraj ’’sa one strane’’ reke, specifičan zapravo po ničemu posebnom u odnosu na ostale krajeve grada osim po toj fami da je poseban, čitaj gori od ostalih. I upravo tu možda leži razlog dobre podloge za hip-hop kulturu koju pre svega karakteriše iskrenost izraza i spremnost da se u odumiranju rokenrol pogleda na svet, neko drugi lati nezahvalnog posla rvanja sa olinjalim ili lažnim autoritetima u društvu.

Jedan od ’’očeva’’ niškog hip-hopa (godine staža u tom poslu mu sada dozvoljavaju da ponese ovu neformalnu titulu) jeste i naš drugar Markonjero, koji već gotovo deceniju ne živi više u Nišu, već u sunčanoj Kaliforniji. Namerno kažem ’’naš’’ drugar jer Marko je oduvek to i bio. Iskreno, ne znam čoveka koji bi za njega mogao da kaže nešto drugo osim da je ’’drugar’’.

I kao mnogi drugi koji su ovaj grad morali ili hteli da napuste u jednom trenutku, i njega, kao verujem i mnoge, mnoge druge, za Niš ipak vezuju neraskidive niti uspomena, rođačkih i prijateljskih veza. I što je još zanimljivije, ti ljudi aktivnije prate dešavanja ovde i svesniji su situacije u kojoj se nalazimo od mnogih naših sugrađana koji svakog dana gule onu čuvenu ’’kuća-poso’’ ili samo ’’kuća-TV’’ u goroj varijanti.

Markonjero je dakle pre neki dan, iz Amerike znači, poklonio nama koji smo ovde ostali svoju novu pesmu sa nazivom #morasemenja, dakle hešteg sa lokalnom uzrečicom koju svaki Nišlija nosi u svom biću i koju upotrebi u onom odsudnom trenutku, poput onog kada recimo po sedamnaesti put udari glavom u nizak dovratak babine kuće, na trezno ili na pijano, svejedno. To arhimedovsko prosvetljenje može mnogo da pomogne svakom Nišliji (i Nišliki) da više ne udara glavom u isto mesto, već da proba sledeći put da nešto i promeni u svom pristupu zarad izbegavanja glavobolje i ponižavajućeg osećaja da je ponovo ispao budala.

To je dakle i razlog zbog čega sam i sam počeo da koristim taj hešteg pre nekog vremena u nameri da, onako niški, svojim sugrađanima uputim jedan motivišući poziv da počnemo konačno da funkcionišemo kao jedna zajednica života i prostora koja može i mora da ponudi nešto bolje, kako nama samima, tako i onima koji dolaze posle nas, od ovog stanja hroničnog raspada.

Pesmu naravno možete preslušati na linku koji vam je ponuđen ali refren iz srca i uma našeg drugara, koji to sa strane očigledno bolje vidi od mnogih koji su ovde, postavlja jedno osnovno pitanje koje je, verujem, sastavni deo svakog živog bića na ovoj planeti a to je: ’’Šta će ostati posle nas?’’ I kada svaki čovek, iskreno postavi sebi to pitanje (ostali stvorovi to ne moraju da čine jer jednostavno žive sa tim), onda ga dobijeni odgovor, ukoliko je tačan naravno, neminovno natera da svoje postupke i način života počne da sagledava, ako nikako drugačije – onda bar konstruktivnije.

Za one koji još uvek sebi nisu postavili to pitanje ili nisu na njega dali tačan odgovor, možda budu od pomoći nesporne činjenice da nismo sami na ovome svetu, da nismo nešto najbitnije i da je za ličnu životnu sreću potrebno činiti i neko dobro koje se ne odnosi samo na nas same već i na ljude i svet oko nas.

Ne bih opet o tome gde smo trenutno kao narod, ali moram jer mislim da je to saznanje možda i ključno. Već sam nekoliko puta iznosio konstataciju da mi to više zapravo i nismo, već da smo, što bi se reklo ’’obrnuli igricu’’ i da se nalazimo na samim počecima organizovanja ljudskih društava. Ne, nismo ni pleme koje karakterišu nekakva pravila i norme koje prevazilaze očiglednu vlast i premoć određenih pojedinaca ali koja se aktiviraju kada je ugrožen opšti interes te zajednice.

Ne, mi smo društvo, naravno u savremenim okolnostima i specifičnostima koja nose ova post-moderna vremena, ali koje suštinski odgovara samim počecima ljudskog organizovanja i koje se u istorijskoj nauci klasifikovalo kao Horda. Jer nju karakteriše okupljanje oko vođa koje garantuju pljačku i podelu plena. Tu nema pravila osim pravila jačeg, tu nema opšteg interesa već samo ličnog. U takvim društvima plemenitost je rezervisana za slabiće, poštenje za glupake. I naravno, takva društva ne mogu dugoročno opstati jer će ih u svakom smislu prevazići ona plemenska, koja imaju svest o tom famoznom ’’opštem dobru’’, koja su spremna da se razvijaju i menjaju, da uče na greškama (i svojim i tuđim) i koja vode oni koji su spremni da ljude i vrednosti sabiraju i umnožavaju a ne oduzimaju i dele.

Bez brige narode, doći ćemo i mi ponovo makar do tog plemenskog nivoa, samo pustite nas iz Durlan da se organizujemo prvo sa one strane Nišave, pa da onda i čitav grad postane jedan novi plemenski savez koji će već formiranom Begrađanskom savezu plemena da udari kontru. Šalim se naravno i verujem da i vi to znate, kao i ono da u svakoj šali ima barem malo šale.

Kako god, put je pred nama. Izbori su na tom putu. Trebalo bi da pravimo mudre izbore, kako na ličnom, tako i na zajedničkom planu. Promene ne da su moguće, nego su i neophodne. I što je najvažnije, jedino su moguće ako idu ’’odozdo’’. Sa ovog lokalnog nivoa. Zašto, već čujem pitanje sa one strane reke. Pa zato što smo ovde, blizu jedni drugima. ’’Pod ruku’’, što bi se reklo ili da nema mnogo mesta za ’’beganje’’ za one koji kažu pa slažu. Jer Beligrad je daleko. I mi tamo (realno) ne možemo skoro ništa da promenimo. Tamo se svi bitni već nekako dogovore.

To zna svako ko je bio makar jednom u ’’taj Golemgrad’’. Ili što bi rekli naši stari: ’’Pametan si čovek, bio si u Beograd’’. Pa da budemo i mi malo pametni jer smo svi bili tamo, pa da počnemo i mi da se dogovaramo i da se pitamo i da razmišljamo malo i o našem, zajedničkom, niškom interesu. Jer ovde živimo i mi i naša deca kao i ’’njihova’’ deca, koja su zapravo takođe naša. Jer se međusobno druže, rastu, sazrevaju jedna pored drugih i utiču jedni na druge.

A grad nam je postao propast živa. Realno. I može i mora mnogo bolje. ’’Mora se menja’’ jer je baš u tome fora. Da niko ko je na vlasti ne ’’pušta korenje’’ što se kaže, već da budu ljudi smenjivi. Kao na traci. Sledeći, sledeći… Da to znaju i da onda cene poverenje građana. Jer im je vlast poverena a ne data. Jer ljudi su, iskustveno provereno, ’’kvarljiva roba’’. Svi. Bez izuzetka.

Pogotovo ako su na vlasti. I ako smo već uzeli da koristimo taj neki sistem, gde postoje nekakve institucije, pa da jedna vlast malko koči a malko kontroliše onu drugu i tako u krug, onda hajde da to i profunkcioniše konačno. Jer ako se nastavi ovako, sa hordama i njihovim vođama, sa logikom pljačke i podelom plena, onda ćemo neminovno stići i do onih scena iz Odiseje u svemiru gde sevaju koske i pršti na sve strane.

A mi to naravno nećemo. Ako smo pametni i ako želimo da se razvijamo i kao ljudi i kao društvo. U ovom slučaju kao relativno mala zajednica života i prostora. Tu smo gde smo, moramo da funkcionišemo jedni uz druge. Opet kažem, ako smo pametni. Tako da, šta da vam kažem osim #morasemenja. Da bi ostalo nešto i za druge posle nas. Jer ovako sigurno neće ostati ništa dobro. Osim grobova, kako kaže pesma.