Odakle ruskoj stranci mandat u Nišu?

Autor

Dragan Stojadinović

Politikolog

Rezultati lokalnih izbora u Nišu doveli su do toga da formiranje vlasti u velikoj meri zavisi od manjinske Ruske stranke koja će svoje mesto u Skupstini dobiti na osnovu veoma specifičnog – nedemokratskog zakona.

U godinama koje su iza nas, pažnju javnosti nije privukla činjenica da su stranke manjina počele da dobijaju veći broj poslaničkih (odborničkih) mandata. Razlog za ovako veliki broj mandata nije veći broj glasača, nego specifičan način na koji se manjinama dodeljuju mandati. Naime, na predlog Saveza vojvođanskih Mađara, Parlament je prihvatio izmenu zakona kojom se prilikom raspodele mandata, količnici lista stranaka manjina uvećavaju za 1,35 posto.

Drugim rečima, tri čoveka koja glasaju za stranke manjina imaju četiri glasa. Primera radi, na izborima 2020. godine, tri manjinske stranke (Savez vojvođanskih Mađara, Koalicija Albanaca Preševske doline i Stranka demokratske akcije Sandžaka) su sa 3,97% dobijenih glasova dobili 15 poslaničkih mandata, dok je SPAS Aleksandra Šapića sa 3,98% dobio svega 11 mandata. Da su se Šapić i njegovi saradnici deklarisali kao Eskimi, dobili bi četiri mandata više.

Ovo nije prvi ustupak manjinskim zajednicama. Prvi je svojevremeno bilo usvajanje zakona po kome za manjinske liste ne važi cenzus (tada 5%, a sada 3%). Po ovom zakonu, manjinskim listama je za ulazak u parlament dovoljan i prirodan cenzus, odnosno broj glasova koji proporcionalno ima težinu jednog poslaničkog mandata. Na taj način je došlo do inicijalnih nejednakosti između glasova Srba i glasova pripadnika nacionalnih manjina.

Primera radi, na izborima 2012. godine, Srpska radikalna stranka je dobila 4,83% glasova, nije prešla cenzus i izgubila je parlamentarni status. Sa druge strane, Koalicija Albanaca Preševske doline je dobila 0,36% glasova i kao manjinska ušla u parlament. Da su se srpski radikali deklarisali kao Albanci, ušli bi u parlament sa čak 14 poslaničkih mandata.

Kada sam posredstvom Univerziteta u Štokholmu gostovao u švedskom parlamentu, imao sam priliku da o ovoj temi pričam sa tamošnjim parlamentarcima. I pored toga što četvrtina švedske populacije ima imigraciono poreklo i veoma specifične potrebe, u Švedskoj ne postoji niti jedna manjinska partija, niti izborni zakon, koji bi manjine hrabrio na političko okupljanje po nacionalnoj osnovi.

Zbog velikog broja građana koji su rođeni van granica trenutne domovine, kao i činjenice da je to rođenje često bilo na drugom kontinentu, nivo integrisanosti manjina u Švedskoj je neuporedivo niži od nivoa integrisanosti manjina u Srbiji. Ali, dok Švedska radi na njihovoj integraciji i shodno tome fokusira se na sličnosti manjinskog i većinskog naroda, naša vlada se fokusira na različitosti, i na osnovu njih stvara set izbornih zakona kojima stimuliše političko okupljanje na nacionalnoj osnovi i samim tim dezintegraciju od srpskog ka identitetima nacionalnih manjina.

Šta je rezultat ovog procesa? Dok u zemljama Evrope kojoj težimo manjine pokušavaju da se integrišu u većinske narode, verujući da je to najbolji način da uspeju u tim društvima, naše manjine shvataju da je u njihovom najboljem interesu da se diferenciraju od većinskog naroda, jer će na taj način dobiti razne beneficije koje većinski narod nema.

Najzad, svedoci smo da aktuelni zakon navodi i pripadnike većinske zajednice da se predstavljaju kao politički pripadnici manjinske zajednice, zbog očiglednih beneficija koje to nosi. Da je Tihomir Perić na izbore izašao kao predstavnik većinskog naroda, ne bi bio ni blizu ulaska u Skupstinu, ali pošto je na izborima nastupio kao predstavnik manjine, ušao je u Skupštinu i postao važan faktor prilikom formiranja vlasti u Nišu.

Na čemu se zasniva teorija da jedna manjinska partija zaslužuje mesto u parlamentu na osnovu prirodnog cenzusa, odnosno uvećavanja količnika? Na ideji da je nacionalnost specifičnost koja zaslužuje ili čak zahteva participaciju u parlamentu. Ideji da nacionalnost u najvećoj meri determiniše sve članove manjinskih zajednica. Ali, siguran sam da se veliki broj pripadnika manjinskih zajednica ne bi složio sa tom konstatacijom.

Mnogi bi se složili da eventualna pripadnost gej populaciji u mnogo većoj meri determiniše jednu ličnost nego njena nacionalna pripadnost. Dakle, da je za jednog homoseksualca, pripadnika mađarske nacionalne manjine, seksualna orijentacija neuporedivo važnija od njegove nacionalnosti. Shodno tome, da li to znači da prirodni cenzus i uvećavanje količnika treba omogućiti i homoseksualcima?

Ako specifičan izborni tretman dobije gej populacija, zašto ga ne bi dobile i verske zajednice? Mnogim ljudima vera u većoj meri determiniše ličnost, nego što to čini nacionalnost ili seksualna orijentacija. Na pomenute specifičnosti bi se mogle pozvati i osobe sa specijalnim potrebama. Posle njih samohrane majke ili narkomani.

Demokratija je veoma jednostavna i nije podložna interpretaciji. Dakle, apsolutno svako, bez obzira na svoju nacionalnost, seksualnu orijentaciju, versku pripadnost ili bračno stanje, ima jedan glas koji ima jednaku vrednost kao i glas bilo koje druge osobe. Ako počnemo da interpretiramo demokratiju, i na osnovu lične percepcije zaključujemo koje specifičnosti zaslužuju poseban tretman u izbornom procesu, pokrećemo lavinu koja može u potpunosti obesmisliti demokratiju ili izborni proces kao takav.

Smatram da se Srbija mora suprotstaviti svakoj vrsti diskriminacije, da mora promeniti izborni zakon i načiniti ga demokratskim. Zakonom po kome će svaki glas, bio to glas Srbina, Albanca, Roma ili Mađara vredeti jednako.