O trpljenju i inatu

Autor

Aleksandar Nakić

Kreativni direktor / fotograf.

“Izgubili su izbore, ali nema šanse da nam daju pobedu.” Ovako je započeo i završio analizu izbora u Nišu jedan dobar majstor, još bolji čovek, prijatelj. I to je to. To je kraj te priče. Kraj mogućnosti da ovaj grad proba, samo proba, da bude tihi plamen slobode ostatku Srbije. I možda još važnije – da njegova deca, kao i beogradska, imaju besplatne udžbenike. Ne, to je kraj. Sad će letovanja, evropsko prvenstvo u fudbalu, probali smo – nisu dali, će istrpimo. Pokušao sam da mu objasnim zašto ne moramo, ali i njemu i samom sebi sam zvučao previše ostrašćeno.

Jer trpljenje je srpsko, taman koliko i inat. Nas rečnik ‘trpljenje’ definiše dvostruko: kao duševnu bol i kao strpljenje – i to stoičko. Najpribližnija definicija je podnošljivost i to je ono što svih ovih godina živimo – generacije naših roditelja, pa mi, a evo sad i naša deca.

Ponosni smo na trpljenje i inat. Trpimo patnju, a inatimo se normalnosti, radosti i optimizmu. Jer se tako osećamo jače. Sa generacije na generaciju sve to prenosimo kao nekakvu vrlinu. Trpljenje naravno nije palo sa neba – ovaj narod živi krizu od kad je došao na Balkan, morao je da nauči da trpi.

Naši preci su davali živote za slobodu, ginulo se za pravo da imamo državu, generacije su zbrisane svetskim ratovima, uz nekoliko retkih godina kada smo uspevalo da podignemo glavu i ugledamo svetlost progresa i mira. Ali evo nekih 230 godina posle Francuske buržoarske revolucije mi i dalje trpimo.

Danas zvuči gotovo revolucionarno reći – ne moramo više. Živimo u periodu nikada većih individualnih i političkih sloboda, graničimo se zajednicom država čiji građani uživaju potpuno slobodu kretanja, rada, socijalnu i pravnu zaštitu, u regionu koji ako ništa drugo – ima instituciju smenjivosti vlasti, a šta mi radimo? Trpimo. Jer mislimo da nismo za bolje.

I da, trpećemo nasilnike jer je tako lakše, trpećemo siledžije svih vrsta – na ulici, u školi, na vlasti, bilo gde, građevinsku mafiju koja radi šta i kako želi, bahate vozače koji nam gaze decu na trotoaru, a inatićemo se dobroti jer je opet tako lakše, inatićemo se prirodi ostavljajući gomilu smeća posle naših pijanih uranaka, zdravom životu jer je život ovde ionako kratak zbog tog uranijuma, inatićemo se budućnosti jer je prošlost značajnija.

Inatićemo se svemu dobrom i lepom, jer se plašimo. Plašimo se da podignemo glas. Plašimo se da ne izgledamo slabo. I umećemo tako dugo i lepo da trpimo. Trpeli smo Miloševića 10 godina i bilo nam je potrebno da živimo pod bombama da bismo smo ga (jedva) smenili na izborima.

Ne, danas trpeti bezakonje, nepravdu i nasilje je samo loša navika koje moramo da se oslobodimo. I u nedostatku kolektivne psihoterapije možda to moramo da ponavljamo sebi i svojim prijateljima. Da ne moramo da trpimo sistematsku manipulaciju sa svih nacionalnih frekvencija, pokvarene ljude koji pokušavaju da pokvare i našu decu. Ne moramo da pristajemo na ovakve izbore, paralelne spiskove, ucene i pretnje, ‘aktiviste’ koji jure starije sugrađane po ulicama i odvode ih na glasanje.

Ne moramo da prihvatamo ovakve rezultate – kao da više nije dovoljno što su izbori ukradeni i pre izbornog dana, pa se sad krade i u danima posle. Imamo sve mehanizme i institucije koje su tu da nas štite, samo moramo da probudimo ljude u tim institucijama. Da ih podsetimo da vrlina ne leži u trpljenju nepravde i da se ne inate svojoj i budućnosti naše dece.