Mundijal, viski i Hladni rat: Kada su se sastale Istočna i Zapadna Nemačka

Istorijski gol, rizična opklada, viski prokrijumčaren iza Gvozdene zavese i napadač kojeg je iz reprezentacije prognala tajna policija u trenutku kada je bio na vrhuncu karijere.

To sve čini neverovatan niz događaja posle pobede pobede Demokratske republike Nemačke nad Saveznom republikom Nemačkom na Svetskom prvenstvu 1974. godine.

Ovo je jedina zvanična utakmica koje su odigrale dve države koje su bili potpune ideološke suprotnosti posle Drugog svetskog rata i podele.

Komunistička DDR Nemačka postala je „satelit“ Sovjetskog saveza, dok je Zapad formirao SR Nemačku od okupacionih zona kojima su upravljali SAD, Velika Britanija i Francuska.

Do 1964. godine takmičili su se zajedno na Olimpijskim igrama pod imenom Ujedinjena ekipa Nemačke.

Međutim, kada već 1961. godine kada je Istočna Nemačka podigla zid u Berlinu, bilo je jasno da su odnosi zahladneli.

To je definitivno postalo jasno 1971. kada je Erik Honeker postao šer Komunističke partije Istočne Nemačke i saopštio da ponovno ujedinjenje sa Zapadnom nije cilj.

Godinama su na istoku odbijali ponude Zapadne Nemačke da igraju fudbal. Smatrali su da je preveliki rizik – bila je veća šansa da izgube u fudbalu nego u drugim sportovima poput plivanja i dizanja tegova.

Ali, na Svetskom prvenstvu se nisu pitali protiv koga će da igraju.

• Može li fudbal na Balkanu bez rasizma
• Predsednika niko ne napada
• Zašto je Ukrajina nepobediva za Srbiju

„Zvaničnici su se nadali da se nećemo osramotiti“, rekao je Hans Jirgen Krajše, bivši napadač Dinama iz Drezdena i reprezentacije DDR koji je igrao u istorijskoj utakmici na Folkspark stadionu u Hamburgu tog 22. juna 1974.

„Igrači, doduše, nisu osećali pritisak. Naprotiv. Radovali smo se što ćemo moći da se uporedimo sa Zapadom“

„To je nešto što smo dugo priželjkivali, a vlasti su nas sprečavale“.

Tadašnji kapiten SR Nemačke bio je Franc Bekenbauer, a prvi napadač Gerd Miler. Pritom, oni su organizovali taj Mundijal i bili aktuelni evropski prvaci.

Otuda i ne čudi što je Hans Apel, mesec dana po stupanju na funkciju ministra finansija SR Nemačke i zaljubljenik u fudbal, bio dobro raspoložen.

„Bio sam ubeđen da ćemo pobediti najmanje sa 3:0″, rekao je neposredno pred smrt 2011. godine.

„Nisam bio ni uzbuđen, ni nervozan. Imali smo dobru reprezentaciju, a o njima niko ništa nije znao“.

Ali je utakmica bila potpuno drugačija od očekivane.

Napadača Magdeburga Jirgen Šparvaser je driblao i lako prolazio kroz odbranu protivnika, a 12 minuta pre kraja postigao je jedini i pobedonosni gol na meču.

Krajše je rekao da je utakmica odigrana u prijateljskoj atmosferi. Kao da se ne radi o susretu dve neprijateljske države.

• Luka Jović: Od Bijeljine do Reala iz Madrida
• Tumbaković smenjen jer nije hteo da vodi ekipu protiv Kosova

Posle utakmice Krajše se sreo sa Apelom.

„Menjali smo dresove sa protivničkim igračima, ali ne na terenu jer je bilo zabranjeno“, objašnjava Krajše.

„Ali mi smo veoma lepo slagali. Govorili smo istim jezikom. Mada, sama utakmica je bila baš teška“.

Zahvaljujući toj pobedi DDR je osvojila prvo mesto u grupi, ali je rezultat na kraju odgovarao i SR Nemačkoj jer je u drugoj fazi Mundijala izbegla grupu sa Brazilom, Argentinom i Holandijom.

Umesto toga Franc Bekenbauer i drugovi u drugoj fazi su odmerili snage sa Jugoslavijom, Poljskom i Švedskom.

Mundijal se nastavio. Navijači, igrači i novinari su krenuli dalje.

Za Apela je to značilo povratak u tadašnju prestonicu Bon i to preko Dizeldorfa.

U istom avionu bio je i Krajše jer je selekcija DDR putovala za Hanover, gde je trebalo da igraju utakmicu protiv Brazila.

Krajše i Apel sedeli su jedan pored drugog.

„Pitao me je ko sam“, kazao je Apel.

„Nasmejao se kad sam mu rekao. Onda sam mu pokazao ličnu kartu. Delovalo mi je da se posle toga malo i uplašio“.

„Rekao sam mu da je jedna stvar potpuno jasna – SR Nemačka neće osvojiti Mundijal. A on mi je kazao da grešim“.

Apel je pomislio da je istočnonemački fudbaler samo bio pristojan.

„Predložio sam mu da se kladimo u pet flaša viskija“.

Krajše nije mogao da kupi viski, niti da ga pošalje preko granice, pa su se na kraju dogovorili da Apel plati ako izgubi opkladu.

A posle toga Krajšeova karijera je krenula neverovatnim tokom.

SR Nemačka je postala prvak sveta pobedom nad Holandijom od 2:1 u finalu u Minhenu.

DDR je eliminisana u drugoj fazi takmičenja, posle poraza od Holandije i Brazila, odnosno nerešenog rezultata sa Argentinom.

Kada se Apel vratio u Bon posle Mundijala, zamolio je sekretaricu da mu kupi dobar viski.

„Pozvao sam ambasadora DDR u Bonu i rekao mu: ‘Dobićete pet flaša viskija i molim vas da ih prosledite gospodinu Krajšeu'“.

Tako se u diplomatskoj torbi našlo pet flaša kvalitetnog viskija. I ta torba je prošla jednu od najopasnijih granica na svetu.

„Bio sam šokiran. U Drezdenu nismo mogli da gledamo zapadnonemačku televiziju. Nismo ni znali ko je. A bilo je zabranjeno da imamo kontakt sa bilo kim sa zapada.“

„Ipak su mi dozvolili da zadržim viski. Podelio sam ga sa prijateljima. Bio je to dobar viski – Black and White.„

I cela stvar se „slegla“. Sve dok u Apelov kabinet nije stiglo pismo.

„Bilo je to interesantno pismo. Krajše je kasnije rekao da ga je pisala tajna policija, a on je morao da ga potpiše“.

Zloglasni Štazi, koji se uvukao u sve pore društva i DDR angažovao je mnogobrojne doušnike.

Krajše je svakako u jednom trenutku razmišljao o posledicama toga što je primio viski sa zapada.

„Znao sam da će neko da primeti šta se desilo, ali ne mogu da kažem da sam se plašio“, naveo je on.

„Bio sam poznati fudbaler Dinama iz Drezdena i nisam mogao da zamislim da me otpuste ili da mi zabrane profesionalno bavljenje sportom“.

Pogrešio je.

Upravo je taj viski imao ogroman i razoran uticaj na njegovu karijeru.

„U pismu koje sam ja poslao njemu bila je rečenica koja mu je stvorila dodatne probleme“, kazao je Apel.

„Pisalo je – nadam se da ćemo uskoro da se ponovo sretnemo. To je stvorila sliku da nije reč samo o fudbalu i običnoj opkladi“.

Reprezentacija DDR je 1976. godine na Olimpijskim igrama u Montrealu osvojila zlatnu medalju, ali Krajše nije igrao. Istorijski uspeh pratio je iz daleka, iz Drezdena.

„Te godine je Dinamo osvojio prvenstvo i kup DDR. Bio sam najbolji strelac ekipe sa 24 gola“.

„Kada sam 2004. godine pročitao svoj dosije iz Štazija, shvatio sam da zbog te opklade nisam igrao u Montrealu“.

U dosijeu je pisalo – „Sportista Krajše ne može da predstavlja Istočnu Nemačku na Olimpijskim igrama“.

Dve godine kasnije, iako mu je bilo tek 30, Krajše je završio igračku karijeru.

Uprkos tome što je ostao bez olimpijskog zlata, i Krajše je veoma ponosan na sopstveni doprinos fudbalu u DDR.

„Zašto da žalim zbog nečega što se desilo tako davno. Posle svega sam se sprijateljio sa Apelom. Njemu je bilo žao zbog svega što mi se desilo“.

„Srećan sam što sam igrao na Mundijalu 1974. I što smo tada dokazali da možemo da igramo dobar fudbal“.