Smrt kraljice Elizabete Druge: Ovo je trenutak kad istorija staje

Ovo je trenutak kad istorija staje; na minut, na sat, na dan ili nedelju dana; ovo je trenutak kad istorija staje.

Tokom života i vladavine, dva trenutka iz dve veoma različite ere osvetljavaju nit koja povezuje mnoge decenije.

U oba su stolica, radni sto, mikrofon, govor.

U oba je taj glas visokog tona, ti odsečni precizni slogovi, to blago oklevanje pred javnim obraćanjem koje je, čini se, nikada nije napustilo.

Jedan trenutak je obasjan suncem, iako je britanski narod prolazio kroz tešku posleratnu zimu.

Mlada žena, jedva nešto starija od devojke zapravo, sedi uspravnih leđa, tamna kosa joj je vezana u punđu, oko vrata dve niske bisera.

Njena mladalačka koža je besprekorna, ona je veoma lepa.

Čeka je čitav život.

Taj život ona zavetuje publici iz čitavog sveta.

Ona im govori: „Neću imati snage da ispunim ovu odluku sama.“

I ona traži njihovo društvo u godinama koje su pred njima.

Drugi govor je zvaničniji.

Više od sedam decenija kasnije, na 75. godišnjicu dana kad je okončan rat u Evropi, sedi za stolom, slika njenog oca, pokojnog kralja, u uniformi, stoji joj zdesna.

Njena kosa – i dalje dignuta u punđu – sada je seda.

Nosi plavu haljinu, dva broša, tri niske bisera.

Mnoge decenije ostavile su traga na njoj, ali njene oči se i dalje sjaje, a glas joj je i dalje veoma razgovetan.

Radni sto je praktično prazan, sem fotografije, i zdesna, u pozadini, tamne kaki kape, sa značkom spreda.

„Svi su odigrali sopstvenu ulogu“, govori ona o davnašnjem ratu.

Kapa pripada Drugom nižem oficiru Vindzoru, iz Dopunske teritorijalne službe.

Mlada princeza namolila je obožavanog oca da joj dopusti da im se pridruži, kako bi mogla da služi u uniformi, uprkos tome što se rat koji ju je definisao – i njenu zemlju mnogo decenija kasnije – već bližio kraju.

Sada, 75 godina kasnije, ta kapa zauzima počasno mesto dok se obraća naciji na godišnjicu velike i herojske pobede.

Kapa je prost podsetnik na ono što je najviše cenila – službu.

Službu koju je obećala tog zlatnog dana mnogo decenija ranije, službu koju je videla u formativnim godinama dok su zemlja, Komonvelt i Imperija davali njihove živote i udove da bi drugi bili slobodni.

Službu za koju je verovala da se nalazi u srcu Krune i koju je nasledila i posvetila joj dugi život.

Tri decenije posle tog zaveta na službu, dopustiće sebi redak trenutak preispitivanja u javnosti:

„Iako je taj zavet dat u mojim mladalačkim danima dok sam još bila zelena“, rekla je ona Gildholu za Srebrni jubilej, „ne žalim ni za jednom i ne povlačim nijednu jedinu reč.“

Tokom decenija govorila je malo, a otkrivala još manje, o sebi u javnosti.

Ona – dete televizijskog doba – nikad nije dala nijedan intervju.

Jednom ili dvaput su je snimili „u razgovoru“ sa prijateljem od poverenja, kad je govorila srdačno o nečemu nekontroverznom, kao što je kraljevska kolekcija nakita.

Njene reči su bile prosejavane u potrazi za nagoveštajem ili uvidom u njen karakter.

Ali, ona je bila suviše oprezna – a njeni prijatelji suviše lojalni – da bi im izletelo bilo šta od važnosti.

Nije zanemarivala medij koji je postao punoletan kad i ona.

Ona je donela odluku da dozvoli televizijski prenos krunisanja, ona je donela odluku da Božićno obraćanje bude emitovano na televiziji, ona je donela odluku da se obrati uživo naciji posle smrti Dajane, princeze od Velsa.

„Moraju da me vide da bi mi poverovali“, imala je običaj da kaže.

Televizijske i novinske reportaže, bezbroj njenih slika u pažljivo odabranim odorama i haljinama – to je bio deo onoga šta znači biti kraljica, sastavni deo posla na koji se zavetovala.

Govoriti javno o sopstvenim osećanjima, nije.

A i potekla je iz generacije – i nacije – koja nije osećala potrebu da deli njena osećanja.

Nacija će se promeniti. Ona neće.

Njena sudbina i njen karakter će se sukobljavati.

Bila je njena sudbina da preuzme Krunu u vreme kad se njena zemlja kretala u pravcu dalekosežnih promena.

Ali kraljica je bila otvorena o sopstvenoj ljubavi prema tradiciji, prema načinu na koji su se stvari oduvek radile, i njenim nesimpatijama prema promenama.

Srce joj je bilo na selu, i tamo, sa konjima i psima i među onima koji su voleli životinje onoliko koliko i ona, nalazila je utehu mesta koje se menjalo samo potepeno, ako uopšte.

„Nalazim da je jedna od tužnijih stvari“, govorila je krajem osamdesetih, „to što ljudi ne prihvataju poslove za čitav život, isprobavaju nešto novo sve vreme.“

Monarh i monarhija odgovarali su jedno drugom kao ruka u rukavici; vladarka koja je uživala u tradiciji dok je predvodila instituciju zasnovanu na njoj.

Sa druge strane kapije Palate, vihor promena preobratiće Veliku Britaniju.

Popela se na presto u trenutku prekretnice u istoriji Velike Britanije.

Pobednička u ratu – ali iscrpljena njime – zemlja više nije bila globalna, vojna ili ekonomska sila.

Uspon sindikata, kolektivno pružanje usluga i stvaranje države univerzalne socijalne zaštite najavili su korenite promene u organizaciji države i ekonomije.

Dostojanstveno uzmicanje od Imperije pretvorilo se u užurbano bekstvo.

Kako je vreme njene vladavine prolazilo, stari poredak – Crkva i aristokratija, gradacija klasa i svest o tome gde vam je mesto – se urušavao.

Finansijski uspeh i slava zamenili su slučajnost rođenja kao meru društvenog dostignuća.

Potrošačka roba – frižideri, mašine za pranje rublja, televizori i usisivači – preobratili su domove i društvene živote.

Žene su postale radna snaga.

Stara radnička naselja pregazile su udžerice u kojima su radnici živeli.

Nekada kohezivno i homogeno društvo postalo je mobilno, rascepkano i raznovrsno, odvojeno od starih izvesnosti i lojalnosti.

Bilo je nekih promena i u samoj Palati, naročito rano tokom njene vladavine – kraj „sezone“ debitantkinja značio je da ćerke „najboljih“ porodica više neće biti predstavljanje na dvoru.

Na ručkovima i večerama mogla su da se vide nova lica, a televizija je značila da Britanci mogu da vide kraljicu i kako ona živi – prvo za Božićno obraćanje, a potom i u dugometražnom dokumentarcu krajem šezdesetih.

Ali bile su to promene sa malim „p“.

Kako se njena sedma decenija na tronu bližila kraju, ritam Monarhije ostao je prepoznatljiv na prvu, njime njen otac, pa čak ni njen deda, ne bi bili iznenađeni.

Božić i Nova godina u Sandringemu, Uskrs u Vindzoru, dugi letnji raspust u Balmoralu, Pozdrav bojama, Rojal Askot, Investiture, Smena straže, Nedelja sećanja.

Kad je promena navrla sa svih strana, ona je pružila otpor.

Sudbina joj je bila da nasledi krunu dok je zemlja stajala na obodu promena i da vlada njom dok se promene vrte u vihoru svuda oko nje.

Njen karakter joj je diktirao da se ne menja sa njima, da ne poklekne pred modom.

Taj otpor, ta duboka naklonost – ljubav, čak – prema tradiciji bila je njena najveća snaga i dovela je do verovatno njene najveće probe i najdublje krize, dok joj se porodica raspadala.

Porodica joj je uvek bila na drugom mestu, posle Krune.

Kad su njeno dvoje dece, princ Čarls i princeza Ana, bili još vrlo mali, bili su ostavljeni kod kuće – baš kao što su nju i njenu sestru princezu Margaret ostavili kod kuće njeni roditelji dve decenije ranije – dok su kraljica i vojvoda od Edinburga polazili na šestomesečnu svetsku turneju.

Nije bila bezosećajna majka, samo je bila daleko.

Kruna i njene odgovornosti predati su joj kad je imala samo 25 godina i shvatila je to veoma ozbiljno.

Mnoge odluke o deci bile su delegirane vojvodi.

Brakovi troje od njeno četvoro dece završiće se razvodom.

Verovala je u brak, bio je to deo njene hrišćanske vere i njenog shvatanja šta drži društvo na okupu.

„Razvod i rastava“, izjavila je jednom, „odgovorni su za neke od najmračnijih zala u našem društvu danas.“

Nesumnjivo je taj stav, koji su zastupali mnogi krajem četrdesetih, popustio sa godinama.

Ali nijednom roditelju nije drago kad vidi neuspeh braka sopstvenog deteta.

Kraljičina samoproglašena annus horribilis 1992. godine podrazumevala je rastavu vojvode i vojvotkinje od Jorka, razvod princeze Ane i kapetana Marka Filipsa, i rastavu princa i princeze od Velsa.

„Najniža tačka u njenom životu“, napisao je jedan biograf, ne zbog onoga što je dovelo do retkog javnog priznanja teških vremena, „već zbog izostanka zahvalnosti, čak i podsmeha, sa kojim je krunisano 40 godina njene posvećenosti.“

Njena prva decenija prošla je u zaslepljenosti laskanjem, kod kuće i u inostranstvu.

Ogromne mase dočekivale su je na međunarodnim turnejama.

Kod kuće, neki su proglasili novo Elizabetansko doba, iako je kraljica bila dovoljno pametna da se toga odmah odrekne.

U šezdesetima je došlo do polaganog hlađenja.

Kraljica se više bavila porodicom, zanos zbog novog monarha je prošao, generacija posleratnih bebi bumera koji su sada postajali punoletni bili su opsednuti drugačijim strastima od njihovih roditelja.

Sedamdesetih i osamdesetih nije došlo do popuštanja u njenoj službi, ali se naglasak nekih pratilaca kraljevske porodice – i medija – preselio na njenu decu, njihove brakove i njihove partnere.

Sredinom devedesetih, nekima je izgledalo kao da monarhija nije u dodiru sa raspoloženjem naroda.

U novinskim kolumnama kraljica je direktno kritikovana i kontempliralo se o budućnosti monarhije.

Povremeno je izgledalo kao da se njena vladavina vezuje za neku drugu epohu.

Koje je bilo njeno mesto – i monarhijino – u novoj „Kul Britaniji“ i nezvaničnom stilu koji je prigrlio Toni Bler?

Kako se Palata – repozitorijum tradicije – uklapala u potrebu javnosti za promenom izraženom ubedljivom pobedom laburista na izborima?

Svega nekoliko meseci posle te pobede, jedne vrele avgustovske noći u Parizu, usledila je smrt Dajane, princeze od Velsa.

Tepih od cveća uskoro se prostirao ispred Kensingtonske palate.

Jarbol za zastavu iznad Bakingemske palate ostao je go.

Mnogi u zemlji osećali su se neutešno zbog gubitka princeze.

„Pokažite nam da vam je stalo, gospođo“, glasio je naslov Dejli ekspresa.

„Gde je naša kraljica? Gde je njena zastava?“, želeo je da zna San.

Pet dugih dana, kraljica je ostala u Balmoralu, naizgled nesvesna spazma koji je zahvatao delove zemlje.

Možda je to bilo, kao što je Palata objasnila u saopštenju kasnije, zato da bi zaštitila i utešila mlade prinčeve Vilijama i Harija.

Ali imajući u vidu njen karakter, čini se da su njene odluke bile rukovođene tim dubokim otporom prema promenama.

Balmoral ne sme da se prekine, zastava se nikad nije vijorila iznad Bakingemske palate u njenom odsustvu, kraljevska zastava nikad nije bila spuštena na pola koplja.

Bila je to stravično pogrešna procena.

Požurila je nazad u prestonicu, nazad u Bakingemsku palatu.

Zastala je da pogleda cveće koje se množilo svuda unaokolo.

„Nismo bili sigurni“, ispričao je jedan bivši zvaničnik biografu, „da kad kraljica izađe iz kola, ljudi neće siktati i zviždati na nju.“

Bilo je toliko loše.

Isprva je odbila da se pojavi na televiziji, potom je popustila, a zatim je pristala da govori uživo.

Obratila se naciji, neposredno pred vesti u šest na BBC-ju.

Ona – koja je nekada bacala direktore televizija u očaj krutim nastupom – jedva da je imala vremena da se pripremi.

Njena izvedba bila je besprekoran, njen govor kratak, ali savršeno intoniran.

Govorila je o „lekcijama koje moraju da se nauče“; govorila je „kao baka“; govorila je o „rešenosti da se sačuva“ uspomena na Dajanu.

Bio je to trijumf, izvučen iz čeljusti duboke krize.

Otrov koji se komešao oko kraljevske porodice, oko Palate i oko same institucije monarhije, bio je neutralisan.

Jednom u njenoj vladavini – samo jednom – sudbina i njen karakter sudarili su se sa skoro katastrofalnim posledicama.

Oni će se pomešati mnogo srećnije u kraljičinoj međunarodnoj ulozi.

U vreme njene smrti, nije išla na turneje već godinama.

Ali decenijama je bila ne samo globalna slavna ličnost sa kojom ne može da se meri nijedna druga, već i suptilan instrument uticaja.

Ništa ne može da se poredi sa prvom blistavom decenijom njene vladavine, pre nego što je televizija učinila njenu sliku uobičajenim, a njene turneje dostupne iz dnevne sobe.

Na njenoj dugoj turneji po Australiji 1954, smatra se da je izašlo da je dočeka dve trećine zemlje.

Dva miliona ljudi stajalo je 1961. uz put od aerodroma do indijskog glavnog grada Delhija.

U Kalkuti je tri i po miliona ljudi stajalo i čekalo da vidi ćerku poslednjeg Imperatora.

Sudbina je htela da nadgleda dugi sumrak Imperije, mada kraljica nijednom nije prisustvovala ceremoniji spuštanja zastave.

Mnogo puta pedesetih i šezdesetih, neki predstavnik kraljevske porodice bi stajao dok se britanska zastava spuštala nad bivšom kolonijom, dok se u pozadini poslednji put intonirala nacionalna himna.

Rešenost da nešto treba da iznikne iz imperijalne porodice koju se zarekla da će služiti značila je da će izgraditi nove veze na pepelu britanskog imperijalnog nasleđa.

U palatama i kućama širom prestonice i zemlje, živelo je njeno krvno srodstvo.

A širom sveta prostirala se njena teritorijalna porodica – grupa izuzetno različitih zemalja, ogromnih i sićušnih, bogatih i siromašnih, republika i monarhija – koje je šarmirala, nagovarala i gurkala da se sete šta ih je sve vezivalo i šta bi mogle zajedno da postignu.

Međunarodne turneje organizovane su u ime vlade onog vremena.

One su bile alati spoljne politike – ako ne eksplicitno, onda uz razumevanje da će kraljičin uticaj biti od koristi za odnose Britanije i zemalja koje posećuje.

Delovalo je glamurozno – kraljevska jahta, kraljičin avion, banketi i gala večeri – i pre nego što su međunarodni letovi postali uobičajena stvar, bilo je to jedno izuzetno iskustvo.

Ali to je uvek bio težak posao, dugi dani i nedelje prijema, izložbi, otvaranja, ručkova sa zvaničnicima, državničkih večera i govora koji se drže i pažljivo slušaju.

Oni koji su pratili Kraljevsku turneju ne mogu da zamisle da je to na bilo koji način bilo zabavno njenim centralnim ličnostima.

Ona bi retko odlazila na odmor izvan Velike Britanije – putovanje u inostranstvo je uvek značilo posao.

Njena putovanja u inostranstvo predstavljala su značajne promene u odnosima Velike Britanije i mesta koje je posećivala: posleratna Nemačka 1965; otvorena Kina 1986; Rusija 1994, jednom kad je smenjen režim koji je pobio njenu rodbinu.

Za putovanje u Južnu Afriku posle aparthejda 1995. godine rekla je:

„Jedno od najupečatljivijih iskustava mog života.“

Predsednik Nelson Mandela je na to odgovorio:

„Jedan od najnezaboravnijih trenutaka u našoj istoriji.“

A nijedna poseta nije obeležila i zapečatila odnose više od njene posete Irskoj 2011.

Nijedan britanski monarh nije putovao na jug čitav jedan vek.

Kad je njen deda išao u posetu 1911, Irsko ostrvo je bilo jedno, deo Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske.

Usledili su nasilna pobuna, otcepljenje i nezavisnost.

Posle Drugog svetskog rata, došli su činovi nasilja protiv postojanja granice razdvajanja i potom, 30 strašnih godina, brutalna teroristička kampanja u Severnoj Irskoj i Britaniji protiv britanske vladavine, sa surovim činovima represije britanske vlade koja je podelila mnjenje u Republici.

Nikad nije bio pravi trenutak za kraljevsku posetu, zbog nepoverenja sa obe strane uskog vodenog prolaza koji razdvaja Veliku Britaniju i Irsku.

Potpisivanjem Sporazuma na Veliki petak i osnivanjem skupštine koja deli moć, došao je i kraj ustavnom polaganju prava Irske na šest okruga koji čine Severnu Irsku.

Tokom njene državničke posete, do koje je došlo na kraljičin zahtev, nije mogla da se izbegne istorija.

U Vrtu sećanja, u starom centru Dablina, gde se čuva sećanje i ukazuje počast svima koji su se borili za nezavisnost Irske, ona je položila venac i, bez scenarija i spontano, poklonila se pred muškarcima i ženama koji su se borili protiv britanske vlasti – bio je to bremenit trenutak.

Za večerom je otvorila govor na irskom, osvojivši skoro svako irsko srce.

U tom govoru ona je govorila jezikom, ako ne i konkretnim rečima, izvinjenja:

„Uz prednost istorijske naknadne mudrosti, svi sada možemo da vidimo stvari koje želimo da smo uradili drugačije ili da ih uopšte nismo radili.“

Pre državničke posete Irskoj jedan biograf je napisao da je „bilo teško istaći krupna dostignuća njene vladavine“.

Taj sud više nije pio vodu posle toga.

Četiri dana savršeno upotrebljenih reči i dela pomogli su da se potru vekovi zlovolje i nepoverenja.

Kraljica možda nikada nije pružila veću uslugu sopstvenoj kruni ili zemlji.

Irska je proganjala mnoge njene premijere.

Njen prvi, Vinston Čerčil, govorio je o „sumornim zvonicima Fermanaga i Tajrona“ koji su se izdigli ponovo posle Prvog svetskog rata da namuče britansku politiku.

Njen poslednji, Boris Džonson, boriće se sa implikacijama granice na ostrvu i kako to pomiriti sa britanskim napuštanjem Evropske unije.

Svi su imali na raspolaganju njenu pažnju, njeno iskustvo, njenu perspektivu britanske i svetske istorije.

Njen posao tokom nedeljnih audijencija koje je držala sa aktuelnim premijerom nije bio da lobira za neku pojedinačnu stvar ili da pokuša da usmeri vladu u jednom ili drugom pravcu.

Bila je tu da savetuje, ohrabri i upozori.

I bila je tu da sluša.

Svi njeni premijeri mogli su da budu potpuni sigurni da sve što joj kažu neće biti prosleđeno dalje.

I zato je ona bila jedina osoba kojoj su mogli slobodno da se povere a koja je istinski razumela kako funkcioniše mašinerija države.

Za tolike premijere, često zaraćene, to je bilo i veliko olakšanje, bekstvo od stalnog osvrtanja iza leđa i držanja jezika za zubima u društvu kolega i prijatelja.

„Olakšaju mi dušu ili mi kažu šta se dešava“, ispričala je na polovini svoje vladavine.

„Ako imaju neke probleme, to može da pomogne i na taj način. Mislim da je to… kao da je neko neka vrsta sunđera.“

I tu je bila samokritična.

Skoro ništa nije kršilo ispovednu tišinu koja je pratila ove audijencije, sem hvalospeva na račun izuzetnog napora koji je Kraljica ulagalo u svoj rad.

Crvene kutije sa državnim spisima – u Vajtholu je bila poznata kao Čitačica broj jedan – išle su svuda s njom, u Balmoral, na turneju, na Kraljevski voz, čak su utovarivane i na Kraljevsku jahtu.

Tri sata dnevno, procenio je njen privatni sekretar ranih sedamdesetih, čitala bi telegrame Forin ofisa, izveštaje o parlamentarnim procesima, ministarske memorandume i zapisnike sa sastanaka kabineta.

I pamtila je ono što je pročitala, ponekad uhvativši premijere u grešci zahvaljujući sopstvenoj pripremljenosti i pamćenju.

„Bio sam zapanjen“, napisao je Harold Makmilan, „baratanjem Njenog veličanstva svim detaljima iz poslatih depeša i telegrama.“

Politička uloga krune bila je maltene nepostojeća u vreme kad je ona stigla na presto.

Dve oblasti diskrecije – gde ona kao monarh odlučuje o nečemu – ipak su preživele: koga pozvati da postane premijer i formira vladu, i kad treba raspustiti Parlament.

Rano u njenoj vladavini, pre nego što su konzervativci počeli da biraju svoje lidere, ona je iskoristila to pravo, izazvavši dosta kontroverze, da bi odlučila koga će zvati da formira vladu kad je konzervativni premijer dao ostavku između opštih izbora.

Ali jednom kad su konzervativci počeli da biraju lidere, za tim sudom više nije bilo potrebe.

I tokom decenija, sama ideja da se Palata meša u donošenje takve odluke postala je strana u britanskoj politici.

Rasprave o izborima sa tesnim rezultatom način su da se „zaštiti“ Palata od primoranosti da donosi političke odluke oko toga koga da zove da formira vladu ako nema ubedljivog pobednika.

Kraljica nikad nije imala razlog da ospori raspuštanje parlamenta, a i to bi bio krajnje neobičan čin.

Ona je vrlo dobro razumela tesno oivičenu ulogu koju je nasledila.

A i politički glas krune bio je skoro sasvim nečujan.

Mnogo – suviše, zapravo – bilo je učitano u ono što jedan biograf zove „truizmom“ da se bolje slagala sa laburističkim liderima nego konzervativnim.

Uprkos svim društvenim poteškoćama koje su postojale sa Margaret Tačer, kraljica je prisustvovala njenoj sahrani, što je čast koju je ukazala nekom premijeru samo jednom pre toga – Vinstonu Čerčilu.

Njeni lični politički stavovi verovatno su više naginjali centru.

Odrasla je u vreme nastanka tog mirnodopskog spomenika ratnim mukama, Nacionalne zdravstvene službe, i dok je država proširivala odgovornost prema blagostanju i obrazovanju građana.

Razdor ranih osamdesetih – skok nezaposlenosti, nemiri u velikim gradovima, smanjenje budžeta i rudarski štrajkovi koji su naveli zajednice da se ostrve jedne na druge – obeležili su kraj jedne vizije o Velikoj Britaniji.

Uzbuđena izjava predstavnika za štampu Palate Sandej tajmsu 1986. sugerisala je nezadovoljstvo pravcem kojim vlada vodi politiku, a ono što je on rekao Kraljica je doživela kao koroziju posleratnog političkog konsenzusa.

Bio je to kratki uvid u razmišljanje vladarke koja veruje da je jedna od njenih uloga da ujedini sve podeljeniju i različitiju naciju.

I dvaput je ušla – vrlo nežno – u raspravu oko škotske nezavisnosti, jednom u govoru sedamdesetih, a jednom neposredno pred referendum 2014.

Da li je to bilo suviše politički s njene strane?

Ako pitate neke nacionaliste, jeste.

Ali ne iznenađuje što je pozvala na malo opreza one koji se spremaju da odlučuju o raspadu njenog kraljevstva.

Da li je njen konzervativni karakter uticao na način na koji je vršila sopstvenu političku ulogu?

Možda, do izvesne mere.

Ali poslednji Monarh koji se uplitao u politička pitanja bio je njen deda Džordž Peti.

U vreme kad je ona preuzela presto, politička uloga monarha skoro je potpuno nestala.

Njena ustavna uloga bila je da bude nebitna, neko ko radi ono što mu se kaže.

To je razumela od samog početka.

Ovde su sudbina i karakter išli ruku pod ruku.

Ovo izbegavanje bilo kakve političke kontroverze kao šefice države i njeno odbijanje da povinuje monarhiju vetrovima trendova omogućilo joj je da trijumfuje u ulozi koja će joj doneti ljubav i poštovanje mnogih, baš kao šefice države.

To je veliko nepisano pravilo savremene monarhije.

Tu je ono gde je, nezaštićen tradicijom i nepripremljen presedanom, njen karakter pokretao njenu vladavinu.

Njen deda je postavio temelje monarhije koja je služila naciji umesto vladala njom, mada je najveći deo vremena proveo skidajući ptice sa neba puškom.

O vladavini njenog oca odlučila je sudbina: ubačen je u ulogu koju nije očekivao i nosio vojnu uniformu najveći deo vremena koje je proveo kao kralj.

Posle katastrofe i kritika iz devedesetih, sreća monarhije ponovo se preokrenula.

Nakon što je posle visokih nadanja u političke promene usledilo razočaranje, pošto se u društvu zapatio cinizam, a politički lideri bili ismejani, nekontroverzna i nikad previše moderna kraljica postala je simbol nekorumpiranog kontinuiteta za naciju ubijenu u pojam promenama, razočaranjem i podelama.

Bila je to nagrada nacije za njeno beskrajno strpljenje, za njeno odbijanje da pokazuje emocije u javnosti, da iznosi mišljenje, da naginje ulevo ili udesno, da se meša u moderne bitke za stvar ili da odgovara na bubotke i strele koje su upućivani njoj i njenoj porodici decenijama.

Ostala je po strani od svega toga ne zbog hijerarhije, već zbog toga što se ona – sa vidovitošću koja i dalje zapanjuje – nikad nije upuštala u veštačku svakodnevicu, ping-pong savremenog života.

Ona je razumela da ritam monarhije – tradicije i ceremonije, rođenja, venčanja i smrti – pruža utehu onima koji su ponekad razgnevljeni rušenjem prošlosti i služila je kao podsetnik da bubnjanje života dele svi, bez obzira na klasu, starost i okolnosti.

I razumela je da ne mora sve u životu nacije da ima eksplicitnu svrhu, da za konzervativnu naciju u čeljustima skoro neprestane promene, kontinuitet koji ona predstavlja likom i delom ima nesagledivu vrednost.

Ona, koja se intuicijom mudrijom od njenih godina, zarekla na život služenja pre toliko godina, učinila je monarhiju repozitorijumom mnogih stvari koje je nacija volela u vezi sa samom sobom.

Mogla je to da uradi zato što je njen karakter odslikavao ono što Britanci vole da misle da je najbolje u vezi sa njima.

Skromni, ne žale se ni na šta, štedljivi, inteligentni ali ne i intelektualni, razumni, čvrsto na zemlji, smireni, sa ironičnim smislom za humor i glasnim smehom, teško se naljute i uvek su uglađeni.

„Ja sam poslednji bastion standarda“, izjavila je jednom.

Nije se hvalisala boljim manirima ili lepšom etikecijom od drugih.

Samo je objašnjavala vlastitu ulogu i život.

Njen život i njen posao bio je da bude ono najbolje od Britanije.

To je bila služba koju je ona pružila.