„Strašno je – ali je strašan i porođaj“: Ženska jedinica koja obara ruske dronove

Kad nad Bučom padne mrak, njene „veštice“ izlaze napolje i kreću u borbu protiv ruskih dronova.

Dok se sve više i više Ukrajinaca ide na prvu liniju fronta, dobrovoljačka jedinica protivvazdušne odbrane sastavljena isključivo od žena – koje sebe nazivaju „Veštice iz Buče“ – pomažu u odbrani ukrajinskog neba.

Ruska vojska dronove često lansira u talasima, kako bi preopteretili ukrajinsku odbranu pred raketni napad.

To sa mahom dešava po mraku, kada „veštice“ deluju.

Zapravo, noćne smene omogućuju im da balansiraju doprinos u odbrani zemlje sa dnevnim zaduženjima, poput nastavnica, doktorki – pa čak i jedne manikirke.

Mnoge kažu da je to jedan od načina da se pobedi nemoć koju su osećale kad su ruske snage zauzele oblast Buče na početku invazije.

Jezive priče iz tih nedelja – među njima o ubistvima, torturi i otmicama – počele su da izlaze na videlo tek krajem marta 2022, kada su ukrajinske snage oslobodile oblast.

• Tragična ljubavna priča Ukrajinke u bunkerima opkoljene čeličane u Marijupolju
• „Oduvek sam sanjala da vozim kamion“: Žene u Ukrajini obavljaju tradicionalne poslove muškaraca
• Prevaspitavanje ubice: Kako je jedna Ruskinja rešila da pomogne bivšem Vagnerovom plaćeniku
• „Smrt je u mom domu“: Priča o kući u Ugledaru na istoku Ukrajine usred rata

Vazdušni napadi i prastaro oružje

„Imam 51 godinu, teška sam sto kila, ne mogu da trčim. Mislila sam da će me poslati kući, ali su me primili“, priseća se Valentina, veterinarka koja se ovog leta prijavila u obarače dronova.

Sada nosi vojni nadimak „Valkira“.

Na pitanje o razlozima odlaska u vojsku, govori o prijateljima poslatim na front i drugima koji su poginuli u borbama.

„Umem da radim ovaj posao. Oprema je teška, ali mi žene to možemo.“

Nekoliko sati kasnije, kada se oglasila uzbuna za vazdušnu opasnost, dobila je priliku da to pokaže i na delu.

Njena jedinica hita iz baze u šumi, a mi pratimo njihov kamionet kroz mrak dok se trucka ka središtu polja.

Četvoročlani tim iskače i postavlja naoružanje.

Mitraljezi su iz nekog drugog vremena – dva Maksima napravljena 1939. godine, sanduci sa municijom obeleženi crvenim zvezdama iz sovjetskih dana.

Serhij, jedini muškarac u timu, mora rukom da sipa flaširanu vodu kao rashladno sredstvo.

To je sve što im je na raspolaganju – najbolja ukrajinska oprema je na frontu, a zemlja neprestano traži još od saveznika.

Ali prastaro oružje je besprekorno očuvano, a Veštice kažu da su od leta oborile tri drona.

„Moja uloga je da ih osluškujem“, objašnjava Valentina.

„To je vrlo napet zadatak. Ali moramo da ostanemo usredsređene, da obraćamo pažnju čak i na najtiši zvuk.“

Njena prijateljica Ina je takođe u ranim pedesetim i izašla je na jedan od njenih prvih zadataka.

„Strašno je, jeste. Ali je isto tako i porođaj, pa sam ga opet imala triput“, smeje se ona, rekavši mi da je njen vojni nadimak „Čeri“.

„Zbog mog auta, ne zbog paradajza.“

Budući da je nastavnica matematike, ona povremeno mora da žuri nazad iz šume da bi održala čas.

„Držim odeću u kolima. Moje štikle. Stavim malo karmina, održim čas. Onda nazad u kola, brzo presvlačenje iza ćoška i opet na put.

„Momci su otišli, ali mi smo ostale. Šta to Ukrajinke ne mogu da urade? Mi možemo sve.“

Negde na horizontu vidi se stub svetla iz druge grupe, koji šara nebom u potrazi za opasnošću iznad njihove zone patroliranja.

Ne postoje javni podaci o ukupnom broju dobrovoljačkih jedinica – ili o tome koliko žena učestvuje u njima.

Ali dok Rusija skoro svake noći šalje dronove napakovane eksplozivom, one pomažu u podizanju dodatnog štita oko velikih mesta i gradova.

Sa položaja Veštica u polju, Julija pronalazi dva drona na njenom tabletu.

Oni lete iznad susedne oblasti, tako da nema neposredne opasnosti po Buču, ali mitraljezi će ostati u pripravnosti sve dok se uzbuna ne okonča.

Nema preostalih muškaraca

Komandant dobrovoljaca je medved od čoveka, koji se upravo vratio iz Pokrovska u istočnom Donbasu, gde su borbe najžešće.

„Tamo je vatromet, non-stop“, opisuje Andrij Verlati sa osmehom.

Nekada je u mobilnim jedinicama protivvazdušne odbrane u regionu Buče imao dvestotinak muškaraca, koji su takođe patrolirali tokom noćnog policijskog časa, ali su mnogi od njih danas nesposobni za vojnu službu.

Ukrajina je potom izmenila zakon o mobilizaciji, kad joj je hitno bilo potrebno još vojnika, a mnogi iz pukovnikovog tima su se odjednom našli podobni za prvu liniju fronta.

„Oko 90 odsto mojih ljudi završili su u vojsci, a 10 odsto njih su se sakrili, razbežavši se poput pacova. Nije nam ostao skoro niko“, kaže pukovnik Verlati otvoreno.

„Samo muškarci bez nogu i sa pola lobanje.“

Zato je imao izbor – da mesta u jedinici popuni muškarcima ispod granice godišta za mobilizaciju ili da regrutuje žene.

„Isprva je zvučalo kao šala: ‘Uzmimo žene!’ Nije bilo mnogo poverenja u njih u oružanim snagama. Ali to se vremenom stvarno promenilo“, kaže on.

Vraćanje kontrole

Veštice provode vikende na široj vojnoj obuci.

U danu kada smo ih posetili, njihova prva lekcija je upadanje u zgradu.

Vežbaju u ruševinama letnje kuhinje na farmi, gurajući cevi pušaka u prazne hodnike pre nego što oprezno pođu dalje.

Neke uspevaju da izgledaju uverljivije od drugih, ali posvećenost i usredsređenost žena je očigledna – zato što su njihovi razlozi zašto ovo rade duboki i lični.

„Sećam se okupacije. Sećam se užasa. Sećam se vriske mog rođenog deteta“, kaže mi Valentina, uz male uzdahe.

„Sećam se mrtvih tela, dok smo bežali.“

Njena porodica je pobegla iz Buče pored izgorelih tenkova, mrtvih vojnika i civila.

Na jednom ruskom kontrolnom punktu, ona kaže da ju je vojnik naterao da spusti prozor na kolima, a potom prislonio puščanu cev uz glavu njenog sina.

Ispunjena je tihim besom.

Valentina takođe odbija da prestane da veruje u pobedu Ukrajine, uprkos sumornom raspoloženju koje je zahvatilo veći deo zemlje posle skoro 1.000 dana rata.

„Život se promenio, svi naši planovi su se raspali. Ali ja sam tu da pomognem da se ubrza kraj ovog rata. Kao što naše devojke ovde imaju običaj da kažu – on se neće završiti bez nas.“

Krckajući preko slomljenog stakla i krša u vojničkim cokulama, sa puškom u rukama, kancelarijska šefica Anja je još jedna Veštica.

U 52. godini, za nju je vojna obuka osnažujuća.

„Pod okupacijom, osećala sam potpuni besmisao vlastitog postojanja. Nisam mogla ni da pomognem bilo kome drugom, ni da zaštitim samu sebe. Želela sam da naučim da rukujem oružjem, da bih mogla da budem bar od neke koristi.“

Ima mnogo odgovaranja instruktorima, žene očigledno uživaju u ovome.

Ali kasnije te noći, u njihovoj bazi u šumi, jedna od njih se otvara još više i priča svima strašnu priču.

Kad je Buča bila zauzeta, ruske snage su počele da idu od kuće do kuće.

Silovale su i ubijale.

A onda, jednog dana, proširila se glasina da okupatori dolaze da ubiju decu.

„Zbog odluke koju sam donela toga dana, nikad neću oprostiti Rusima“, poverava se ova žena.

Neću preneti detalje onoga što mi je ispričala – ekstremnu odluku koju je donela – samo da vojnici nikad nisu došli, a ona nikada nije morala da sprovede tu odluku u delo.

Ali ovu ženu proganja taj momenat od tada, baš kao i osećaj krivice.

Prvi put kad je osetila olakšanje bilo je kad je počela da uči kako da odbrani sebe, porodicu i zemlju.

„Dolazak ovamo mi je zaista pomogao“, kaže mi ona smireno.

„Zato što više nikad neću sedeti skrštenih ruku kao žrtva i biti toliko preplašena.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.