Zašto žene ređe postavljaju pitanja iz publike?

Tokom godina vodila sam desetine radio emisija i stotine javnih događaja uživo pred publikom.

Pitanja iz publike na kraju su važan deo svake sesije i želim da se svi osećaju dovoljno opušteno da smeju da postave pitanje koje ih izjeda.

Ali koliko god se trudila da opustim publiku, kad ljudi počnu da se dižu ruke, uvek će biti više muškaraca nego žena spremnih da postave pitanje, a često prve podignute ruke pripadaju samo muškarcima.

Moguće je, naravno, da žene imaju manje pitanja koje žele da postave, što je savršeno legitimno.

• Kako je stvarno nastao patrijarhat
• Ženska snaga u svetu video igara u Srbiji
• Nobelova nagrada za ekonomiju Amerikanki za rad na rodnom jazu u platama

Ali bezbroj puta se desi da mi u redovima za ženski toalet posle događaja žene iz publike kažu koje su pitanje želele da postave, ali nisu.

Svaki put je to odlično pitanje.

Anegdotska iskustva nisu pouzdani podaci, pa su me godine i godine takvih iskustava navele da potražim statistiku.

Većina istraživanja na ovu temu sprovedena su posmatranjem publike na akademskim konferencijama umesto na događajima otvorenim za najširu publiku, ali su i dalje informativna.

Dokazi sugerišu da moje iskustvo nije usamljeno viđenje. To je norma.

Na primer, studija Šošane Džarvis sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, objavljena 2022. godine, pratila je ko postavlja pitanja na konferenciji na kojoj su učestvovali svi, od biologa preko astrofizičara do ekonomista.

Ovo je bila jedna od onih konferencija na kojima ako želite da postavite pitanje morate da napustite mesto i stanete u red pred mikrofonom dok vas svi drugi gledaju.

Od delegata, 63 odsto su bili muškarci, tako da biste očekivali da je 63 odsto pitanja poteklo od muškaraca, ali zapravo su muškarci postavili 78 odsto pitanja.

Studije pokazuju da žene ređe postavljaju pitanja

Isto se desilo kad je 250 akademskih seminara u 10 zemalja bilo predmet studije koju je predvodila Alesija Karter, danas na Univerzitetskom koledžu u Londonu.

Ona je otkrila da su žene dva i po puta manje sklone da postave pitanje od muškaraca uprkos činjenici da je odnos prisutnih muškaraca i žena u proseku ravnopravan.

Istina je da su u ovim studijama posmatrači pratili samo postavljana pitanja, ne i ko je sve digao ruku u nadi da će postaviti pitanje, tako da postoji mogućnost da su moderatori birali da čuju samo pitanja muškaraca.

Ali ponovljeno iskustvo da muškarci više postavljaju pitanja navela je neke u akademskim krugovima da ih nazovu sesije „pitanja i odgovora“.

Šta, dakle, odvraća neke žene?

Čini se da nije zato što nemaju šta da pitaju.

Alesija Karter je analizirala odgovore u anketama 600 akademika iz 20 zemalja.

Bilo je zanimljivo videti da i muškarci i žene tvrde da nisu postavili pitanje, iako su imali šta da pitaju.

Ali bi žene češće odgovorile da je razlog zašto to nisu učinile taj što nisu skupile hrabrost da ga postave, brinulo ih je da su pogrešno razumele kontekst, da je govornik suviše eminentan ili zastrašujući, ili da su smatrale da same nisu dovoljno pametne da postave dobro pitanje.

Niko ne želi da bude osoba koja postavlja pitanje samo da bi joj neko rekao pred tri stotine ljudi da je promašila poentu.

Ali ova studija pokazuje da bi ta mogućnost mogla da odvraća žene.

Dvostruko više muškaraca nego žena reklo je da su motivisani da postave pitanje zato što misle da su zapazili grešku.

U SAD, Džarvis je otkrila da su žene imale običaje da kažu da su bile suviše nervozne da postave pitanje, dok su muškarci govorili da ako nisu postavili pitanje, suzdržavali su se da bi dali drugima prostor, sugerišući da neki muškarci preduzimaju aktivne korake da ne dominiraju tim sesijama.

Dvostruko više muškaraca nego žena reklo je da su motivisani da postave pitanje zato što su mislili da su zapazili grešku.

Moglo bi da zvuči zlobno, ali to su akademski događaji na kojima je odgovor govornika na kritiku sastavni deo procesa.

Istraživanje se takođe bavilo prirodom pitanja koje postavljaju muškarci i žene.

Ponekad se tvrdi da su muškarci skloniji da postavljaju duža pitanja ili da pokušaju da postave više od jednog pitanja odjednom (ne mogu da verujem koliko često kad kažem da imamo vremena samo za još jedno brzo pitanje, osoba koju prozovem počne sa tim da ima tri pitanja).

Ali muškarci tu nisu jedni prestupnici.

Kad je Džilijen Sendstrom sa Univerziteta u Saseksu analizirala više od 900 pitanja postavljenih na 160 konferencija ili javnih festivala održanih uživo, u studiji koja čeka na objavljivanje, nije pronašla nikakvu razliku u ovom kontekstu zasnovanu na rodu.

Kad žena jeste postavila pitanje, ono je bilo jednako dugo ili iz više delova kao i muškarčevo.

Kad su upoređene druge karakteristike pitanja, kao što su početak pozdravljanjem govornika, udeljivanjem komplimenta ili vlastitim predstavljanjem, jedina varijacija između muškaraca i žena bila je da su žene sklonije da pozdrave govornika.

Biti primećen

Mogli biste tvrditi da budući da ionako nema vremena da svi postave pitanje, ako se neki ljudi ne jave sami, onda to nije ni bitno.

Problem je u tome što ako je polovina publike manje spremna da se uključi, onda možda nećete dobiti toliko raznovrsan i zanimljiv raspon pitanja kao što biste inače.

Do sada su se istraživanja uglavnom bavila muškarcima i ženama, ali bilo bi zanimljivo videti da li se i druge nedovoljno zastupljene ili marginalizovane grupe uzdržavaju od postavljanja pitanja na koja bi volele da znaju odgovor.

U radnom okruženju, postavljanje pitanja može da dovede do toga da budete primećeni i ako želite najbolje poslove, onda vam je vidljivost važna.

U studiji sprovedenoj na konferenciji u Francuskoj, istraživačica Džunhanlu Ženg sa Pasterovog instituta otkrila je da su ljudi skloniji da pamte imena ljudi koji stalno postavljaju pitanja.

Naravno, to ne znači da su njihova imena bila nužno zapamćena u pozitivnom kontekstu.

Možda su zapamćeni zato što su dosadnjakovići koji neprestano postavljaju neka pitanja!

Dakle, jedina prava razlika tiče se toga ko zapravo dobrovoljno pristaje da postavlja pitanja.

Drugi problem sa ženama koje generalno ređe postavljaju pitanja je da žene na početku akademske karijere imaju manje vidljive uzore među drugim ženama koje im pokazuju da ne treba da se plašite postavljanja pitanja.

Rešenje

Šta bi, dakle, moglo da se uradi da bi se više žena podstaklo da postavljaju pitanja ako to žele?

Na prvi pogled, pandemija je mogla da nam pokaže jedan od puteva.

Kad su događaji bili prisiljeni da se presele onlajn, ukazala se nova prilika za postavljanje pitanja a da ne morate da izgovorite reči naglas – mogli ste umesto toga da ih otkucate na ekranu, ponekad anonimno.

Nema neprijatnog čekanja sa podignutom rukom, napola se nadajući a napola strahujući da će vas prozvati, nema brige da li mikrofon radi ili da li ćete zamuckivati dok postavljate pitanje a svi vas gledaju.

A i sve više događaja uživo koristi aplikacije na kojima pošaljete pitanje preko telefona, a voditelj dobije spisak pitanja na tabletu.

Još bolje, ako je vaše pitanje dobilo odgovor dok su vam misli odlutale negde drugde (uvek moj strah dok sam u publici), onda voditelj, čiji je posao da vodi o tome računa, neće postaviti to pitanje gostima. Samo će ga ignorisati.

To bi, onda, svakako moglo da otkloni deo nervoze i žene bi svakako mogle da postavljaju jednak broj pitanja kao i muškarci na onlajn događajima, zar ne?

Avaj, ne prema studiji Ženg.

Ako muškarac postavi prvo pitanje, manje žena se posle javi sa pitanjima.

Ženg je zabeležila broj pitanja koja su postavile žene i muškarci na francuskoj konferenciji o bioinformatici održanoj onlajn u junu 2021. godine.

Ovo je polje na kom su sve donedavno većina delegata bili muškarci, ali kad se konferencija preselila onlajn, prisustvovao joj je gotovo ravnopravan broj muškaraca i žena.

I opet su muškarci postavili 115 pitanja, dok su žene postavile samo 57.

Starost je takođe igrala ulogu, sa muškarcima starijim od 35 godina koji su postavili više nego devet put više pitanja od mlađih žena i rodnih manjina.

Sendstrom veruje da moderatori igraju određenu ulogu u opuštanju prisutnih dovoljno da postave pitanje.

U studiji Ženg, rod voditelja nije igrao ulogu.

Ali možda postoje strategije koje bi moderator mogao da koristi da bi napravio razliku.

Primećeno je da ako muškarac postavi prvo pitanje, manje žena se javi sa pitanjima posle njega.

Gotovo kao da je ton postavljen za ostatak sesije.

Dakle, jedno od rešenja moglo bi da bude da se odabere žena za prvo pitanje i idealno neko koji nije mnogo stariji.

Naravno, to funkcioniše samo ako je mlađa žena već digla ruku.

Kad nijedna žena nije želela da postavi pitanje, povremeno bih govorila publici o istraživanju na ovom polju i otvoreno pitala da li ima žene koja bi želela da bude prva.

Proglasite kratku pauzu za pripremu

Isto istraživanje otkriva alternativnu opciju – proglašavanje kratke pauze između glavnog govornika ili panela i početka sesije sa pitanjima i odgovorima.

To je lukavi plan zato što daje ljudima priliku da testiraju svoje pitanje na komšijama u publici.

Isprobala sam ovo i na kraju dobijete mnogo više pitanja zato što ljudi imaju priliku da provere da pitanje nije ni glupo ni već prokomentarisano dok su vam misli lutale.

Otkriveno je i da žene postavljaju više pitanja na dužim sesijama, tako da možda postoji argument za davanje više vremena za pitanja iz publike, mada shvatam da to nije nešto što bi svako pozdravio.

Trenutno moramo da se oslonimo na istraživanja sprovođena u akademskom okruženju, ali bi sigurno bilo zanimljivo znati da li isto važi i za druga javna dešavanja.

Prednost ovih potonjih strategija je da one ne samo da pomažu ženama već svakom ko se oseća marginalizovano i za koga je manja verovatnoća da će tražiti reč.

Pratite nas na Fejsbuku, i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk