Moda: Tuđe kulturno nasleđe na modnim pistama

Jedna velika italijanska modna kuća je 2019. godine pokrenula kolekciju maksi haljina i suknji od pamučnog pupina, široko oivičenih kontrastnim etničkim printovima prepoznatljivih vrtložnih i zvezdastih oblika.

Samo ako ste posetili male zajednice Oma u severnom Laosu primetili biste da je taj dizajn naprosto digitalni print tradicionalne nošnje ovog plemena: rukom predeni u indigo obojenu odeću sa živopisnim kukičanjem i vezenjem.

Loren Elis, u to vreme zaposlena u Centru za tradicionalne umetnosti i etnologiju, jeste ih posetila.

„Identično su prekopirali te šare“, rekla je ona za Laos Tajms.

• Nema više „nosim par puta, pa bacim“: EU udara na brzu modu
• Dolče vita: Priča o rolkama – kako su nastale, ko ih je proslavio i kada
• Ovo je mnogo više od priče o čuvenoj šarenoj torbi

„Nisam mogla da verujem da jedna tako velika robna marka prodaje tako očigledno ukradeni dizajn.“

U saradnji sa plemenom Oma, centar je pokrenuo kampanju za ukazivanje na ovu situaciju.

„Ručno rađeni tekstili plemena Oma su neverovatno detaljni, zahtevaju ogromnu količinu vremena, umeća i strpljenja“, kaže ko-direktorka Tara Gudžadur.

„Srce vam se slama kad ih vidite svedene na otštampane šare na masovno proizvedenoj odeći.“

Doktorka Mari-Pjer Lisoar, etnomuzikološkinja i istraživačica ovog centra, dodala je da„zajednice i njihove tradicije su u stalnom procesu promene.

One se prilagođavaju drugim kulturama i inspirisane su njima.“

Međutim, ovo nije bio slučaj robne marke inspirisane motivima koje potom reinterpretira, kaže ona.

„Naprosto su skenirali ručno rađeni komad nošnje i odštampali ga na odeću ni ne pomenuvši postojanje zajednice Oma. To nije kulturna aproprijacija. To nije kreativna interpretacija.“

Pleme Aka Oma iz pokrajine Fongsali, u Laosu, pravi izuzetno detaljne tradicionalne nošnje kape.

Modnoj industriji nisu strane ovakve kontroverze.

Samo godinu dana ranije, neuviđavna kampanja D&G-a sa kineskim modelom koji pokušava da jede picu štapićima dovela je do izliva besa na kineskoj društvenoj mreži Veibo i javnog izvinjenja modnih kreatora.

Pre pandemije, pre pokreta „Životi crnaca su važni“, modna kuća Kom De Garson kritikovana je nakon što su njeni beli modeli nosili perike koje su izgledale kao afričke pletenice tokom njihove revije za mušku kolekciju jesen/zima 2020. godine.

I, naravno, na muzičkim festivalima vlada stalni trend nošenja plemenskih odeždi Indijanaca, u pokušaju da se oponašaju misticizam domorodačkih naroda, makar samo tokom jednog vikenda.

Zašto je naša briga za kulturnu aproprijaciju važna?

Kreatori i umetnici milenijumima pronalaze inspiraciju jedni kod drugih.

Kad biste presekli tu vitalnu vezu kreativne razmene, zajednice bi ostale ne samo sa manjom paletom ideja, već sa mnogo užim pogledima na svet i drugačijim načinima života u njemu.

Plus, razlika između kulturne aproprijacije i uvažavanja ume da bude veoma tanka, na kraju krajeva, zašto kopirati nešto ako ga ne volite?

Međutim, za mnoge komentatore kulture, priroda ovog odnosa nastavlja da bude problematična.

Tamsin Blanšard je kustoskinja Fešn open studija, inicijative grupe aktivista „Modna revolucija“ koja predstavlja radove etničkih modnih kreatora.

Ove godine, radeći sa „Nije dosta“, kolektivom Južnoamerikanki koji se bavi time kako su umetnost i dizajn pomagali u produbljivanju kolonijalizma, Fešn open studio je jedan od domaćina prestižnog bijenala „Stanje mode“ u Arnhemu.

„Dizajneri se u modnim školama tradicionalno uče da uzimaju i mešaju stvari iz sveta oko sebe, bilo da su to umetničke izložbe, film, svet prirode ili kultura i nasleđe svetskih zajednica“, kaže Blanšard.

„Sve nas privuče neki izvrstan vezeni rad, živopisni tekstil ili čak stil oblačenja koji je možda potekao iz nekog drugog nasleđa. Ali taj mentalitet svrake, gde je čitava kultura i istorija slobodna da se otima kao ‘inspiracija’, pojačao se od širenja društvenih mreža“, dodaje ona.

„I dok je nekada student mode možda istraživao istoriju i tradiciju nekog određenog komada odeće sa pažnjom i poštovanjem, sada imamo svet u kom se slike kradu iz arhive slika bez brige o njihovom kulturnom značenju. Lakše je nego ikad ukrasti motiv ili zanatsku tehniku i prebaciti je na komad odeće koji je ili masovno proizveden ili se pojavljuje na modnoj pisti bez pominjanja autora ili kompenzacije njegovoj originalnoj zajednici.“

Znanje je važno. Koliko belaca koji nose afričke pletenice (pozdrav Kim Kardašijan i Kejti Peri) zna da je u Africi 15. veka kosa bila način da se razlikuju starost, vera, društveni i bračni status neke osobe; pletenje kose trajalo je satima, čak i danima, i bilo je predmet velikog zbližavanja, ili da su, tokom trgovine robovima, glave brijane, otimajući tako ne samo kosu afričkih naroda, već i njihove identitete?

Koliko posetilaca festivala je svesno da se indijanska pokrivala za glavu prave od orlovog perja, da simbolišu Velikog duha i da se dodeljuju samo onim nosiocima koji su uradili nešto značajno za zajednicu?

Koliko njih zna da se veruje da bindi, još jedan festivalski favorit, pojačava moći trećeg oka, omogućivši pojedincu da pristupi vlastitoj unutrašnjoj mudrosti ili guruima.

A koliko njih zna da su u prošlosti – pa čak i danas – prvi nosioci afričkih pletenica, pokrivala za glavu i bindija bili proganjani upravo zato što su ih nosili?

„Kad ste deo društva koje vam govori da je ono kako izgledate pogrešno, a neko iz tog društva vam potom kaže:, ‘E pa uradiću to zato što je moderno, a i samo je muzički festival tako da koga je briga’, to je onda veoma neuviđavno prema ljudima koji su morali da pretrpe te stvari“, kaže sagovornica Aješa u BBC-jevom dokumentarcu iz 2018. godine Kulturna aproprijacija: Čiji je to problem?

Sagovornica Kariša dodaje da „kad je jedna rasna grupa u vlastitoj istoriji uzimala od druge rasne grupe, a onda, u budućnosti, nosi iste te stvari, to vam dođe kao šamar.“

Kulturna antropološkinja Sandra Nisen istražuje indonezijsko „batak“ tkanje više od 40 godina.

Godine 2020, ona je napisala studiju pod naslovom „Moda, njene zone žrtvovanja i održivost“.

Inspirisana konceptom „zone žrtvovanja“, Nisen je zašla duboko u kolonijalne temelje industrije, otišavši mnogo dalje od pitanja da li su crni modeli uključeni u revije na modnim pistama, sve do istraživanja na koje načine su tradicije domorodačkih naroda bile istovremeno pljačkane i brisane.

„Zone žrtvovanja su zemlje bogate resursima, obično povezane sa manjinskim zajednicama koje se smatraju potrošnim, i koje se eksploatišu radi ekonomske dobiti“, objasnila je Nisen u svojoj studiji.

„Umesto potrošnih fizičkih pejzaža, modne zone žrtvovanja su tradicionalne nošnje i njihovi tvorci, povezani sa ‘drugom polovinom mode’, koje se uništavaju radi širenja modne industrije i u okviru nje same.

„Ove zone pospešuju širenje industrije zato što su izvor jeftine radne snage i izvornog dizajna (najčešće prisvojenog), koji je važan za promenu stila.“

Ovaj katalog nepravdi samo se nastavlja: „Te zone žrtvovanja služe i kao tržišta na kojima je domorodačka haljina zamenjena industrijski proizvedenom haljinom. Konačno, one su i krupne lokacije za bacanje otpada.“

Studija je žestoka kritika svesnih sistema neravnopravnosti u modi i ostaje veoma važan izvor svakome ko želi da se bavi kulturnom neravnotežom.

„Svi narodi sveta crpe inspiraciju sa svih drugih strana“, kaže Nisen u mejlu.

„Problem je ovde hijerarhija – kreatori su na vrhu, a domorodačka nošnja na dnu, spremna da se pohara ali ne i da joj se oda dužno poštovanje. Sistem je nakaradan, i ne nužno kreativni rad dizajnera sam po sebi. Regrutovanje domorodačkih naroda da prave luksuznu modu priznaje da su oni umešni, ali im ne pruža njihovo pravo na vlastite sisteme odevanja. A svođenje njihovih sistema odevanja na dizajn i zanat znači činiti mu suštinski medveđu uslugu; to je neka vrsta brisanja. Problem je u radu unutar modnog sistema, a ne postojeći proces kulturnog kontakta.“

Šta bi ona volela da vidi?

„Kako modni biznis ukazuje poštovanje potrebama i željama tvoraca narodnih nošnji, a ne obrnuto“, kaže ona.

„Staviti ‘njih’ na prvo mesto bila bi restitucija, možda čak oživljavanje ‘njihovih’ sistema. Vreme je da se zapitamo šta moda može da uradi za njih, a ne šta oni mogu da urade za modu. Potrebna im je prilika da mogu da žive vlastite kulturne živote. Potrebno im je revitalizovati zemlju, poštovati njihove sisteme, njihovo pravo na samoopredeljenje. Potreban im je čist vazduh i čista voda. Ne može ni da se izračuna koliko je naš dug prema njihovom zdravlju i njihovom načinu života.“

Pitanja poštovanja i brige za druge kulture – o kojima tako prefinjeno govori Nisenina studija – postala su naglašenija u svetu koji se još uvek bori sa globalnom pandemijom, u svetu probuđenom pokretom „Životi crnaca su važni“, i svetu oštećenom do neprepoznatljivosti globalnim zagrevanjem, koje je i samo izazvano konzumerizmom.

U okviru tog konteksta, mnogi se pitaju da li je ekstraktivni model beskrajnog rasta, nastao iz istorije kolonijalne eksploatacije, ono za šta se izdaje; da li bi on mogao da bude, u svemu što je bitno, zapravo jedan od najgorih načina da se ide dalje.

Pažnja se okreće, s obnovljenom poniznošću, domorodačkoj praksi, oprobanoj i proverenoj milenijumima, da bi se bolje upravljalo Zemljom.

A okreće se i onom što druge prakse – organizovanje zajednica, razmena veština i pravljenje odeće – imaju da ponude kao alternativu hiper-industrijskoj, hegemonijskoj zapadnjačkoj modnoj industriji.

„Pokret ‘Životi crnaca su važni’ doveo je do masovne korekcije kursa i re-edukacije, i razumevanja kako je naša kolonijalna prošlost i gradnja imperije izgrađena na eksploataciji naroda i krađi domorodačke zemlje i resursa“, kaže Blanšard.

„Postoji nova svest o kulturnoj neravnoteži i neravnopravnosti u okviru modne industrije, gde haljine od hiljadu funti prave tekstilni radnici koji nisu plaćeni dovoljno za život, ili gde je motiv haljine preuzet iz kulturnog tekstilnog nasleđa tradicionalne zajednice bez njene dozvole.“

Zajednička vizija

Industrija sve više postavlja pitanje samoj sebi: koji su to novi sistemi koji mogu da nas povedu u budućnost? I koji su to načini saradnje između kultura koji osiguravaju da je svaka strana adekvatno zastupljena i poštovana?

„Da bi postojala kulturna saradnja, mora da se uspostavi zajednička vizija“, navodi Keri Beningen, izvršna direktorka Fešn impekt fonda.

„Neophodno je kolaborativno kolektivno liderstvo zajedno sa procenom svih procesa u projektu. Dizajneri i brendovi moraju da shvate da imaju odgovornost da vrednuju umeće koje njihove kolekcije donosi na svet i da je poštovanje neophodno duž čitavog lanca vrednosti i modne zajednice globalno. Poštovanje, inkluzija, pristanak i komunikacija ključni su za osiguravanje da brendovi ne unižavaju nešto od urođene kulturološke vrednosti kad preuzimaju elemente iz neke druge kulture.“

Razne grupe vredno rade na bavljenju ovim neravnotežama.

Inicijativa za prava na kulturnu intelektualnu svojinu (CIPRI), koju je osnovala Monika Mojsin, povezuje dizajnere sa tradicionalnim tekstilnim zanatlijama i dizajnerima u okvirima koji osiguravaju da se kulturna intelektualna svojina zanatlija poštuje sa, prema CIPRI-ju, ključna tri elementa: pristanak, zasluga i kompenzacija.

Za to vreme, projekat Britanskog saveta „Zanatska budućnost krojaštva u zajednicama“ povezuje kreatore iz različitih kultura kako bi stvorio kolaborativnu odeću koja može da se iznajmi.

Digitalni resursi dočaravaju evoluciju nošnje, starajući se da njena kompletna priča, mimo fizičke, bude ispričana.

„To je budućnost zanata i zajednice, gde projekti kao što je ovaj omogućuju da se tehnike razvijaju i budu relevantne za nove generacije u duhu ravnopravne razmene“, kaže Blanšard.

Iako u nesavršenom svetu nijedan primer nije savršen, neki kreatori su se približili tom idealu.

„Indonežanski kreator Toton Januar, jedan od rezidentnih kreatora na Bijenalu, imao je veoma uviđavnu razmenu sa indonezijskim zanatlijama, uvodeći njihov zanat u savremenu modu, dok je njihov rad pravedno kompenzovan“, navodi Blanšard.

„Preko njenog brenda Ansijela, Dženifer Droget kombinuje svoje kolumbijsko nasleđe i folklor sa tradicionalnim britanskim krojačkim zanatom da bi stvorila vlastiti krojački jezik.“

Etiopska kompanija za pravednu trgovinu Sabahar i tkalje Marakija zajedno proizvode tekstile za etiketu spore mode Velana, koristeći tradicionalne tehnike tkanja.

„Čitav naš koncept vrti se oko ukazivanja na lepotu etiopske umetnosti i osnaživanja zajednice odgovorne za nju“, kaže berlinska suosnivačica Velela Negusi.

Nagrađivani sirijsko-britanski kreator i lider kursa na Londonskom koledžu mode Nabil El Najal pozvan je da razvije novi tip ukrasnog šava sa izbeglicama koje žive u izbegličkom kampu Zatari – šav koji će simbolički povezati Siriju sa Zatarijem.

„Svo planiranje uključujući radionice i prezentacije otpalo je čim smo upoznali te žene“, rekao je El Nabal za Modni trust Arabija.

„Morate da se izveštite u primećivanju nevidljivog, slušanju onog što se ne čuje i prepoznavanju rešenja za probleme dok oni nastaju. Žene sa kojima smo radili posedovale su najneverovatniji i najraznovrsniji raspon sposobnosti. Postali smo učenici koji će naučiti mnogo od svih njih.“

Projekat želi da pruži podršku samoodrživom poslovanju za te žene, koje su se već suočile sa nemerljivim izazovima.

Suština mog pristupa modi je u sudaru kultura, prošlosti i sadašnjosti, dalekog i bliskog – Nabil El Najal

Godine 2018, nakon što je dobila Međunarodni razvojni fond za umetnike od „Zanatske budućnosti“, umetnica i kreatorka tekstila Elen Rok pozvana je da radi sa Razvojnim centrom za žene Janakpur u Mitili, u Nepalu, u podnožju Himalaja.

Od samog početka, njen pristup bio je uvažavajući i odmeren, a ona je prvo provela dva meseca kao rezidentna umetnica, posmatrajući i uživljavajući se u umetnost, da bi stvorila platformu poverenja i temelje saradnje.

„Pitala sam centar šta bi voleli da nauče iz moje prakse, šta misle da im nedostaje i šta bi voleli da podele sa mnom“, kaže ona.

„Iz toga smo razvili plan za radionicu gde možemo da razmenjujemo veštine i znanja koje nas je postepeno dovelo do tekstilnog razvoja.“

Sito štampači su odštampali originalne printove Elen Rok, nakon čega su kitioci i zanatlije koje boje rukom na kraju dodali detalje.

„Moj rad je usredsređen na grafičke simbole kao komunikaciju dok je Mitila ukorenjena u kulturnom identitetu kao što je plodnost, religija, ljubav – i, skorije, u dnevnim aktivnostima kao što su vožnja biciklom do posla, posedovanje mobilnog telefona i radu kao umetnika“, kaže Rok.

Jedan od printova, naslovljen Oko te vidi, sadrži kombinovane ilustracije dnevnog ciklusa sa prepoznatljivim ilustracijama Elen Rok, integrišući ruke Mitile – ključni motiv u radu same Elen Rok – ukrašene tetovažama i ukrasnim interpretacijama printa.

„Elen nam je pokazala kako da primenimo naše vlastite šare na odeću i tekstile; pomogla nam je i da stvorimo mnogo novih dizajna“, kaže jedna od zanatlijki Madhumala Mandal.

Elen Rok i zanatlijke provodile su vreme smišljajući najkorisniju veštinu koja može da se razmeni – a koja bi posedovala dugovečnost.

„Centar je želeo da se izradi proizvod koji će i da primeni njihov dizajn, ali i da donese novac“, kaže Rok.

„Odlučili smo da se usredsredimo na proizvode kao što su ukrasni prišivci ili torbe, koji mogu da se reprodukuju, ne samo sa našim zajedničkim dizajnom već i sa originalnim Mitilinim šarama.“

Rok dodaje da „aproprijacija obično uključuje uklanjanje porekla i nasleđa, i pronalaženje nove svrhe tako da od toga ima korist samo krajnja kompanija. Bez dijaloga, to može da izbriše drevnu mudrost i nasleđe, istovremeno uklonivši izvor prihoda i sredstva za život zajednice. Saradnja zahteva autentičnu povezanost, građenu nedeljama ili mesecima. Ali, ja verujem da, ako dizajneri odrede merljive rezultate koji direktno uključuju zanatlije i konsultuje ih, saradnja može da bude moćan alat pojačavanja i očuvanja. Konačno, u samom srcu saradnje, nalazi se suštinsko uverenje obe strane da je takav ishod jači.“

I za El Najala i za Elen Rok, kulturna saradnja ostaje bogat izvor ne samo inspiracije, već i ravnopravnosti i globalne promene ravnoteže.

„Moj pristup modi je sudar kultura, prošlosti i sadašnjosti, udaljenog i bliskog. Živimo u sve polarizovanijim vremenima, a moj rad može da se bavi time dok traži veze kroz medijum mode: tražeći izuzetno savremeni ishod, istovremeno očuvavši tradicionalnu sirijsku nošnju i tekstilnu istoriju“, kaže El Najal.

„Ali od rada sa zajednicom mora da postoji uzajamna korist. Želim da zaštitim naše zajedničko nasleđe i kulturni identitet. Naša bogata tekstilna kultura proteže se unazad vekovima, a važno je osigurati da će se ona nastaviti još mnogo vekova u budućnosti.“

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku, i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk