Aleksinačke kafane pisale istoriju

Za stolovima kafana u Aleksincu mogu se još čuti priče o tome kako su se u nekadašnjim krčmama i bifeima, kojih je sredinom 19. veka u ovoj varošici bilo čak 36, uz čašu vina ili rakije kovali ustanički planovi i pomerale državne granice.

u zadimljenim krčmama što mirišu na domaću rakiju, vino i ukrčkani podvarak nekad su se sklapali ozbiljni poslovi; foto: JVNaime, kada je Aleksinac konačno oslobođen od Turaka, bio je to najjužniji grad u obrenovićevskoj Srbiji. Prema pričama istoričara, kao i samih Aleksinčana, upravo u zadimljenim krčmama osim susretanja ustanika, sklapali su se ozbiljni poslovi i određivale ljudske sudbine.

Aleksinac je bio strateški značajan u vreme ustanaka sve dok ga nakon oslobođenja Niša 1876. nisu mnogi zaboravili. Danas postoje podaci da je kroz grad prolazilo nebrojeno ljudi, trgovaca i zanatlija, pa je baš zato i bio pogodno tle za veliki broj mehana – kaže direktor Zavičajnog muzeja Aleksandar Nikezić.

Zbog načina gradnje pretpostavlja se da je i sadašnja zgrada Muzeja bila nekad kafana; foto: JVPretpostavka da je i sama zgrada aleksinačkog Zavičajnog muzeja nekada bila kafana, što je utemeljeno na osnovu nesvakidašnjeg izgleda kuće “doksatare”. Doksat, odnosno terasa, i dva dimnjaka na kući svedoče u prilog ovoj tvrdnji pojedinih arhitekata.

U knjizi “Trgovina i ugostiteljstvo u Aleksincu 1911-1944” Zoran Stevanović navodi da je i u početnim decenijama dvadesetog veka ovaj grad na jugu Srbije brojao više od dvadeset kafana. Mehane su tada bile sastavni deo kuća. Gostionica “Kod Vase Vuletića”, krčma “Kod Proke”, “Ćurčijska mehana”, bife “Kod Olge” samo su neke od kafana iz međuratnih godina.

Grad čije se ime u istorijskim izvorima pominje još daleke 1516. godine, u svojim kalrdmama čuva mnogo više istorije nego što se to na prvi pogled može pretpostaviti.

Krštenica govori da je Toma rođen u Aleksincu; foto: Aleksinačke novostiLegendarni kafanski pevač rođen u Aleksincu

Iako mnogi smatraju da je kralj kafanske muzike na prostorima bivše Jugoslavije, legendarni Toma Zdravković rođen u Pečenjevcu, u njegovoj krštenici upisan je Aleksinac. Posle nekoliko meseci njegova porodica se preselila južnije. Stariji meštani Aleksinca kažu da ih je Toma, nažalost, zaboravio već kada je prvi put osetio čari prestonice.

Toma se nije često pojavljivao u ovom gradu iako je kafanski život tih godina u Aleksincu bio i više nego bogat. Mi mu ne zameramo jer znamo da ko pređe Bubanj potok, ne vraća se bez velikog razloga tamo gde se samo rodio. Ipak, ponosni smo što je on Aleksinčanin - jednoglasni su sagovornici iz jedne od aleksinačkih kafana.

Nekada su zanatlije i noćile u kafanama; foto: JVZanatlije bili najveći boemi

Zoran Joksimović, muzičar, a sada i vlasnik jedne od kafana, seća se vremena kada su gradsku istoriju pisale “Sedmica”, "Dva drugara” i “Zlatni gong”, dok je prava gospodska i intelektualna oaza bio Dom JNA. Svirajući posvuda, Zoran je na svojevrstan način obeležio kafanski život i upoznao mnogo ljudi.

U to vreme najveći boemi bile su zanatlije. Dešavalo se da u kafanama bdiju do zore, pa čak tu i prespavaju. Retko se desilo da dođe do incidenata. Njih, da me izvineš, prave jajare, a pravi boemi uživaju u piću i strasti zbog čega mnogih od njih više i nema - setno se priseća Zoran.

Zbog značajnog strateškog položaja Aleksinac je nekada imao mnogo kafana; foto: JVIako je kao muzičar obišao je sve značajnije kafane u Srbiji smatra da se nigde nije tako srodio sa kafanom kao u svom gradu.

Nekada je u Aleksincu restoran hotela “Balkan” bio pojam dobre kafane. Tamo sam svirao od februara 1978. Jedna od prvih privatnih kafana bila je “Tiha noć” koja i danas postoji, ali u znatno drugačijem maniru - objašnjava on.

Danas je njegova kafana spoj uspomena, tradicije ali i modernih tendencija. Često tu gostuju glumci, ambasadori, političari, inspektori, pa ga, kako on kaže, sve to seća na neka lepa stara vremena kada su svi poznavali kafanski kodeks.

Kako pričaju Aleksinčani, i dalje postoje brojne anegdote o čuvenom kasapinu Miji Vuzli. “Mijine metamorfoze” zadivile bi i najveće pijance, pesnike i umetnike. Preko dana bio je samo običan mesar, dok bi večeri provodio u odelu, slušajući i pevušeći isključivo španske, italijanske i francuske romanse i šansone.

“Zlatno ćoše”, “Srpska kafana” i “Palilulac” neka su od imena mesta u kojima se i danas ispisuju stranice kafanskog života. Ova mesta sećaju na davna vremena, ali i daju nadu da će se među ljudima ponovo probuditi empatija za tuđu sudbinu. Aleksinac je svetao primer da duša mehane ne poznaje granicu koja se zove prolaznost, i da je vreme, za nju, samo broj ispijenih čaša.