Američki istoričar i novinar prikuplja svedočanstva o bombardovanju Niša kasetnim bombama

Da bi se o bombardovanju civila kasetnim bombama u Nišu 1999. godine stvorila celovita slika i taj događaj ostao upamćen, novinar, istoričar i borac za ljudska prava Pol Polanski iz Amerike, razgovara sa Nišlijama koje su tim napadima svedočile.

Pol Polanski: "To što svakog dana gledam niz ulicu u kojoj se napad desio nateralo me je da nešto preduzmem", foto: privatna arhivaPolanski je napustio Sjedinjene Države 1963. godine protiveći se ratu u Vijetnamu i život nastavio u Evropi. Zalagao se za prava Roma u Španiji i Češkoj, živeo je i na Kosovu, a poslednjih 14 godina komšija je meštanima Knez Sela kod Niša.

Skoro svakog dana linijom broj 15 putujem autobusom ka Nišu. Trasa vodi kroz Šumatovačku ulicu, na čijim zgradama još uvek možete videti rupe od gelera kasetnih bombi. To je slika rata protiv civila koju ne mogu da izbacim iz glave – kaže Polanski.

Centar Niša, u delu Šumatovačke ulice, autobuske stanice i Tvrđavske pijace, 7. maja 1999. godine oko 11:20 bio je zasut kasetnim bombama. Poginulo je 16 i povređeno 18 ljudi. Bombe su padale i na Duvanište i pored zgrade patologije Kliničkog centra, gde je poginulo i povređeno nekoliko ljudi. Pet dana kasnije, Duvanište je ponovo bilo meta kasetnih bombi kada je povređeno 11 osoba. Zaostala kasetna bomba ubila je jednog stanovnika ovog naselja godinu dana kasnije, kada je slučajno eksploziv aktivirao u svojoj bašti. Neeksplozivni deo jedne od njih pronađen je u blizini niškog aerodroma prošle nedelje.

U Šumatovačkoj ulici i dalje vidljive posledice bombardovanja 7. maja 1999; foto: komisija za procenu štete od agresije NATO alijanse na NišU vreme majskih napada Polanski je živeo u Pragu. Seća se da je tada u medijima pratio NATO bombardovanje Srbije i da je u intervjuu na BBC radiju čuo kako general Vesli Klark ngovori da je cilj napada da se i građani okrenu protiv Miloševića.

Bio sam zgrožen takvom izjavom i takvim činom toliko da nikad nisam bio u stanju to da zaboravim. To što sada svakog dana gledam niz ulicu u kojoj se napad desio nateralo me je da preduzmem nešto povodom toga – priča Polanski.

Nakon što je objavio četiri zbirke usmenih svedočenja ljudi koji su preživeli rat, od kojih tri sadrže ispovesti Roma o Drugom svetskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, poslednjih meseci sa saradnicima vodi i snima razgovore sa onima koji su se pre 21 godine našli na mestu napada kasetnim bombama u Nišu. Time želi da sačuva doživljaje svedoka onoga što on naziva ratnim zločinom.

Do sada smo snimili 27 intervjua sa građanima koji su bili povređeni u bombardovanju ili su gledali kako drugi ostaju povređeni ili ubijeni. Nadamo se da ćemo uraditi još najmanje 60 ili 70 intervjua – kaže Polanski.

Deo bolnice na meti napada iako je na krovu bilo jasno označeno da je reč o zdravstvenoj ustanovi; foto: dr Milorad MitkovićSvedoke bombardovanja Niša zainteresovane da o tome govore poziva da se jave telefonom na broj 061/2349893. Željan je novih razgovora, a dosadašnjim oduševljen.

Impresioniralo me je to što su u tim trenucima ljudi uglavnom nastojali da pomažu drugima. Nisu bili vođeni besom prema avionima koji su im leteli iznad glava, već im je jedina briga bila kako da pomognu komšijama i voljenima. Ispostavilo se da su svi rizikovali živote zbog toga – priča Polanski.

Iznenadilo ga je i to što se njegovi sagovornici u intervjuima ne zadržavaju previše na svom besu prema NATO-u, već uglavnom govore o tome kako je rat uticao na druženje u njihovom komšiluku.

Mnogi su nam rekli da su se pre rata okupljali sa komšijama na ulici, ali da je posle bombardovanja osećaj takvog zajedništva polakao nestajao kao da su se bojali da se vrate tamo gde su bombe ubile mnogo njihovih prijatelja – kaže ovaj istoričar.

Posledice bombardovanja u blizini Kliničkog centra; foto: dr Milorad MitkovićPitanje koje postavlja svakom sagovorniku jeste da li smatra da bi trebalo zabraniti upotrebu kasetnih bombi.

Bez izuzetka, svako ko je preživeo napad kaže da nijedna država ne bi trebalo da proizvodi ili skladišti kasetnu municiju – govori Polanski.

Planira razgovor i sa jednim od pilota koji je 1999. godine leteo nad Srbijom.

Kasnije je general Vesli Klark rekao da je bombardovanje bilo nezgoda i greška i da su se piloti osećali loše zbog bacanja bombi na civile. Već sam u kontaktu sa jednim pilotom. Nadam se da ću otputovati u Holandiju da intervjuišem njega i druge u vezi sa bombardovanjem. Na osnovu naših razgovora, mogu reći da napad nije bio greška ili nezgoda – smatra Polanski.

Bombardovanje Niša počelo je oglašavanjem sirena 24. marta i trajalo do 10. Juna 1999. godine. Za to vreme, prema evidenciji naučnog radnika i publiciste Novice Ranđelovića, pretočenoj u knjigu “Niš u ratnom plamenu”, poginulo je 26 civila, teže je ranjeno njih 60, a lakše oko 200. Na Niš je palo 36 tovara kasetnih bombi.

Sirene za početak ili kraj vazdušne opasnosti u tom gradu čule su se 258 puta, građani su pod vazdušnom opasnošću bili puna 52 dana, dok su bombe grad razarale 29 dana i za sobom ostavile srušene mostove, škole, fabrike…

Iako je u Srbiji tokom NATO bombardovanja od kasetnih bombi poginulo 40 civila, a njih 160 ranjeno, ona je jedina država u regionu koja nije potpisala međunarodnu Konvenciju o zabrani kasetne municije.