Berberin iz Vlasotinca inspiracija za lik Šurde

Terasu hotela “Grozd” sa koje se čula pesma “A sad adio”, kuću okićenu lozom u centru grada koja je bila Šurdin dom, kaldrmu i panoramu Vlasotinca - sve je to publika zahvaljujući Siniši Paviću mogla da vidi u seriji “Vruć vetar” koja je snimana i u ovom kraju pre skoro 40 godina.

Vlasotince je bar tih nedelju dana, koliko se serija snimala, bio u centru pažnje, jer su u njemu boravile buduće glumačke legende. Scenarista Siniša Pavić, koji je inače vlasotinački zet, doveo ih je u ovaj kraj ne bi li autentično preneo atmosferu, duh i glavnu nit priče koju nosi “Vruć vetar”.

Pavić kaže da je insistirao da se bar delić priče o Šurdi, koji je poreklom iz Vlasotinca, snima u rodnom gradu njegove supruge, sa kojom je zajedno radio scenario.

Došla je cela ekipa, nekih 35, 40 ljudi i proveli smo ovde nekih nedelju dana u hotelu “Grozd”. On je tada tek otvoren, bio je nov potpuno i tu još nije bila napravljena brana, nego je pored reke bio bazen, koji je bio zatrpan. E u tom bazenu olimpijskih razmera su reditelj Aca Đorđević i njegov snimatelj igrali tenis, jer je Aca bio teniser i to mu je bila rekreacija - priča Pavić.

Osim hotela “Grozd”, na čijoj terasi je Šurda pevao “A sad adio”, snimana je i panorama starog Vlasotinca pre poplave - kada su u centru pažnje bile topole koje je kasnije voda odnela, kaže Pavić, kao i Šurdina šetnja na keju pored reke Vlasine.

Šurdin dolazak u rodni grad, šetnja Vlasotinačkom kaldrmom, Šurda “kao gastarbajter” i njegov dolazak sa Bobom - scene su koje su Vlasotinčani željno isčekivali da vide na ekranu.

Tu postoji i kuća, zvala se Daničina kuća, po jednoj Danici koja je tu stanovala, to je neka dalja rođaka moje supruge, u njenom dvorištu je sniman Soća, Šurdin otac - kaže Pavić.

Mladi Vlasotinčani statirali uz Ljubišu Samardžića

Osim Ljubiše Samardžića, Bore Todorovića, Žike Milenkovića i drugih poznatih glumaca, bili su angažovani i mladi umetnici iz Vlasotinca koji su statirali, a Pavić kaže da oni i danas vole da pogledaju seriju i vide kako su izgledali kada su bili mlađi.

Jedan od njih je Nikola Živković Gazibara koji je kao 27-godišnjak imao tu sreću da bude rame uz rame sa velikanima. Iako je bio “samo statista”, kaže da mu je to bila velika čast. Glavni zadatak njih pedesetak, priseća se, bio je da “prave gužvu”.

Moje kolege iz Kulturno-umetničkog društva i ja smo statirali ono u kafani, kad je trebalo da bude mnogo ljudi, ali i kad Šurda šeta ulicom. Ona scena kad se Šurda vraća iz Beograda, pa dolazi kod fotografa koji nažalost ne radi više, mi smo bili ti koji su popunjavali te praznine - priseća se Živković.

Osim što su bili deo kultne serije, u kadru sa glumačkim legendama, priseća se Živković, imali su priliku i da čuju njihove anegdote, a neke i prožive zajedno, jer su dugo posle snimanja sedeli u kafani.

Nekad su scene snimane ujutru rano, onda je bio problem da se glumci probude, naročito Bata Todorović. Čekaju ga, nema ga, pa odu u sobu, a on se zaključao, ne mogu da ga probude - kaže Živković.

Živković posebno ističe druženje sa nedavno preminulim glumcem Ljubišom Samardžićem, sa kojim deli najlepše uspomene. Slaže se da će ga mnogi pamtiti baš po liku Vlasotinčanina, čiji govor je izvanredno "skinuo", jer je veći deo svog života proveo na jugu Srbije pa mu, kaže Živković, to i nije bilo teško.

On je bio lavčina - pristupačan, skroman, nije patio od neke veličine ili da kaže ja sam taj i taj, čak je izbegavao da govori o tome, a ustvari je bio veličina. Mi smo ovde posle svakog snimanja sedeli cele noći. Bilo nam je prijatno svima, jer smo tako mladi bili deo jedne kultne serije - zaključuje Živković.

Kada su završili snimanje, kaže, skoro 7 meseci su se kadrovi montirali, pa je celo Vlasotince nestrpljivo čekalo kada će na televiziji moći da vide scene koje su snimljene u Šurdinom rodnom kraju.

Šurda poput berberina Didže

Scenarista se nakon skoro 40 godina od snimanja priseća da lik Šurde nije nastao slučajno. Naime, Vlasotinački berberin Didža, koji je pre poplave imao lokal kraj Vlasine, kaže Pavić, bio je čovek kod koga ljudi nisu dolazili samo da se obriju, već i da čuju njegove zanimljive priče. Bio je to, objašnjava on, čovek koji je voleo život, bio je interesantan i to je i privlačilo ljude da dolaze, a bio je i sjajan pevač.

Uveče u hotelu na obali Vlasine, gde se pevalo svake večeri, Didža bi kad zatvori radnju dolazio i uvek je posle jednog špricera uzimao mikrofon i pevao, a pevao je dobro. Tako sam se ja zainteresovao, odlazio sam kod njega i slušao ga - dodaje Pavić.

Šurda je bio nalik njemu - imao je duhovite opaske, ali je to bio čovek koji nije zadovoljan svojim životom, jer “nema mesta nigde”, nije ni u Beogradu, ni u Vlasotincu, on je negde između. U potrazi za srećom odlazi i u Nemačku, ali se vraća, stalno menja zanimanja, živi kod ujaka, a ne kod oca.

On je tragač za nekim svojim mestom. I padaju mi na pamet svi ti ljudi koji liče na tog čoveka. Mnogi koji nisu zadovoljni onim što rade. A mnogo je takvih ljudi koji nisu zadovoljni onim što rade, svojom profesijom i želeli bi da budu nešto drugo - ističe Pavić.

“I nakon skoro 40 godina ljudi vole ovu priču”

Da komedija koja je snimana davne 1979. godine i dalje živi, potvrđuje to što skoro sve generacije koje su bar jednom pogledale priču o mladom berberinu iz Vlasotinca, prepričavaju dosetke iz serije poput "Rad je pretvorio majmuna u čoveka, a sada od čoveka pravi konja", "Nisam za rabotu, ja sam više za Grčku", kao i popularno Šurdino "Lele". Pavić kaže da je zbog toga vrlo zadovoljan, jer je seriju i radio sa željom da je ljudi zavole i da bude uspešna.

Kao što se pokazalo za ovih 30, 40 godina, ljudi zaista vole tu priču, vole te junake. To je nešto što se dopalo i onima pre skoro pola veka i ovima sada, a to je veliki rezultat, izuzetan - zaključuje Pavić.

Iako ljudi danas ne pamte šta je sve snimano i brzo zaboravljaju, kaže, jer je "sve pokrila prašina i zaborav", "Vruć vetar" ipak i dalje "duva".