Dečji san odveo Amerikanku u kosmos

Američka astronautkinja Marša Ivins, koja je u Nišu pričala o životu van atmosfere, bez gravitacije i ijednog spoljnog zvuka, jedna je od ukupno 57 žena na svetu koje su ikada putovale u svemir.

Odluku da kad poraste poleti spejs-šatlom donela je još kao desetogodišnja devojčica kada je čula da je prvi čovek odleteo u kosmos. Marša je rođena u Baltimoru 1951. godine. (foto: en.wikipedia.org)

- U to vreme astronauti su bili samo muškarci, inženjeri i vojni piloti. Pošto sam to čvrsto rešila, prvo sam završila fakultet u postala inženjer, zatim se zaposlila u NASA-i godinu dana kasnije i prijavljivala se 3 puta na vladiin konkurs za astronaute dok nisam primljena - priča Marša.

Kada je 1984. godine regrutovana kao astronaut, želju da dobiju baš njeno zanimanje imalo je čak 5.000 Amerikanaca koji su se prijavili na konkurs. Na poslovni intervju bilo je pozvano samo njih 125, a šansu da bude lansirano u svemir tada je dobilo svega 17 ljudi.

- Deo prijavnog procesa čini detaljan medicinski pregled na kom "otpadne" oko polovina prijavljenih. Uslov je i da kandidati imaju diplomu visoke škole iz tehničkih nauka, ali većina primljenih imaju magistraturu ili doktorat - kaže žena koja je za 37 godina astronautske karijere u kosmosu provela više od 1.300 sati.

Iako svaki let, uključujuči lansiranje i sletanje, predstavlja svojevrstan rizik po letilicu i njenu celokupnu posadu, Marša otkriva da nikad na svom poslu nije osetila istinski strah.

- Više se bojim razgovora sa novinarima nego leta u svemir - kaže šezdesettrogodišnja veteranka NASA-e.

Letela u čak 5 misija. (foto: en.wikipedia.org)Svaka od 5 misija na kojima je letela 1990, 1992, 1994, 1997. i 2001. godine imala je jasno određene zadatke.

Na poslednjoj misiji, dugoj 12 dana, pred Maršom i njenim kolegama bio je postavljen cilj da modulom laboratorije opreme Međunarodnu svemirsku stanicu.

Da bi to postigli i bezbedno se prizemljili, morali su da prevale put dug više od 5 miliona milja i u svakom momentu prate precizna uputstva iz centrale.

- Kada se probudite doručkujete, i zatim imate raspored prema kome u određeno vreme radite zadate stvari. Na misiji 2001. godine smo, na primer, jednog dana 8 sati proveli samo u spajanju veze sa centrom, sledećeg dana smo koristili mehaničku ruku dok su 2 člana posade "šetali" po svemiru. Nama je to uobičajeno kao vama dan kada kuvate ručak - priča Marša.

Međutim, kaže da samo lansiranje nije tako bezazleno kao radni dan u spejs-šatlu.

- Tada ležimo na leđima i od ogromnog ubrzanja smo prikovani za sedište. Zbog tog ubrzanja imate osećaj kao da vam gorila sedi na grudima. A kada se vraćamo nazad iz bestežinskog prostora, kada se spuštamo, gravitacija toliko vuče da osećamo ogromnu težinu - objašnjava bivša astronautkinja. 

Uverena je da jednog dana odlazak ljudi u svemir neće biti tako neuobičajen kao za vreme njene karijere. Na česta pitanja o tome postoje li vanzemaljci odgovara da je jedino sigurna u to da ih nikad nije videla.